Novi Standard

Šta nam je jedno suđenje svedočilo o Srbiji, koja se obračunala s mafijom tako što su ljudi iz podzemlja postali ugledni ljudi

Nestala je i poslednja senka sa biografije Radeta Terzića (48) – u postrevolucionarnom sleganju Petog oktobra glavnog tužioca beogradskog, kasnije advokata. Istina, uvek je bilo sasvim dovoljno onih koji su znali da na ovom stubu petooktobarskog društva nema ni najmanje pukotine: u Srbiji, gde se kvalitet advokata obračunava prema tome koga zna, a ne šta zna, advokatu Terziću nije falilo klijenata. Čak i u vreme dok mu je visila senka teške krivice nad glavom, bivalo ga je i u politički veoma osetljivim procesima (Afera kofer), tamo gde kredibilitet branioca ne bi trebalo da je bez značaja. Za to vreme bio je i društveno aktivan čovek koji je – prema priznanju samog Jove Kapičića – ovog najstarijeg živog srpskog jakobinca doveo na noge najmlađem – Čedomiru Jovanoviću. Ne zna se da li je Terzića i Kapičića zbližila situacija dvojice najnevinije optuženih beogradskih Crnogoraca ili zajedničko uverenje da „neke tajne treba treba poneti i u grob“ – što obojica pominju u svojim izjavama – tek Terzićevo dovođenje Kapičića na Glavni odbor LDP događaj je uspostavljanja transistorijskog kontinuiteta, ravan odlasku Vladimira Nazora u partizane. 

Optužen da je krajem 2001. iz pritvora nezakonito pustio ubice Zorana Đinđića, Terzić je, dva dana uoči Nove godine, pred sudom u Smederevu oslobođen krivice. Reformisanom pravosuđu pošlo je za rukom ono za šta staro, nereformisano, nije imalo snage: sudsku potvrdu nevinosti dobio je čovek optužen da je iza rešetaka izvukao članove zemunskog klana i time na posredan način 16 meseci kasnije omogućio atentat na Đinđića. 

Kako je sud utvrdio da je Terzić  u toj stvari posve nevin, a nije utvrdio ko je kriv, taj odgovorni posao ostavljen je, po svoj prilici, medijima, četvrtoj grani vlasti u Srbiji. Ima li jačeg razloga da hronično moralno osetljivi zaštitnici Đinđićevog lika i dela sada ustanu i pokrenu javnost? Hoće li notorni „Insajder“ na B92 objaviti do sada nepoznate podatke koji Terzića dovode u vezu sa zemunskim klanom? Šta će Biljana Srbljanović, Majka Hrabrost petooktobarske Srbije sa međunarodnom reputacijom, ostaviti na Tviteru o srpskom pravosuđu? Kako će advokat Srđa Popović, zastupnik prava na istinu Đinđićeve majke i sestre, zaurlati da ga nebo čuje? Probudiće se lakosana savest srpskih novina i nevladinih organizacija, koje godinama ne daju da iver padne na Đinđićev život, zasipajući ga u toj odbrani sopstvenim balvanima dok mašu njime kao batinom, neprestano šireći spisak učesnika političke zavere koja ga je ubila? 

OD SAMOG POČETKA NEVIN Ništa od toga. Samo je Miša Vasić, senzibilni i Bogoljubovom nagradom ovenčani pisac knjige o ubistvu Đinđića („Atentat na Zorana“, Beograd 2005) – koju mangupi zovu „Bebina verzija“ – samo je dakle on kratko saopštio stav kreatora srpskog javnog mišljenja o Terziću. „Od samog početka bilo (je) jasno da je on u toj stvari potpuno nevin“, odsekao je Vasić i objasnio prostacima da iz pritvora ne pušta tužilac, već istražni sudija. To je imalo da znači da zaštitnici Đinđićevog lika i dela nemaju primedbe na smederevsku presudu. Uostalom, i Srđa Popović bio je akter suđenja Terziću, i to kao jedan od njegovih advokata, što bi trebalo da znači da mu malena Terzićeva krošnja nijednog trenutka nije zasenila pogled na prave krivce.  

I – finito! Terzićev povratak među pristojan svet je i formalno omogućen. Nije bez osnova ni da će hor zaštitnika sada dobiti još jedan dragocen glas, a uticajno udruženje „Prljavih ruku i čiste savesti“ člana kakvog zaslužuje. Za to vreme, neka se ponovo pripreme svi ti Koštunice, Čovići, Mihajlovići...; izbori idu, a politička pozadina atentata još se ne zna. 

