Menu
RSS

БИВШИ НАТО ГЕНЕРАЛ: БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ СЛИЧНО НАПАДУ НА НАГАСАКИ

Bjadjo di Gracia1То је био експериментални рат који је НАТО-у послужио да, између осталог, тренира своју авијацију у нападу где је била неупоредива диспропорција између онога који напада и онога ко се брани


С љубазношћу која одудара од клишеа о пословичној крутости професионалних војника, Бјађо ди Грација, док се рукујемо, пита: „Да ли ’Политика’ још излази на ћирилици?”. После потврдног одговора, додаје: „Не замерите што не знам, Београд сам напустио 2001. године”.

Главни град Србије био је последња станица у балканској каријери овог војног дипломате и италијанског генерала НАТО-а. У другој половини деведесетих био је на дужностима у Босни и Херцеговини и Хрватској, најпре као шеф операција у Посматрачкој мисији Европске заједнице (ЕЦММ) са седиштем у Загребу (од 1995. године). После Дејтонског споразума преместио се у БиХ, као вицекомандант италијанских снага ИФОР-а и француске дивизије СФОР-а.

А онда је 1997. дошао у Београд, где је на функцији војног аташеа италијанске амбасаде дочекао и провео НАТО бомбардовање.

Недавно је, као пензионисани генерал, своја искуства из службовања преточио у књигу „Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?”. У њој заступа тезу да хуманитарни разлози, на које се Алијанса позивала, нису били једини, јер је бомбардовање одавно испланирано у складу с геополитичким циљевима САД и Запада.

Објављивање ове публикације било је повод да Ди Грација прошле недеље дође у Србију. У интервјуу за наш лист, на питање шта га је мотивисало да напише ову својеврсну аутобиографско-аналитичку књигу, кратко одговара:

— Истина, пре свега.

— Верујем да је у западним земљама свако имао јединствен став о питању из наслова моје књиге. То је онај исти став пласиран посредством медија, који су били једнострани. Кад сам се, по завршетку свих дужности на Балкану, вратио у Италију, колеге, пријатељи и породица питали су ме о великој југословенској трагедији. Са свима њима било је веома тешко да се полемише. Јер, кад год бих им поставио питање зашто је НАТО бомбардовао Србију, одговор је био јединствен: да би се спречило етничко чишћење над косовским Албанцима. Али, кад бих онда запитао да ли је то довољан разлог да бомбардујете читаву једну нацију, одговори су били различити – објашњава Ди Грација.

Осим о бомбардовању СРЈ, говорите и о другим ратним дешавањима, па и о сумњама које сте исказивали у званичне интерпретације случајева Маркале и Рачак. Да ли сте имали право да изразите своје мишљење унутар организација у којима сте службовали?
— Рачак се десио у време кад сам био војни аташе. Војни изасланици акредитовани у Београду имали су статус посматрача Верификационе мисије ОЕБС-а и зато сам често одлазио на Косово у њеном мандату. У почетку нисам веровао у српско објашњење Рачка. Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача ОЕБС-а, рекао ми је: „Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа мисије (Вилијама Вокера)”. Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу мисије, ништа се није догодило. У сваком случају, верујем да су косовски Албанци били срећни кад се десио Рачак и да би га, да се није десио, свакако у погодном тренутку измислили.

Сличну сумњу исказали сте и кад је реч о случају Маркале.
— Јесте. И мој извештај Команди Мисије ЕЦММ доживео је сличну судбину као допис мог италијанског колеге о Рачку. Послао сам га после истраге коју сам спровео након бомбардовања Маркала, сумњајући да би Срби гађали пијацу на неколико корака од православне цркве. Нису били заинтересовани, и опет се ништа није десило.

Тврдите и да је Вилијам Вокер у доба мандата Мисије ОЕБС-а спречио да она јавно осуди деловање ОВК. Како тумачите његове недавне изјаве о потреби да се уједине сви Албанци из региона?
— Нисам их чуо, али нисам сигуран да би Албанија желела да припоји Косово.

Зашто?
— Зато што је Косово проблем. Зато што је слабије и сиромашније од Албаније.

Кад смо већ код тога, наводите и да су поједини команданти НАТО-а по доласку на Косово променили своје дотадашње мишљење, видевши да је реч о подручју које је „окренуто исламизму и које воде дилери дроге”. Како вам се Косово чини данас?
— Оно што знам јесте да много исламистичких бораца долази са Косова, као и из Босне и Херцеговине. А државне границе Косова и БиХ су нонсенс, за разлику од граница Хрватске, Словеније, Црне Горе или Србије, које су стабилне и добре.

