Menu
RSS

ИСПОВЕСТ ПЕЂЕ РИСТИЋА, ЧОВЕКА СА НАДИМКОМ "ИСУС"

Pedja RisticПројектовао стотинак храмова, а на радном столу стоје му нацрти за цркву посвећену “Светом Достојевском”, али и у Јасеновцу

Док не обновимо Манастир Светих архангела у Призрену, нећемо знати ко смо. Порушена задужбина цара Душана, која је славила проглашење српског православног царства, прекида могућност да спојимо век са веком. Али, како обновити Свете архангеле у царском Призрену кад је под окупацијом?! И физичком, и духовном. У првој фази не можемо, али можемо да саградимо овај храм у Доњој Градини, где се налази највеће стратиште, а мање-више је под српском влашћу.

Архитекту др Предрага Ристића, једног од наших најзначајнијих неимара, који гази девету деценију, упркос операцији срца и благог можданог удара, не напушта стваралачка енергија. И нису само Свети архангели његова преокупација. Док разговарамо у његовом стану на Црвеном крсту показује нам још нереализоване пројекте за цркву посвећену “Светом Достојевском”, па у Јасеновцу, говори нам о својим оригиналним, а најчешће несхваћеним идејама из многих области. Слушати га док прича, уистину је велики догађај. Познат по великом броју цркава које је пројектовао широм Србије, а и света, свуда где Срби живе, занимљив је сведок једне ненаписане историје.

— Пројектовао сам храмове од самог почетка, али ти моји пројекти нису могли да се граде из познатих разлога - сећа се архитекта Ристић. - Био сам принуђен да радим оно што што се тражило. Прву цркву сам направио 1984. у Манастиру Каони код Шапца за девет радних дана. Имао сам проблема, долазила је грађевинска инспекција, у ствари, то је била полиција у џиповима. Сељаци су, међутим, на коњима чували градилиште и сачували га.

Ристић је растао у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована. Његов отац Петар био је солунски борац, врхунски инжењер, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а био је и првак Србије у пливању. Тада је добио надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају.

— Надимак нема никакве везе са мојим занимањем – говори Ристић. – Крштено име можеш да промениш у општини, али надимка, који ти налепи околина, не можеш да се отресеш целог живота. Ако се буниш, тим горе. Мој пријатељ Јоца је Пацов, Ђока је Коњ, а ја сам, ето, имао срећу да постанем Пеђа Исус. Изабран сам да пливам на првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Он ме је на 200 метара прсно оставио иза себе, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика објављена на првој страни “Борбе”. Годину дана касније освојио сам првенство Србије у новооснованом пливачком клубу “Црвена звезда”, на завист и љубомору многих. Био је ред да добијем подсмешљив надимак, а кум је био мој пријатељ будући познати глумац Северин Бијелић. У оно доба још ми није расла брада, али сам изгледао толико измучен и жилав као да сам тек скинут са крста. Надимак Пеђа Исус прати ме до данашњих дана иако сам се у међувремену угојио.

Пеђа Исус је пројектовао стотинак храмова, међу којима се издвајају Саборни храм у Подгорици, Благовештењска црква у Требињу, Саборни храм у Торонту, Црквени дом кнеза Лазара у Бирмингему, Црква мученика Станка у Острогу. Радио је пројекте и за црквене домове, ступове, капије, амфитеатре, ризнице... Обновио је бројне грађевине страдале током последњег грађанског рата.

— Не могу да изаберем најдражу цркву, јер скоро ниједан објекат није изведен доследно – жали се Ристић. – Најближа мојој идеји је црква у Љубићу код Чачка, посвећена цару Лазару. И, то је можда једино место где није било корупције.

Ристић истиче да су неки објекти скоро карикатуре његових пројеката. Иако су то, како каже, крња и саката дела, уврстио их је у “сликовницу својих дела”, коју смо на компјутеру прелиставали безмало три сата.

— Да бих дело сматрао својим, мора да је бар две трећине аутентично – каже Ристић.

— Архитектура је као политика уметности могућег, може се успети само делимично, а недостижну идеалну правду могу да тражим једино кроз – судски спор.

Као свој веома значајан пројекат, Ристић издваја Цркву Христовог спаса у Пребиловцима:

— Један јапански лист водио је анкету ко је највише страдао за време Другог светског рата. После дуго година публика је изгласала Хирошиму, Нагасаки, а на трећем месту нашли су се Пребиловци. Од 1.150 становника, побили су 850. Дошао сам на идеју да направим цркву не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења. Морамо обележити наша бројна страдалничка стратишта да нам се не би сасушило дрво нашег порекла, односно постојања. Ван конкуренције је наше највеће, достојно необележено стратиште Јасеновац. Од њега треба да почне рехабилитација целог српског народа. Црква се гради над гробљем, не само ради атеистичког сећања на невине жртве, које су гнусно уморене, већ ради њиховог васкрсења у православној вери.

У НАРОДНОЈ НОШЊИ
Ристићу је уручена “Беловодска розета” на истоименој манифестацији. Једна у низу признања, међу којима се издвајају Орден Светог Саве другог реда, награда принца Чарлса за Црквени дом у Бирмингему, за животно дело УЛУПУДУС-а...

— Посебно ми је драга награда Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему. Да сам добио награду јавила ми је моја колегиница Љиљана, супруга Борислава Пекића. Њен отац је био директор англосаксонског клуба у Србији, а мој отац, као енглески дипломац, члан. Требало је да за церемонију изнајмим неки фрак и цилиндар, али сам одустао. Из фундуса у Телевизији Београд узео сам панталоне из једног краја Југославије, појас из другог и прслук из трећег и тако се оденуо, комплет у народно одело.

ЛЕПЕНСКИ ВИР
Докторски рад Пеђа Исус је одбранио 1979. у Грацу, где је био и професор универзитета. У њему је доказао да је у тој праисторијској цивилизацији енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање. Као архитекта био је присутан на овом локалитету од момента када је откривен:

— Многе моје тезе биле су различите од решења званично признате екипе, под руководством др Драгослава Срејовића – објашњава он. – На терен сам дошао по налогу Лазара Трифуновића, директора Народног музеја, као моделар. Међутим, нису прихватили моју реконструкцију. Срејовић се према мени понашао као да сам узурпирао нечији посед, јер се моје решење разликовало од његових геометријских поставки које су већ у то време добиле светску репутацију “као култура без претходника и наследника која никада неће бити објашњена нашим математичким системом”, а моје дело је назвао “додатном туристичком атракцијом”.

Аутор Драгана Матовић


Извор Вечерње новости, 15. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.