Menu
RSS

ЖЕЉКО ПАНТЕЛИЋ: СРБИЈА ТРЕБА ДА БУДЕ НЕМАЧКИ ИГРАЧ

Zeljko PantelicХоћемо ли да будемо део моћног система или ћемо да будемо изоловано сиромашно острво у рукама неке далеке силе? Србија треба да искористи прилику која се указала

Зашто Србија треба да се окрене Берлину, да ли је нова Влада по мери Брисела или Москве и шта се од Србије очекује да уради како би брже напредовала на путу ка ЕУ, за портал European Western Balkans говори новинар и дописник Недељника из Рима Жељко Пантелић. Са њим смо разговарали током конференције „Европа у више брзина – Западни Балкан у рикверцу“.

Проширење само по себи није приоритет ЕУ. Шта бисмо као регион могли да урадимо да подсетимо Брисел да смо у чекаоници?
— Прво морамо да помогнемо себи, па ће онда и Европска унија да нам помогне. То је некако увек био проблем ових земаља, јер смо очекивали да Европска унија или неко трећи треба да реши наше проблеме. Увек нам је био потребан неки старатељ. Ми журимо полако, како је то пре десетак година у Бриселу рекао црногорски министар спољних послова Милан Роћен. То је најбоља могућа дефиниција. По неким сегментима нисмо ни спремни. Да нас данас-сутра пусте у Европску унију, то не би било добро за Србију. Не би требало да нам буде циљ да уђемо у ЕУ, па да сутра имамо Качинског или Орбана, да имамо ситуацију као што је у Румунији или Бугарској. Цивилно друштво мора да искористи европске интеграције да направи снажне институције које су спремне да се боре против национализма и популизма. Ако то пропустимо, ми од уласка у ЕУ нећемо имати много вајде.

Колико се подршка грађана снижава односом који Брисел има према Србији? Европски званичници хвале реформе и напредак Србије, а онда се догоди Савамала или пребијање новинара на инаугурацији Александра Вучића.
—То је наш проблем, а не проблем ЕУ. Европска унија није колонијална или агресивна сила која пошаље своје изласланике да некоме заврну руку и да онда тај неко мора да уради како се каже. И то што Брисел не заврће руку није проблем. Ако би ЕУ решавала проблеме на тај начин, они би се поново појављивали и онда би ЕУ отварала нови фронт који би био искоришћен и злоупотребљен од стране антиевропских снага, под изговором да нам Брисел говори шта треба да радимо. Имате пример Македоније и Албаније где дође амерички дипломата Хојт Ји и за један дан реши проблем које Хан и Могерини нису могли месецима.

Зашто Брисел овде нема ауторитет?
—Када су бирали представнике за европске институције државе нису кандидовале своје најјаче играче. Ми смо прешли пут од Хавијера Солане, који је био министар спољних послова Шпаније, први сарадник Фелипеа Гонзалеса, генерални секретар НАТО-а до Кетрин Ештон коју у Великој Британији нико не зна. И ви мислите да је то најгоре решење, а онда се појави Федерика Могерини коју у Италији нико не зна. И не само што је не зна, него нема никакву политичку тежину. Док је Солана могао да позове било кога у било које доба дана, Федерика Могерини мора да тражи дозволу. Такође, није исто када је председник Европске комисије неко из јаке и утицајне европске земље и када је он из мале државе као што је Луксембург. Иако Жан Клод Јункер има искуства, он не може да има тежину као што може да има бивши француски, немачки или италијански премијер.

У једном од својих текстова сте рекли да је време да Србија након сто погрешних потеза направи један исправан. Који би то потез био?
—Ја сам тај текст завршио одредницом sehr gut и верујем да је то решење. На Балкану свако има свог играча. Хајде да овог пута не изаберемо погрешног. Турци имају Бошњаке, Американци имају Албанце, и остаје Србија. Хоћемо ли да будемо у савезу са неким са ким имамо највећу трговинску размену, земљу у којој живи највише Срба ван Србије, земљу са којом имамо везе и интересе или ћемо да будемо у савезу са земљом која је хиљадама километара далеко од нас, која овде има врло мало интереса, са којом немамо практично никакву економску размену, осим нафте и гаса. Хоћемо ли да будемо део моћног система или ћемо да будемо изоловано сиромашно острво у рукама неке далеке силе? Ја мислим да треба да будемо играч Берлина. Србија треба да искористи прилику која се указала.

Говорили сте и о томе да ће Берлин понудити убрзање европских интеграција Србије. Шта је потребно да испунимо како бисмо добили подршку Берлина?
—Ствари на којим ће Немачка инсистирати до краја, а ту нема сумње да ће бити ригорозни, јесте поштовање и испуњене свега што се односи на поглавља 23 и 24 – борба против корупције, изградња правне државе, успостављање функционалног правосудног система. Не постоји земља у којој нема корупције, али ми не можемо да прихватимо размере корупције која постоји у Србији, поготово у правосуђу.

