Novi Standard

Izbori i 2012. godina biće zauzimanje pozicija za promene koje dolaze i koje neće stići sa novom vladom, nego sa prilikama koje slede

 








Ko je u ovoj godini živeo loše u sledećoj će živeti još gore; ko je živeo nekako neće živeti nikako – i tu stvar ne može promeniti ama baš ništa, ni izbori, ni revolucije, ni promene, ni molitve. Čak i da zamislimo da na izborima pobede i vladu naprave savršeni ljudi iz naše mašte, čak i da sunce cele 2012. ne zađe – opet ćemo živeti gore. 

To, naravno, ne znači da bi trebalo da nam bude svejedno kakvu ćemo vladu imati, ali točak zakotrljan Petog oktobra i snažno ubrzan 2008. godine vrteće se, u najboljem, još neko vreme. Poslednji ostaci srpske privrede, koja je podnela račun ove 11-godišnje pijane noći, nastaviće da plaćaju cenu bogaćenja onih koji s njom nikad nisu imali veze, osim što su joj, isisavajući samu njenu supstancu, skinuli kožu s leđa, tako da će svaka kompanija koja u 2012. bude na vreme isplaćivala plate biti primer koji će istorija pamtiti onako kao se pamte izuzetna dela. Da, toliko je crno. 

Ako vam ovaj uvod liči na predlog da se za Novu godinu najedete, napijete, pozdravite sa bližnjima i u ponoć ispalite – ko ima – nešto tvrdo u glavu, onda se nismo razumeli. Ako ste u ovoj godini izgubili svaku nadu, sačuvajte bar radoznalost. Elem, nikako ne propuštajte 2012, biće to godina u kojoj će se, jasno i ogoljeno kao nikad do sad, ukazati sve opcije naše budućnosti – od najgorih do onih u kojima ćemo preživeti – a koje su nam se do sada iz potpunog mraka ukazivale tek prema kvalitetu naše logičke imaginacije, ili snazi naših želja, ili veličini naših strahova. 

Zato nisam siguran da bi bilo šta od toga, pa ni naša suštinska očekivanja i želju za stvarnim promenama, trebalo neposredno vezivati za izbore. Dobar deo razloga da se očekivanja umere i da se čeka još gore temelji se na stvarima koje prevazilaze ljudski faktor i mogućnosti svake, pa i sledeće vlade. A to znači da će ona bar godinu do dve morati da gasi požar koji će joj ova ostaviti. Ima tu, međutim, i drugih razloga.  

Jedan od najvažnijih je taj što politički ritam građana, pre svega diktiran kvalitetom njihovih života i očekivanja, nije istovetan ritmu elite, posebno političke. Gotovo cela ta elita – mereno delom javnog prostora koji drži – prezrela je sopstveni narod; ona ne deli nijednu vrednost i nijedan interes s njim, tako da s narodom ozbiljno računa tek kao sa problemom na svom putu, a ne sa svrhom svog postojanja. I ta izdaja elite i jeste glavna odlika epohe Petog oktobra, i zato će ta mračna decenija više biti zapamćena po tome nego i po gubicima teritorije, kolonijalizaciji i istorijskoj pljački Srbije. Sa druge strane, ni onaj manji deo elite koji nije okrenuo leđa narodu nije sasvim kadar da ispuni njegova očekivanja. Osim pažnjom na narodne interese, on je na sceni detertminisan i pravilima koja mu određuje upravo kolonijalni diskurs, koji je potuno zahvatio medije, kulturu, privredu, univerzitet... A to opet znači da je delovanje te „bolje elite“ određeno pravilima dominantnog diskursa, koja narod uglavnom ne vidi iako ih intenzivno oseća. 

ZAŠTO SU VAŽNI IZBORI Naravno, to ne znači da naredni izbori – najvažniji događaj koji očekujemo u 2012. godini – neće imati nikakvu svrhu, utoliko pre što nas danas na njihovu besmislenost gotovo isključivo upozoravaju delovi one antinarodne elite. Naprotiv, biće veoma važni, ali ne za ono što od jedne vlade obično očekujemo – za bolji život, zaustavljanje rđavih trendova ili organizaciju društvenog života. Biće, međutim, važni za ono što će biti širi kontekst te vlade. Naime, izbori i 2012. godina biće godina rata elita, zauzimanje pozicija za promene koje dolaze iako ih neće doneti nova vlada, nego prilike koje slede.  

Sledeća godina doneće konačno političko i ekonomsko urušavanje petooktobarskog poretka. Dobila Srbija u februaru kandidaturu ili ne – a dobiće je – to neće biti ništa više do prilike da se građani još kratko vreme zamajavaju. U svakom slučaju, srpske integracije su u fazi zastoja neodređenog trajanja, ali dovoljno dugog da niko ozbiljno s tim ne računa. Istovremeno, urušavanje privrede će se intenzivirati a prenapregnutost javnih finansija postaće takva da bez novih sve većih i sve skupljih zaduživanja neće moći da funkcionišu. Naravno, moglo bi se još par godina tako taljigati uz nova zaduženja i prodaju preostalog porodičnog srebra, ali će slom petooktobarske politike pojačati tenzije odozdo, što će ubrzati slom finansija. Sve to znači da će Srbija, ostajući bez svoje evropske integracione politke – jer ona jednostavno neće biti moguća – ostati i bez onog evropskog mamca, kojim je posebno za poslednje četiri godine bila potpuno hipnotisana i pod čijim dejstvom je donela mnogo iracionalnih i katastrofalnoh odluka. Ali to neće značiti srpsko otkačinjanje od Evrope, možda bi se Beograd i povukao korak nazad, ali teško da će to biti i želja EU, posebno ne ove u kojoj odluke donosi Nemačka. Elem, daće im na kraju kandidaturu da bi imali čime da kače one koji dođu posle njih. 