Да се вратимо на НАТО бомбардовање, које сте провели у Београду. Многе занимљиве детаље и мишљења износите у књизи, па и то да је бомбардовање РТС-а било бесмислено. Ипак, да ли је рушење телевизијске зграде значило да је српска страна имала неког успеха у медијском рату?
— Не. Српска пропаганда није досегла међународно јавно мњење. Какав је утицај она могла да има на Немачку, САД или неког трећег? Никакав. Верујем да је једино опозиција у Србији тада могла нешто да уради, али није имала времена или прилике. Да је НАТО, пак, обуставио бомбардовање после неколико дана и дао јој неку врсту простора да се огласи, можда и да започне протесте против Милошевића, могуће је да би ситуација била другачија. Стога, бомбардовање РТС-а није имало сврхе, баш као ни гађање кинеске амбасаде.

Али ви бомбардовање амбасаде тумачите као упозорење Запада Кини?
— Да, али то је мој лични закључак. Баш као што је целокупно бомбардовање СРЈ било упозорење ослабљеној Русији.

На ту тему изводите и паралелу између бомбардовања СРЈ и атомске бомбе у Нагасакију.
— Јесте. Ако се атомска бомба бачена на Хирошиму делимично може схватити као војна акција, она наредна, бачена на Нагасаки, у тренутку кад Јапан већ прихвата капитулацију, означила је почетак Хладног рата и била својеврсна порука САД Совјетском Савезу. А бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба. Сада је ситуација битно другачија. Зашто у овом моменту нико не размишља о бомбардовању Северне Кореје? Због нуклеарног оружја, али и чињенице да иза ње стоји Кина, која је у међувремену ојачала. Такође, и Русија је повратила епитет суперсиле, а оно што је урадила с Грузијом, Молдавијом и поготово Кримом, слично је ономе што је НАТО урадио с Косовом. Због тога је Косово 1999. било јединствен пример који се неће поновити. То је био експериментални рат који је НАТО-у послужио да, између осталог, тренира своју авијацију у нападу где је била неупоредива диспропорција између онога који напада и онога ко се брани.

Да ли је у том експериментисању НАТО имао још неких губитака, осим невидљивог Ф-117 који смо видели на телевизији?
— Једини губитак за који знамо јесте Ф-117. Није ми познато да је било још губитака за НАТО. Али, и да јесте, то је небитно у рату у којем је однос снага као кад див гази миша.

Како се заправо звала операција НАТО-а? Ви помињете само назив „Савезничка сила”, а ми је овде зовемо „Милосрдни анђео”.
— Познато ми је да се у Србији користи назив „Милосрдни анђео”, али „Савезничка сила” је једино име за које знам да је коришћено у документима НАТО-а, а касније и у енциклопедијама.

„Савезничка сила” је подразумевала и употребу осиромашеног уранијума, о чему се доста воде полемике. Ви наводите да је НАТО у току рата негирао његово масовну коришћење, али и да су поједине земље, попут Холандије, исплаћивале својим војницима одштету због последица које су имали боравећи у подручјима гађаним осиромашеним уранијумом. Нису ли те две тврдње контрадикторне?
— Верујем да о употреби те муниције није изречена цела прича. Осиромашени уранијум се сигурно користио јер се ставља у бомбе да би се добила већа прецизност. И зато одређена количина увек постоји у пројектилима. С друге стране, ја сам био у многим бомбардованим зонама и ништа ми се није десило. Али, опет, чињеница је да су неки други војници, којима је у телу нађен осиромашени уранијум, тражили и добили одштету. Све у свему, док научници, биолози не утврде последице, до тада ћу и ја као и ви знати о овој теми само оно што прочитам у новинама или на доступним изворима.

Ако је већ НАТО био див, како није успео да после бомбардовања спречи егзодус Срба с Косова?
— Урадили су шта су могли, бар кад је реч о италијанским трупама. Они су све учинили да спрече одлазак Срба у тим околностима. Што се тиче генералне ситуације, чињеница је да су косовски Албанци одмах почели да се свете Србима. Али, то је већ прича о победницима. Победници раде шта год желе. Ко њих контролише? Нико.

Кад сумирате своје дужности на Балкану, да ли осећате бар делимично и личну одговорност за све патње које су се дешавале на овом поднебљу?
— Ја сам генерал, војник који слуша своју државу. Верујем у њу и учинићу све што могу да је очувам. С друге стране, то ме не спречава да искажем шта мислим и шта осећам.

Али сте и НАТО генерал.
— Јесте, и било ми је наређено да останем у Београду 1999. године. И био сам овде. Не могу да сметнем с ума да сам Италијан и генерал, али исто тако верујем да сам у својој књизи о тим данима написао истиниту причу, да сам написао историју.

Аутор Димитрије Буквић


Извор Политика, 19. јун 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.