За сада се не стиче такав утисак. Немци жмуре на све лошије стање медија у Србији, на нерешавање случаја у Савамали, кашњење у променама Устава које се односе на правосуђе.
— Зато смо отворили само 10 поглавља. Не можете да зауставите процес. То би било контрапродуктивно. Испада као да је ЕУ стало да будемо правна, уређена, нормална држава, а нама није. Као неко мало несташно дете које треба да се васпита. Кад ћемо једном да одрастемо и престанемо да будемо дете које треба да буде под надзором маме или тате да би урадило домаћи задатак. Није лако урадити те домаће задатке са једним делом министара који седе у Влади, није лако са људима који седе у многим институцијама. Морамо да имамо у виду и да су симболичне ствари битне, као што је избор Ане Брнабић за премијерку Србије. Никог у Европи не интересује да ли је она Вучићева марионета или да ли ће извршавати оно што јој он буде рекао. За њих је вест да је у једној балканској земљи представница ЛГБТ популације постала премијерка.

Ми данас имамо у Влади министре који су већином по мери Москви, иако је премијерка проевропски оријентисана. Како тумачите ту симболику?
—То је огледало наше шизофрене спољне политике. Довољно је да погледате ко медијски подржава Александра Вучића, какву врсту речника користи, како се обраћа јавности, какав став има према одређеним проблемима. Неко ко гледа са стране се пита како је уопште могуће да лист који отворено и безусловно подржава власт непрестано води кампању против ЕУ и Запада.

Таква кампања се најчешће води јер се Брисел види као неко ко од Србије тражи признање Косова.
— Од Србије се признање Косова не може тражити. То је измишљено питање којим се служе за манипулацију. Србија чак и да призна Косово, то не решава проблем ни Србији, ни Косову, ни Европској унији. Пет земаља ЕУ не признаје Косово што значи да оно не може да добије ни статус кандидата. Људи у ЕУ почињу да схватају да Шпанија неће признати Косово, која је више урадила на непризнавању Косова него Србија. Ако узмете мапу света и погледате које земље нису признале Косово видећете да је у тим државама утицај Шпаније јак.

Ако се од Србије не очекује признање, како ће се онда затворити Поглавље 35 које се бави питањем процеса нормализације односа Београда и Приштине?
—Немачка, односно Волфганг Ишингер који је као посредник ЕУ учествовао у последњим преговорима о статусу Косова, рекао је још 2008. године да ће Србија морати да потпише споразум, пре ступања у ЕУ, који ће практично бити адаптиран споразум које су потписале две Немачке. Они су седамдесетих потписали да ће сарађивати, али да не признају једни друге и тако су постале чланице УН.  Уосталом то је и наш интерес, иако то не видимо због раширене мржње. Ми морамо да изградимо систем са Косовом. Ми са Косовом тргујемо, породичне везе, неки имају пријатеље.

Поред питања Косова, велики проблем за Србију на европском путу може бити и однос са Русијом. Колико ће Србија још дуго моћи да балансира између Истока и Запада?
—Све су то ствари које могу да се реше. Русију Балкан, у суштини, не интересује много. Њима је само битно да Србија не уђе у НАТО, јер то је њихова принципијелна политика. Русија се осећа преварено због чувеног обећања Роналда Регана да се НАТО неће ширити на бивше чланице Варшавског пакта. А то су учинили.

На папиру Србија је војно неутрална.
—Војна неутралност не постоји. Како можемо да будемо војно неутрални ако смо окружени НАТО чланицама. Међутим, и за то постоји решење. Следеће године ће кренути велико убрзање око стварања европских оружаних снага. Њихово постојањем се чланство у НАТО аутоматски ставља у други план. Да бисте ушли у ЕУ, једна од брзина ће бити и улазак у Европске оружане снаге.

Где је место Србије у Европи у више брзина?
— Ако погледамо концентричне кругове, ми смо у оном најширем. Језгро ће чинити Немачка, земље Бенелукса, Француска, Аустрија, Италија и Шпанија и можда Словенија. Остали ће морати да се квалификују. Немци су ставили до знања да те брзине неће бити изоловане нити непремостиве. Постојаће могућност да се напредује у тим круговима, при чему ће се ступањем у ужи круг прихватати сва већ дефинисана правила. Цела прича Европе у више брзина је да се укине право вета. Немогуће је одлучивати када имате 27 чланица. Увек ће некоме нешто сметати и увек постоји једна која има другачије интересе.

Пре 14 година региону је обећана европска перспектива. Карл Билт је недавно реко да ће подједанко тешко бити одржати обећање као што га је било тешко и дати. Хоће ли Брисел одржати реч?
— Ја мислим да ће се у наредних 15, 20 година свакако ићи у том правцу. Биће одлагања и заустављања, али у крајњој линији видећемо се у ЕУ, односно што је Ђинђић рекао видимо се у будућности. Такође, мислим да ће брзина бити различита, односно да ће бити примењен принцип напретка на основу заслуга. Ја мислим да је идеални сценарио за Србију 2025. година, уколико успемо да задржимо ритам и одрађујемо оно што се од нас очекује. Од нас зависи колико ћемо бити спретни и брзи.


Извор EWB, 14. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.