Menu
RSS

БОРИС БУДЕН: УСТАШЕ СУ У СВИМ ИНСТИТУЦИЈАМА ХРВАТСКОГ ДРУШТВА

Ustase6Проусташки кадрови вјеројатно су дубоко у војсци, полицији, тајној служби и на свим кључним позицијама у друштву. То је припрема за обрачун у случају ако се нетко побуни

Хрватској су проусташки, филоусташки и фашистички кадрови вјеројатно дубоко у војсци, полицији, тајној служби и на свим кључним позицијама у друштву. То је припрема за обрачун у случају ако се нетко побуни – каже у разговору за Радио Слободна Еуропа (РСЕ) културни теоретичар, филозоф, преводитељ и публицист који живи у Берлину, Борис Буден.

Много тога би се могло рећи о актуалним хрватским приликама, али многи упозоравају на све снажнију улогу Католичке цркве која почиње одређивати саму бит друштва. Гдје је нестала слобода избора о којој се толико говорило након деведесетих?
— Па, нема слободе избора. То је испразна фраза. Позиција Католичке цркве у Хрватској открива један дубљи хисторијат односа између цркве и државе. С једне стране, у глобалном смислу, оно што је некада био секуларизам, то се распало. То је почело много прије, у Ирану с мулама, чак и у Сједињеним Америчким Државама данас, дакле у центру демокрације, имамо ревитализацију тог такозваног фундаментализма. То не значи да се ради о људима који много више, пуно дубље и одлучније вјерују у Бога.

Фундаментализам значи да вјера улази у све поре друштва и окупира оно мјесто на којем је било друштво које је разорено у неолибералној глобализацији. Код нас је специфично то да је Католичка црква која је у југославенском социјализму била ствар приватности, одвојена од државе, не и забрањена, јер људи су ишли у цркву, али само они који су вјеровали у Бога, била у једном секуларном друштву, али тај секуларизам 1990. престаје.

Вјера излази из цркве и улази у јавну сферу, али не само у смислу заузимања, окупирања јавне сфере, већ се домогла огромне имовине и заузела – захваљујући Ватиканским уговорима позицију – не само друштвеног хегемона, већ и монополну позицију. Црква не мора плаћати порезе као други, враћена јој је, наводно њена одузета, имовина.

Црква је, заправо, данас једна велика компанија, а у идеолошком смислу она је апарат хрватске државе, или како ја то називам, хрватског националистичког режима. Она је сам темељ тог националистичког режима. То нема никакве везе са порастом вјере у Бога продубљавањем вјерских осјећаја.

Никада Католичка црква у Хрватској није била даље од Бога. Не ради се о томе да црква сада излази из приватне и заузима сву јавну сферу. Напротив, атеизација, и то она радикална, је ушла у најситније поре Католичке цркве. То је једна атеизирана и социјализирана црква. Њена је бит у етатистичкој позицији, а како она има ту монополну позицију и како се преселила у подручје апсолутно сигурних политичких елита владајуће класе, она апсолутно и подржава тај режим.

Људи су схватили: ако не идеш у цркву, ако ти дијете није крштено и ако не иде на вјеронаук, ти ниси прави Хрват, односно Хрватица, а не бити прави Хрват и Хрватица у Хрватској данас, то никоме не користи. Постоји свеприсутно пасивно насиље те хегемоније. Ипак, чини ми се да све више људи схваћа о чему се ту ради.

У ХРВАТСКОЈ ЈАВНОСТИ ИЗГЛЕДА ДА КОМУНИЗМА ПРИЈЕТИ ДЕМОКРАЦИЈИ
Међутим, када у јавном животу појединци покушавају полемизирати са појединцима из Католичке цркве или поједницима из актуалне власти, најприје се етикeтира комунистима, југославенима, Србима, а са етикетама изостаје било какав дијалог. Да ли је то циљ – ушуткати дио јавности?
— Идеја јавности као мјеста критичке дискусије у којој се размјењују рационални аргументи како би друштво достигло неки ступањ рационалности и толеранције, тај, још Хабермасовски идеал либералне демокрације, нема никакве веза са хрватском јавношћу.