Hajde da vidimo ko je taj Rade Terzić; kako se dogodilo da bude umešan u ubistvo Đinđića i kako mu je ta hipoteka skinuta; kako se u Srbiji dospeva na listu sumnjivih građana i kako se sa nje silazi; i kakve to, konačno, ima veze sa današnjom Srbijom, ponosnom na svoje ratove protiv podzemlja? 

KRIMINAL I PETI OKTOBAR Ako nekad bude napisana poštena istorija petooktobarske Srbije, Rade Terzić ostaće zabeležen kao mali tužilački šraf u vremenu kad je u Srbiji mafija imala revolucionarne – dakle političke – zasluge a političari učestvovali u mafijaškom talu; kad se, rečju, nije znalo gde prestaje država a počinje podzemlje. Tada jedinstveni surčinski mafijaški klan, jedno od militantnih krila oktobarskih promena na vezi sa delom opozicionih lidera i – neki će, ne bez argumenata, tvrditi, sa zapadnim službama koje su kreirale prevrat – imao je priličan uticaj u političkoj hijerarhiji tog doba. Jer neće biti da su Ljubiša Buha Čume i ekipa iz čiste ljubavi za Otadžbinu u noći prevrata bili zaduženi za to da Miloševićeva vojska i državna bezbednost ne preokrenu zacrtani tok istorije. Uostalom Buha je potom dobio unosan državni posao asfaltiranja zapuštenih srpskih puteva, ostalima je bilo dozvoljeno da ubijaju konkurenciju i otimaju bogate ljude, a to jesu privilegije koje se daju samo zaslužnima.  

Naravno, surčinski klan i Jedinicu za specijalne operacije Milorada Ulemeka nije formirala dosistička vlast, već Miloševićeva tajna policija, koja ih je naoružala svojim legitimacijama, što je momke Ulemeka, Buhe i Dušana Spasojevića razlikovalo od ostalih opasnika sa ulice. Kad su oni pljačkali – bar je tako izgledalo – pljačkala je država; kad su oni radili otmice, radila ih je država; kad su oni ubijali, ubijala je država. Pokazaće se, međutim, da sa tom povlasticom nisu radili samo poslove za Miloševićeve policijske funkcionere, radili su za svakoga ko je hteo da plati i umeo da dođe do njih, a potkraj 90-ih, po svoj prilici, i za strance, čija uloga je u ubistvima iz tog vremena ostala jedan od najvećih tabua postoktobarske Srbije. 

Krajem 2000. godine se u toj konstelaciji snaga – veruju razočarani zagovornici Petog oktobra kao (nažalost) nedovršene revolucije – nije promenilo ništa. Ustvari, promenilo se sve: Čume i njegovi momci, koji su 90-tih bili potčinjeni svojim debeovskim vezama, zamenili su uloge i postali njihovi gazde. Isto tako, domaći zapadni agenti koje je na vezi držala i srpska tajna policija – posle Petog oktobra već političari sa ozbiljnom perspektivom – zaštitili su svoje debeovce koji su 90-tih štitili njih i, naravno, jednako zamenili s njima uloge postajući im gazde. Tako su preko noći razvaljene srpske bezbednosne službe ogromnim i istovremenim uplivom stranaca i podzemlja i tako je Miloševićeva država – koja je stvarala svoje podzemlje nastojeći da ga kontroliše, kako je vreme prolazilo, sa sve manjim uspehom – zamenjena državnim provizorijumom u kome je podzemlje imalo svoje legitimne ciljeve, utoliko legitimnije što su se manje sudarali sa interesima nove političke nomenklature i stranaca. 