Ali ni to nije najvažnije. Izbori i cela sledeća godina proćiće u ratu elita. Ona elita koja je izdala narod pokušaće da preživi pad petooktobarskog poretka, uverena da je njen prezir za sopstveni puk lekovit i da sa ruljom treba samo oštro. Ona koja još veruje da zbog naroda postoji danas čeka slom tog poretka verujući da će samim tim što propada jedan rđav svet, onaj sledeći biti bolji. Neće biti. zato je, uoči tog rata petooktobarska elita u maloj prednosti: ona zna šta drži u svojim rukama i zna šta joj iz ruku može ispasti. Ova druga elita – volim da ih zovem naši – još ne. Ona bi zato pristala na sve za samo malo mira, malo pravde, malo više pristojnosti i malo ravnomernije podele uloga. 

Ova prva elita – zovimo ih njihovi – nije nastala na ideji jednakosti, naprotiv, on nije naučila da deli svoje utoliko što bi samo ta podela javnog prostora otkrila meru njihove izdaje, što bi osvetlila svu gadost kojom tretiraju sve koji nisu oni i što bi pokazala grandioznu ispraznost njihovih argumenata. Zato se oni ukrupnjavaju iako se poslovično među sobom ne vole – od nevladinih organizacija, preko mediokritetske žute inteligencije i njihovih lojalnih medijskih poslenika, pa sve do nove poslovne elite čija tajna bogatstva leži u državnom budžetu i analitičara sa desnice koji narodu otkrivaju da u Srbiji nema većeg zla od ogromne sile medija koju ne kontrolišu žuti. Zato njima politika nije važna, potpuno im je nebitno da li je Boris za predaju Kosova ili njegovo čuvanje, hoće li Srbiju odvesti do kandidature za EU ili kandidature za groblje. Oni će ga prežaliti prvog dana, samo pod uslovom da u njegov prostor ne uđe neko ko bi otvorio vrata ovima drugima. 

ZAŠTO SMO VAŽNI MI I to je za sada cela priča, nikakvi ekonomski programi neće naredne godine spasiti Srbiju, nikakvi genijalni politički potezi, nikakva smena vlasti. Neće je spasiti ni ovo o čemu sve vreme govorim – smena elita – ali to će biti stvar koja će pokazati hoće li, kad dođe vreme, Srbija umreti, kao starica zadavljena jastukom ili će se boriti u jednom svetu koji je pobede prestao da poznaje onog trenuitka kad je prestao da se bori. 

Zato 2012. neće biti ni godina pobede ni godina poraza; biće to godina u kojoj će se podeliti karte, u kojoj ćemo konačno videti ima li nas, jesmo li spremni da se borimo i jesmo li konačno prestali da budemo pametni, a postali mudri? Hoćemo li tome što ćemo živeti gore dati neki smisao ili ćemo poverovati ovima što su nas izdali i koji nam danas kao tačku na tu izdaju šalju poruku da nije ni moglo bolje jer nismo imali sreće? Hoćemo li se sabrati ili ćemo se ujedati? Hoćemo li nastaviti da sumnjamo ili ćemo početi da verujemo? Hoćemo li prepoznati da nam taj javni prostor u koji moramo da uđemo treba da na poslednjoj sofri nahranimo svoje sujete ili da spasavamo nešto mnogo veće od nas samih? 

U sledećoj godini poredaćemo na tabli figure i sa njima čekati promene koje dolaze. Zato će od sledeće godine i tog redanja figura zavisiti hoćemo li u tim promenama biti pregaženi, kakve želi da nas vidi ova današnja elita, ili ćemo stvarati oko sebe jedan drugi svet, kakav želimo mi. 

Zato, ovo nije nikakav novinski tekst, nikakva analiza (dosta ih je i bilo), već samo moja novogodišnja čestitka. Neću nam poželeti bolji život jer bi to bila prazna želja. Neću nam poželeti čak ni zdravlje jer mi se čini da je redak trenutak kada ni ono nije najvažnije. Poželeću nam mudrost, istu onu koja nema mnogo veze sa inteligencijom jer nas inače ne bi bilo ovako mnogo inteligentnih, a tako malo mudrih. I ne zaboravite, đavo iz naše današnje elite uverava nas da je mudrost sposobnost svakog od nas da preživi, utoliko veća što više bude onih koji neće preživeti. Ali mudrosti bez srca i vere nema, i baš toga će nam najviše trebati u vremenu koje dolazi. 

Srećno 2012.

Vaš

Željko Cvijanović