Хрватска јавност данас је великим дијелом приватизирана. Ријеч је о интересима владајуће класе, која и није формирана као капиталистичка класа, већ се ради о вишим феудалним сталежима који се састоје од политичке класе, од криминалних богаташа, од цркве, једне идеолошке елите и од ратних ветерана. Заправо, у тој јавности се одвија класна борба. Виша класа се већ 25 година бори против нижих класа како би осигурала своје привилегије.

Наравно да комуниста више нема, али у хрватској јавности изгледа да од Октобарске револуције до данас комунизам никада није био јачи, те пријети демокрацији. То је смијешно. Ради се о нечем сасвим другом. Наиме, прича о томе да су Хрвати тисућу година жељели државу, па су је сад добили и за собом су оставили оба тоталитаризма и сада ће уживати у фантастичној будућности, сада се потпуно распала. У то више нико не вјерује.

Хрватски национални пројект је у дубокој кризи и то се распада пред очима људи. Више им не можете обећати нити милијарде долара од дијаспоре, нити да ће сутра вратити кредите и због тога се заоштрава та идеолошка борба која је потпуно застарила, па се тврди да су и даље Хрвати угрожени од Срба, комуниста, србочетника, четничких југо-партизанских комуниста, итд. Међутим, фашизација друштва је оно што стоји иза свега и кроз тај идеолошки мјехур продире на најмоћније позиције у друштву.

Управо сам Вас то хтјела питати. Наиме, оно што се почело појављивати 90-их у Хрватској, односно позивање на усташку државу, као да је попримило легалитет. Негира се партизански, а уздиже усташки покрет. Млади људи не виде битну разлику, уосталом то су научили из школских уџбеника. До куда може ићи то мијењање повијесних чињеница?
— Данас у јавности изгледа да је бити усташа нешто добро, а бити партизан нешто лоше. Међутим, фашизам, као и 20-тих и 30-тих година прошлога стољећа, тако и данас има своју функцију у контексту кризе капитализма. У Хрватској се догађа да оно што је некада било десно, радикално, за што су вјеровали да је Туђман (Фрањо) у стању држати на некој екстремној десници, као нешто ридикулозно, то сада прелази у сам центар друштва, што само потврђује стару тезу да је та наша грађанска класа слаба, устрашена, збуњена, без икакве перспективе, експроприрана, материјално уништена. Она се у страху једноставно шлепа за тим шовинизмом и усташтвом, или шути.

Неки од њих добивају одређене позиције и то је оно класично разарање те средине. Ње више нема, њу граби та радикална десница и то је фашизација друштва ради хегемоније и осигурања власти. Усташтво није само у томе да се виче "За дом спемни", већ у томе да су проусташки , филоусташки, фашистички кадрови вјеројатно дубоко у војсци, полицији, тајној служби и на свим кључним позицијама у друштву. То је припрема за обрачун у случају ако се нетко побуни.

​Оно што је националистички режим у Хрватској остварио то је потпуна интеграција Хрватске у глобално либерални капитализам, а да ли је то донијело хрватском народу срећу или не, нека сам хрватски народ просуди. Те елите су као и Анте Павелић у служби оних који у глобалним размјерима држе моћ. Ту су банке и корпорације и мислим да је Хрватска изгубила сваку сувереност и да јој сваки еуропски политичар или центар еуропско-атлантске моћи и може наређивати.

ХРВАТСКА СЕ ВРАЋА У СРЕДЊИ ВИЈЕК
У Хрватској се
у посљедње вријеме све више говори о реформи образовања, али она никако да заживи. У борби између сувременог схваћања знаности и образовања, Хрватска као да се враћа у средњи вијек?
— Па наравно да се враћа у средњи вијек. Процес рефеудализације хрватског друштва траје већ четврт стољећа. Но, до свијести људи још нису стигле посљедице те рефеудализације. Узмите, на примјер, хрватски језик. Он се наводно страшно разликује од српског језика, и тако даље. Ту има блебетања у бескочаност, али зашто се толико блебеће о тој различитости, па зато да се прикрије она друга чињеница, а то је питање: чему хрватски језик у хрватском образовању. Ви више немате никакве индустрије, што ће вам на хрватском језику терминологија у кемији, биологији, стројарству, бродоградњи, производњи, у теорији, филозофији, у повијести умјетности. Хрватски језик вам више уопће не треба.