ZAŠTITA ZASLUŽNIH Terzić – koji je postao prvi tužilac Beograda februara 2001. godine, do kada je bio zamenik drugog opštinskog tužioca – isticao se dobrim vezama u tajnoj policiji. A to je, pored njegove urođene inteligancije, doprinelo tome da dobro razume nove odnose i razvije veštinu da štiti revolucionarne zasluge podzemlja, što, naravno, nije bilo moguće bez saglasnosti najmoćnijih političara tog vremena. Kad je Milorad Ulemek 15. juna 2001. u beogradskom klubu Stupica polomio vilicu policajcu koji je intervenisao posle Legijinog pucanja na slavlju Cece Ražnatović, Terzić je, kao dobra vila čistačica, intervenisao i pritvoreni Ulemek je oslobođen već 25. juna. Dobio je optužnicu za remećenje javnog reda iako su svi videli da je naneo teške povrede službenom licu. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa je Terzić naložio postupajućem tužiocu da sasvim odustane od optužnice. Istovremeno, Terzić uporno ponavlja u medijima tog vremena kako Ulemek nema nikakve veze sa ubistvom na Ibarskoj magistrali, iako je dobro znao da je policijska istraga već tada pokazala suprotno. I ne samo to: Terzić učestvuje u pregovorima sa akterima „Ibarske“ Nenadom Bujoševićem i Nenadom Ilićem da na sebe pirme celu krivicu i da zaustave odmotavanje klupka u pravcu Ulemeka. Naravno, ništa od toga Terzić ne radi ni na svoj ruku ni bez instrukcija, on je samo državni službenik koji radi kako mu se kaže, a sad, što je državno čedo Petog oktobra rođeno u braku sa podzemljem, naš junak nije birao ni gde će ni kad da se rodi. 

Krajem aprila 2001. Spasojević, Mile Luković i ekipa uhapšeni su sa lažnim pasošima u Parizu i deportovani za Beograd. Optužba za lažne pasoše baš i nije za duže zadržavanje u pritvoru, ali već tada policija zna da su „zemunci“ (još uvek zajednička ekipa sa Buhinim „surčincima“) 9. aprila oteli Miroslava Miškovića, prvog čoveka Delte a pre toga još dvojicu manje poznatih poslovnih ljudi. Zbog toga se u policijskim krugovima javlja ideja da što duže ostanu u pritvoru kako bi istraga bila obavljena i kako ne bi morali ponovo da ih jure i hapse kad završe posao. U tom trenutku Spasojević i Luković i dalje žive uživajući revolucionarne zasluge, što im naročito priznaje jakobinsko krilo DOS na čelu sa Čedom Jovanovićem, u nešto manjoj meri čak i Đinđićem, dok konzervativci, poput tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, pokušavaju da objasne koliko je važna stvar za Srbiju da u hapsu ostanu otmičari najkrupnijeg srpskog privrednika.  

OSLOBAĐANJE „ZEMUNACA“ Jovanović, međutim, ne samo da radi na njihovom oslobađanju već i posećuje Spasojevića u Centralnom zatvoru a jednom prilikom mu u zatvor, kao drug drugu, dovodi i suprugu. Tužioca Biljanu Radovanović i njenog zamenika Mioljuba Vitorovića Terzić, njihov pretpostavljeni, već krajem maja 2001. počinje da pritiska da oslobode Spasojevićevu bandu, ali njih dvoje odbijaju, saglasni sa policijom i Mihajlovićem da bi „zemunci“ trebalo da ostanu iza rešetaka što duže. Posle suđenja za pasoše u julu 2001, kada je „zemuncima“ ukinut pritvor, Vitorović im istog dana određuje novi pritvor za otmice, što je potpuno izbezumilo Spasojevića. Ali već u septembru on izlazi jer u otmici Miškovića nema materijalnih tragova protiv njega (po svoj prilici, nije lično učestvovao). Spasojević sa slobode nastavlja da radi na tome da se njegovi ljudi oslobode, Terzić nastavlja sa pritiscima na tužioce i policiju, a oni nekako odelovaju. 

Evo kako je to opisala Biljana Radovanović  u Upravi kriminalističke policije, u svojoj izjavi, datoj 25. juna 2007, u istrazi protiv Terzića: 

„Dana 26. 06. 2001. godine advokat navedenih lica („zemunaca"; prim. aut.) Milivojević je predložio polaganje jemstva u iznosu od 250.000 DM za puštanje iz pritvora okrivljenog Spasojević Dušana, i KV veće je odbilo ponuđeno jemstvo istog dana. Tadašnji Okružni tužilac Terzić me je zvao telefonom i tražio da se saglasim sa tada iznetim predlogom za puštanje na slobodu okrivljenih, i ja sam mu odgovorila da bez obzira na ponuđeno jemstvo neću dati pozitivno mišljenje KV veću na predlog branioca da se brani sa slobode, tj. za ukidanje pritvora, pri čemu nisam znala odakle Okružnom tužiocu navedeni podaci o pojedinim fazama istrage i koracima koje preduzima odbrana, a koje se odnosi na ponuđeno jemstvo od 250.000 koje je Okružni tužilac Terzić isticao kao razlog da treba da dam pozitvno mišljenje veću“. 

Naravno, sud u Smederevu nije utvrdio odakle Terziću takve informacije ako mu ih već nije dao postupajući tužilac, njegova potčinjena, i sama iznenađena njegovim detaljnim poznavanjem slučaja. Da li je informaciju dobio od advokata „zemunaca“ ili možda od nekog političara koji je bio zainteresovan za puštanje ekipe? Ko bi mogao da bude taj političar? Možda Čeda Jovanović, o kome se, u trenutku kada se u leto 2007. godine istraga protiv Terzića zahuktava, u nekim novinama pojavljuju zanimljivi tekstovi. U nekima od njih – istina, bez ikakvih dokaza – čak se tvrdi kako je učestvovao u podeli miliona maraka, kojima je otkupljen Mišković. Na kraju se i sam Mišković osmelio i u jednom otvorenom pismu optužio Čedu za učešće u njegovoj otmici. 

SLAMANJE TUŽILACA Kako god, Radovanovićeva i Vitorović odolevali su Terziću koliko su mogli, sve do pobune Crvenih beretki u novembru 2001. godine. Kako je taj dramatični trenutak izgledao u njihovom tužilaštvu, opisuje Radovanovićeva, opet u izjavi datoj u istrazi:  

„Dana 12. 11. 2001. godine kod mene u kabinet je došao u 07.30 časova Okružni tužilac Rade Terzić, odnosno čekao me u mom kabinetu jer sam ja na posao došla u 08,00 časova i predložio da se saglasim sa predlogom koji će podneti odbrana okr. Luković Mileta, za puštanje iz pritvora, sa čim se nisam saglasila. Koliko se sećam on je došao 12. i 13. 11. 2001. godine u moj kabinet sa istim predlogom, a jednom je bio u društvu sa Goranom Ilićem, prvim Opštinskim tužiocem, i uvek je zahtevao da se Luković Mile pusti na slobodu. Dana 12. 11. 2001. godine, kada sam mu ja rekla da ne želim da pustim Mileta Lukovića iz pritvora, on je rekao da je u toku pobuna „crvenih beretki“, da li ja vidim šta se dešava i da je jedan od zahteva „crvenih beretki“ da se pusti Mile Luković i da se smeni Mihajlović, u to vreme ministar policije, i da ja nemam razumevanja za sve to. I pored svega, ja sam ostala pri istom mišljenju i tražila sam da mi u smislu Zakona o javnom tužilaštvu (usmeno zatražila) da mi izda Obavezno uputstvo, kojim mi je naložio da se saglasim sa predlogom branioca za ukidanje pritvora u odnosu na okr. Luković Mileta. Dana 15. 11. 2001. godine kurir Okružnog tužioca mi je doneo Obavezno uputstvo koje se odnosilo na puštanje iz pritvora Mileta Lukovića koje sam ja dobila na ruke, otvorila, pročitala i dala naredbu da se zavede, što je i učinjeno. Nakon toga ja sam se saglasila sa puštanjem na slobodu Mileta Lukovića i 15. 11. 2001. godine istražnom sudiji Četvrtog Opštinskog suda uputila saglasnost da se pritvor Miletu Lukoviću ukine...“.  

Suočen sa ozbiljnim dokazima, Terzić izlazi na televiziju i za sve optužuje Vitorovića. Doduše, delovao je prilično nevešto i nemušto, tako da nije uspeo da se seti mnogih stvari, čak ni nekih od svojih obavezujućih upustava tužiocima. Ali taj tužilački institut – obavezujuće uputstvo – primenjivao se veoma retko da ga se Terzić ne bi mogao setiti. Osim toga, u vreme kad je Terzić izdavao obavezujuća uputstva, ona su, prema tadašnjem zakonu, imala snagu naredbe, na koju se nadležni tužilac nije ni mogao žaliti. Zbog toga je, naravno, obavezujuće uputstvo značilo Terzićevo prezumanje odgovornosti i teško ga je teretilo. Istovremeno, kako se vidi iz izjave Radovanovićeve, on je potčinjenim sudijama rekao da je oslobađanje Lukovića jedan od uslova za prekid protesta Crvenih beretki“ iz novembra 2001. Takav podatak niko do sada ni bilo kada nije potvrdio, i prava je šteta što je advokat Popović bio deo Terzićevog branilačkog tima, inače ne bi bio u sukobu interesa i imao bi dobru priliku da rasvetli to pitanje u okviru veze između pobune Crvenih beretki i atentata na Đinđića, na kojoj insistira u svojim poslednjim krivičnim prijavama. Baš šteta, da su nekim slučajem Koštunica ili Mihajlović rekli ovo o uslovu za prekid protesta, sve bi bilo jasno, i krivci i politička pozadina atentata. Ovako će advokat Popović opet morati putem kojim se teže ide. 