Постоји још једна индустрија у Хрватској која функционира, а то је туризам. Али, у тој индустрији хрватски језик вам поготово не треба. На сцени је ревернакуларизација језика, на оно што је био у средњем вијеку, на вернакулар, а не национални језик. Цијело образовање је, заправо, ревернакулизирано. За кога ви образујете људе, за што, да они раде у којем друштву, производе чије знање, националну културу. То је завршена прича.

Имате оне који имају новаца, елиту која ће образовати своју дјецу на енглеском језику у приватним школама, како би они што брже могли одлазити у иноземство. Фантазија о томе како треба обновити просвјетитељство паше у једну националну државу која има материјалне претпоставке за развијено друштво, а хрватски националистички режим је уништио те материјалне претпоставке.

У посљедње вријеме односи Хрватске са сусједима благо речено нису добри. Многи упозоравају да поједници које воде Хрватску нису научили дипломатску абецеду, иако су дио живота провели у дипломацији. Како Ви то тумачите?
—То је посљедица те рапидне провинцијализације свега. То је жалосно. У хрватској јавности није могуће генерирати оно што се зове комуникативна рационалност, како то каже Хабермас (Јирген). Немогуће је остварити неку рационалну расправу о томе да видимо колико квадратних метара Хрватска мора жртвовати, а да хрватски народ преживи. Опћи интерес се уопће не артикулира, а када нема опћег интереса, онда се с људима поступа као с пијунима. Све је то толико жалосно да је тешко коментирати.

ЊЕМАЧКА КАО ЗАДЊИ БАСТИОН ФУНКЦИОНИРАЈУЋЕ ДЕМОКРАЦИЈЕ
Живите у Њемачкој гдје су ове недјеље парламентарни избори. Можете ли прогнозирати побједника?
— Ту се побједник зна. Њемачка је најмоћнија држава Еуропске уније, једна од најстабилнијих у свијету. Она је задњи бастион функционирајуће демокрације, релативно још увијек социјална држава, стабилна, и тако даље. Основни инстикт људи у Њемачкој је – како би било лијепо кад би остало овако како је сада. Они гледају што се около збива и зато ће тај инстикт побиједити на изборима.

Међутим, да ствари не могу остати као што су биле до сада, то је јасно. Странка АфД, десна, хисторијски ревизионистичка партија је у могућности да заузме водећу улогу у опозицији, као трећа парламентарна снага. Ситуација се заоштарава. Идеолошка и политичка криза је и овдје, али пуно је лакше поднијети кризу када сте добро поткожени и имате огромне суфиците у буџету па не знате камо ћете с тим новцима. Њемачка је успјела интегрирати милијун миграната који сада улазе у тржиште рада. Дакле, све функционира, али Њемачка је на неки начин "око олује" у којем још све функционира, али то је у том самом центру.

Хрватска, или бивша Југославија ако хоћете, пионир је у том искуству распада, деструкције, уништавања будућности. Чини ми се да би Нијемци требали учити од нас. Можда би било добро да им на неки округли стол на којем би они расправљали о својој будућности, пошаљемо неке од наших политичара који су ту будућност уништили код нас. Не мислим само на неке од ХДЗ-ових политичара (Хрватска демократска заједница), већ и СДП-ових (Социјалдемократска партија).

Ти неки "рачановци, туђмановци, санадеровци, карамаковци, хасангеовици" и слични би најбоље могли описати Нијемцима могућу црну будућност која им се спрема.

Аутор Мирјана Ракела


Извор РСЕ, 19. септембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.