Godine 2007, kada je pokrenuta istraga protiv njega, čini se da je Terzić u bezizlaznoj situaciji – svi dokazi i izjave aktera govore protiv njega. Izgledalo je da je ostalo nerešeno samo jedno pitanje – ko je od njega zahtevao sva ta obavezujuća uputstva i toliku brigu za pripadnike podzemlja zaslužne za revoluciju. Dve godine pre istrage jedne novine objavljuju transkript telefonskog razgovora Čede Jovanovića i Dušana Spasojevića, od 25. oktobara 2001, u trenutku kad je šef „zemunaca“ već bio na slobodi i kad je svim silama bušio da se oslobode i Luković i drugovi. Evo šta u njemu stoji: 

Spasojević: Šta radiš, ljubavi? 

Jovanović: Evo, pregovaranja, poslovi... Zvao sam te. 

Spasojević:  Bio sam na fudbalu, pa po gradu. Šta ti radiš? 

Jovanović: Danas sam se čitav dan davio sindikatima, nisam zvao ovog čoveka, onaj što je juče tebe zvao. Bila je Skupstina, bio je onaj drugi čovek. Rade (Terzić?; prim. aut.) će sutra da vidi mogućnost za ovog...“. 

Iako se Jovanović branio da broj telefona koji je naveden u transkriptu nije njegov, već njegove žene (možda je Spasojević nju nazvao „ljubavi“ 16 meseci pre nego što je ubijen Đinđić), tek Čedu tereti i Dušan Mihajlović, koji je tada u policiji rekao da je 2001. i sam trpeo pritiske da Spasojević bude oslobođen. Oni su, rekao je, išli preko Jovanovića i inspektora policije Slobodana Pažina (kasnije uhapšen i osuđen kao saradnik zemunskog klana), koji su ga ubeđivali da nije Spasojević oteo Miškovića, već neka grupa iza koje je stajao Radovan Karadžić. Naravno, već tada se znalo da je uvlačenje Karadžićevih ljudi u otmicu Spasojevićeva ideja. 

HAPŠENJE, OMERTA, PREOKRET Kad je 20. jula 2007. Terzić uhapšen, većina novina bila je saglasna s tim da on u svojim rukama drži ključ utvrđivanja pozadine ubistva Đinđića. (Ako je to zaista bilo tako, ostaje pitanje da li je Terzićevo hapšenje bilo pametan potez ili je bilo mudrije da je tužilaštvo pokušalo da se nagodi s njim da otkrije krupnije ribe, ali nad prosutim mlekom ne vredi plakati.) Posle Terzićevog hapšenja, Jovanović saziva konferenciju za štampu, na kojoj iskusno najavljuje sopstveno hapšenje, naravno, iz političkih razloga. Čeda najavljuje da će parlamentarnom odboru za bezbednost i na sve važne političke adrese predati dokumente koji dokazuju „prave razloge“ Terzićevog hapšenja (koliko se sećam, ništa nije dostavio).  

„Znam da je Terzić uhapšen da bi rekao ono što je toliko puta pre njega tvrdio Vojislav Koštunica. Ako je to tema, onda ne moraju da hapse Radeta Terzića. Neka kažu da je put do otkrivanja političke pozadine ubistva moje hapšenje. Neke ne maltretiraju druge ljude“, rekao je tada Jovanović, fokusirao pažnju javnosti na sebe i poslao poruku Terziću u Centralni zatvor. 

Naravno, Terzić je ćutao, omerta je bila njegov poslednji kapital. I tada se pojavljuje duh iz mašine (deus ex machina), redovno zadužen za preokrete u Srbiji. 

Miloš Vasić, koji je prvi pozdravio oslobađanje Terzića od optužnice, 2004. godine nije bio tog mišljenja. Iako je malo čudno da je Vasiću trebalo osam godina da shvati kako pritvorenike ne oslobađa tužilac, nego istražni sudija, tek u januaru 2004. godine on piše kao je Terzić „sam pustio Kuma (Mileta Lukovića; prim. aut.) – na kraju, kada ništa drugo nije uspelo“. Vasić još kaže da se Terzić „upadljivo mnogo interesuje“ za slučaj otmice Miškovića, da „insistira da Duća (Spasojević, prim. aut.) i ekipa budu pušteni iz pritvora jer 'nema dokaza'“; da zahteva da se prihvati jemstvo „zemunaca“ za oslobađanje iz zatvora; da advokat „zemunaca“ Slobodan Milivojević – kad je Spasojeviću i ostalima obnovljen pritvor – „odmah telefonira Radetu Terziću“ (zašto?; da uhvati muštuluk?); da je u noći uoči atentata Điđić „postrojio“ Terzića i republičkog tužioca Sinišu Simića preteći im hapšenjem ako odmah ne krenu u akciju protiv „zemunaca“. Na kraju nas Vasić u tekstu iz 2004. časti i jednom pikanterijom opisujući ponašanje Terzića posle ubistva Đinđića: 

„Kada je postao republički javni tužilac, Đorđe Ostojić upoznaje se sa papirima, poziva k sebi Radeta Terzića i zahteva njegovu ostavku. Rade Terzić prvo odbija, ali ga Ostojić suočava sa tužnim činjenicama; Terzić predlaže da ode u Okružno tužilaštvo i tamo napiše ostavku; Ostojić mu kaže da nema potrebe, jer je daktilografkinja tu, iza vrata. Svedoci kažu da su se Terziću dok je donosio ostavku ruke tresle tako da se čuo papir. Opšta je ocena da je Terzić jedva izbegao krivični progon.“ 

Da li se tako opisuje čovek za koga je „od samog početka bilo jasno da je (...) potpuno nevin“. Ne, već čovek za koga su nam naknadno rekli da je potpuno nevin. Jer 2004. Vasić Terzića vidi samo kao malog tužioca koji pokušava da pliva između političara i mafijaša, veoma osetljiv za delikatne odnose koji vladaju između te dve grupe. Kada je, međutim, 2002. godine došlo do razlaza između Buhinih „surčinaca“ i Spasojevićevih i Ulemekovih „zemunaca“, kada je onaj deo jakobinskog političkog establišmenta stao na stranu prvih i isplanirao „Sablju“, pored ostalog, i za njihov račun, kada je potom ubijen Đinđić i kada je vlastima zatrebao čist tužilac (Ostojić), Terzić je pao kao žrtva revolucionarnih okolnosti. Njegove zasluge – od zaštite Ulemeka do oslobađanja „zemunaca“ iz pritivora – preko noći su postali gresi, preko kojih se nije moglo preći. Zato se može pretpostaviti kako se on pred Ostojićem branio kako nije sve to radio za svoje babe zdravlje, već po nalozima s vrha, ali đavo je već došao po svoje i Terzića je bilo suviše rizično držati na visokoj funkciji. A da stvarno nije radio za svoje babe zdravlje, svedoči i to što nije uhapšen u „Sablji“ i što ga nisu provlačili kroz medije sve dok Koštuničini nisu rešili da „političku pozadinu“ ispitaju sa druge strane od one na koju su nas navikli Jovanović, Beba Popović i prateća menažerija. 

Šta je, međutim, nateralo Vasića da kasnije promeni mišljenje? Duh iz mašine, pušten u trenutku kada postaje jasno da Terzić čuva jednu veliku tajnu – ko mu je tražio da pusti „zemunce“. 

DALJE DELOVANJE DUHA IZ MAŠINE Kad se 2007. iznenada pokazalo da je poslušni mali tužilac zapravo postao krunski svedok, to je bilo dovoljno da se, pored Vasićevog, mnogi stavovi promene, da se neki iskazi zamene drugim, potpuno suprotnim, da „čuvar tajne“ Terzić, iako pod ozbiljnom optužnicom, postane deo LDP ekipe, gde na mestu br. 2 sedi još jedan mnogo veći „čuvar tajne“ – potpredsednik Nenad Milić, čovek za koga tvrdim da se, za razliku od celog voda obačenih funkcionera LDP, nikada neće razići sa Jovanovićem, bar što se Čede tiče. Čuvari tajni uvek su na ceni, posebno kad su tajne velike. 

Duh iz mašine učinio je i da na suđenju Terziću svoj iskaz iz istrage promeni Biljana Radovanović, koja je, pored Vitorovića, teško teretila Tezića. Ona je pred sudom rekla da se malo čega seća iz tog vremena (pobuna Crvenih beretki), kad „niko nije znao šta se dešava“, kad je „izvršen državni udar“ a njeni pomoćnici dolazili na posao „bledi kao kreč“. Radovanovićka je na suđenju rekla da se ne seća svega što je rekla u izjavi tokom istrage u leto 2007. tvrdeći da je tu izjavu dala pod neregularnim okolnostima: 

„Bila sam na ivici šećerne kome. Dijabetičar sam, a taj dan šećer mi je skočio na 25, jer sam četiri sata saslušavana kao da sam osumnjičena, a ne svedok“.  

Na pitanje sudije da li je na nju neko uticao da ukine pritvor Spasojeviću, rekla je da se „nikoga ne plaši“ i da niko na nju „ne može da utiče“. Osporila je da je Terzić vršio pritisak na nju tvrdeći da razliku u mišljenjima ne shvata kao pritisak. Na pitanje o Terzićevom usmenom nalogu, Radovanovićka je odgovorila da između višeg i javnog tužioca postoji komunikacija, a ne „usmeni nalog“.  

„Kada okružni i niži tužilac ne mogu da izađu na kraj, sledi davanje obaveznog uputstva“ rekla je ona.  

Stvar je zapečatio Terzić tvrdeći da je izdao obavezujuće uputstvo samo zbog toga da bi „pokrio“  Radovanovićevu, u čemu mu se ona na suđenju nije suprotstavila. Ostaće tajna da li je normalizacija šećera u krvi Biljane Radovanović dovela do toga da zaboravi da joj je Terzić „naložio da se saglasi(m) sa predlogom branioca za ukidanje pritvora“ (Lukoviću; prim aut.), kako je rekla u istrazi pre četiri i po godine. 

DUPLA ZAŠTITA IZ SUDA Duh iz mašine nije se zadovoljio samo promenom iskaza svedoka optužbe, nego je Terzića dvostruko obezbedio. Naime, suđenje našem junaku počelo je 2009. godine, ali su ročišta često odlagana zato što se svedoci nisu pojavljivali. Umesto da sud saslušava svedoke kojima je raspolagao, on je insistirao na tzv. „koncentraciji dokaza“ – da svi svedoci moraju da se saslušaju na istom glavnom pretresu, što je notorna glupost, na stranu što je tehnički teško obezbediti da se devet svedoka pojavi i sasluša u jednom danu. Naravno, radilo se o čistoj opstrukciji u kojoj je učestvovao sam sud, koji nije upotrebio raspoložive mehanizme privođenja svedoka. Zašto?  

Zato što je najveća zaprećena kazna za Terzićevo delo bila pet godina zatvora, što znači da zastarevanje nastupa deset godina posle njegovog izvršenja, dakle u novembru 2011. Tako da Terzić uoči Nove godine ni na koji način nije mogao da bude osuđen. Da je sud doneo osuđujuću presudu, njeno zastarevanje bi nastupilo odmah, čak pre trenutka kad bi Terzićevi advokati podneli žalbu. Naravno, sud može i da produži zastarevanje dela ako je, na primer, optužena strana opstruisala suđenje. Zato je neko Terzića odlično savetovao: uredno se pojavljivao na svim suđenjima, proces je opstruisao sam sud i nije bilo nijednog razloga da zastarevanje bude odloženo. Ceo proces bio je farsa, Terzić nije imao nijedan razlog da brine. Manje šanse od njega na sudu bi imao i beli medved, koji je u rezervatu ulovio pastmku u vreme lovostaja. Predsedniku veća Slobodanu Ignjatoviću preostalo je da 29. decembra prošle godine konstatuje Terzićevu nevinost „na osnovu njegove odbrane, izjava svih svedoka koji nisu protivrečni i čitanjem drugih dokaza“. 

Priroda suda, međutim, nije u tome da Terzića osudi ili oslobodi, već da utvrdi istinu. Da li je sud u Smederevu utvrdio istinu? Znamo li posle presude nešto više o tome ko je sve upirao da Spasojević i drugovi budu oslobođeni? Ne znamo! Znamo li nešto o tome zašto je Jovanović posećivao Spasojevića u zatvoru? Ne znamo? Da li su njih dvojica zaista u oktobru 2001. razgovarali telefonom? Ne znamo! Koga je slušao Terzić? Nemamo pojma! Da li je oslobađanje Lukovića zaista bio jedan od uslova za prekid protesta Crvenih beretki? Ne znamo! Zašto su svedoci na suđenju menjali iskaze? Zbog šećera u krvi!? Zašto je sud vukao proces u zastarevanje? Ne znamo! Da li je nevino optuženi Terzić skinuo senku sa sebe i (p)ostao ugledan član društva, čovek kome ni izbirljivi Jovo Kapičić ne bi odbio vožnju na slobodnu teritoriju – Glavni odbor LDP? Naravno! 

Bar koliko i sud, za ovo poslednje zaslužan je duh iz mašine, koji je uredio da ni mediji ni bilo koji pojedinac koji ima prostor u javnosti ne postave pitanje regularnosti suđenja Terziću. Po tome je sasvim jasno da srpska vladajuća javnost uspomenu na Đinđića ne održava po svojoj savesti, još manje vođena željom za istinom, već samo kada to od nje zahteva duh iz mašine. 

NEMA VIŠE KRIMINALA I – gotovo. Terzić će dobiti izvinjenje države i novčanu nadoknadu zato što je onoliko nevin onoliko ležao u pritivoru, dok će mu kontrolisani mediji narednih nedelja na glavu položiti venac nevinosti i, kao čednu žrtvu, uspeti ga na hijerarhiji ugleda i uticaja. Za, srećom, sve malobrojnije koji imaju problem s tim već će se naći načina da završe u blatu margine. Otuda je prava šteta što Terzić nije oslobođen koji dan ranije. Da jeste, mora da bi se našao kao kandidat za ministra pravde u izboru „Blica“, gde je već na mestu ministra policije – prema kriterijumima stručnosti i poštenja – izabran jedan bivši policijski funkcioner sa „zemunskom“ senkom iznad glave, sličnoj Terzićevoj, dok je „Blicovog“ šefa diplomatije preporučilo stručno i pošteno zagovaranje da Srbija odustane od Kosova. 

Kao tačku na „i“, stvar je, desetak dana posle pravedne presude Terziću, betonirao državni sekretar Slobodan Homen obaveštavajući javnost o jednom velikom uspehu njegove vlade. Naime, kaže Homen, za njegovog vakta postignuti su najveći rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i, prvi put posle 20 godina, Srbija nema „šefa podzemlja”. Da li je moguće da je podzemlje razbila vlast koja je zajedno sa podzemljem izvela svoju revoluciju? Da li to znači kako je revolucija pojela svoju decu iz podzemlja?  

Naravno da ne. Tačno je da su neki krupniji mafijaški bosovi uhapšeni, da su neki naterani na beg. Ali je tačno i da su cene heroina na ulici niže nego ikad, što znači da je svaka akcija protiv nekoga iz podzemlja vođena ili za račun nekog drugog iz podzemlja ili pod pritiskom stranaca, tako da su na mesto razbijenih grupa dolazile nove i da se kriminalno tržište nije smanjivalo, nego se za ovih 11 godina samo širilo. Umesto toga, tačno je da bi prava akcija protiv bosova podzemlja desetkovala vladu u čije ime Homen govori, kao što bi desetkovala i dobar deo medijske elite. I kao što je, konačno, tačno da bi prava akcija pokazala akvizicije podzemlja u vlasti – ko je kome davao keš, ko je koga slao na more, ko je kome finansirao banku, ko je kome omogućavao pranje novca kroz privatizacije i ko se kome zakleo na omertu. Ništa nam o tome nije rekao Homen, osim da je razbio mafiju, kao što nam ništa nije rekao sud u Smederevu, osim da je Terzić nevin. 

Ali u jednom je Homen u pravu. Nema više  ni bosova ni podzemlja u trenirkama, sa zlatnim krstovima na grudima i belim patikama koje svetle na petama. Takvih je danas pun Centralni zatvor i svi su uglavnom krivi zato što su uhvaćeni na ulici sa 15 grama heroina u džepu. Pravo podzemlje je evoluiralo, njegovi šefovi izgledaju kao iz modnih magazina, redovno daju intervjue u kojima se diče svojim uspesima, zalažu za pravnu državu i upućuju svoje simpatije koalicionim partnerima. Podzemlje danas vode bele kragne, tako da bi Homenova izjava delovala mnogo istinitije da je objavljena na modnoj rubrici novina nego u hronici. 

Uostalom, pogledajte Radeta Terzića. Nevin, ugledan, sa perspektivom. Stub društva! I tako će ostati sve dok Srbija sebi ne ispriča svoju priču o Petom oktobru, u kojoj leži šifra za čitanje svakog nepočinstva koje smo videli do danas.