Novi Standard

Rezolucija kojom ne brani ništa najviše je što je Srbija mogla u ovoj političkoj paradigmi. Naravoučenije: promeniti paradigmu!

Odmah da se razumemo o dve stvari: prvo, rezolucija za koju će u subotu glasati parlament možda je dobra za hiljadu đavola i još toliko ljudi, ali za Kosovo i Metohiju nije. I drugo, u okviru postojeće političke paradigme, u kojoj se kreće veći deo srpske političke scene i, još više, ovdašnjih elita, ona nije ni mogla da bude bolja. Idemo redom.

Rezolucija koju su sa nejednakim entuzijazmom potpisali Toma Nikolić i vlada, dakle, ne brani ni Kosovo ni bilo kakvu ideju o Kosovu, što će reći ni carstvo zemaljsko ni carstvo nebesko. Ne brani čak ni ono što bi od Srbije ostalo posle Kosova. Ona čak i ne pokušava da štiti bilo kakav državni i teritorijalni interes Srbije u pokrajini; ona je takva da je nije lako popraviti ni amandmanima niti je čak neophodno ulaziti u dubinske analize teksta da bi se zaključile dve kapitalne stvari. Prva, da srpski vrh zahteva saglasnost skupštine da očuvanje celovitosti države podredi evropskim integracijama. I, druga, da zaštitu Srba sa Kosova ne tretira u okviru ustavnog poretka i unutar granica države, odakle se oni tamo više ne pominju kao građani Srbije, već kao „srpska zajednica“. Što postoji i u, recimo, Beču, Čikagu, čak i u Skadru.

Prevedeno na srpski, rezolucija legitimiše situaciju prema kojoj više neće biti tog uslova iz Brisela koji se tiče Kosova a da u Beogradu neće biti ispunjen. Ona, jednako tome, očituje saglasnost Srbije da se njene institucije povuku sa severa, i da budu zamenjene lokalnim institucijama Srba, koje će biti u ustavnom poretku Prištine. Otuda, ko god kaže kako je iz nekog razloga morao da pristane na to, pa i da mu se poveruje, ali svako ko kaže da takvom rezolucijom štiti interese države i nacije – taj opako laže, taj podcenjuje inteligenciju građana i taj žrtvuje sudbine Srba sa Kosova zarad sopstvenih političkih projekcija – i svemu tome leka nema u ovom životu.

Istini za volju, ima tu – posebno u preambuli i obrazloženju rezolucije – i elemenata koji bi celu stvar trebalo da drže u okviru srpskog ustava i rezolucije 1244, pominje se i teritorijalni integritet i sl. Sve to, naravno, jeste u jasnoj kontradikciji sa dva pomenuta suštinska momenta kao i sa eksplicitno izrečenim stavom da će se sprovesti briselski dogovori Borka Stefanovića, koji podrazumevaju granicu između Kosova i Srbije i kosovsko državljanstvo za tamošnje Srbe.

Problem je, naravno, što se ta čaša jasnije vidi kao poluprazna nego kao polupuna, koliko god nas Dačić uveravao da je ne samo puna već je i s penom. Naime, kad se ta kontradikcija sagleda u kontekstu političkih snaga na terenu – gde je Srbija očigledno slabiji partner – tada je jasno da se njen interes može štititi samo time da u rezoluciji nema pomenutih elemenata dezintegracije države, kao što se ne može štititi time da uz takve elemente postoje i oni integrativni. Jednostavnije, kad se neki srpski pregovarač pozove na to da su u tom dokumentu pomenut ustav Srbije i rezolucija 1244, druga strana će mu reći da je to tačno, ali da u tom istom papiru, koji je sam pisao, stoji i da su mu EU integracije važnije i od Kosova i od života tamošnjih Srba, kao i da se saglasio sa autonomijom za sever unutar prištinskog poretka. A to će sve skupa reći da bi ovako napisana rezolucija, kada bi odnos snaga bio drugačiji, verovatno Srbima davala i bolje izglede. Ili, još jednostavnije, ako ste slabiji partner, tada pokušavate da u određivanju propozicija za dvoboj izvučete više za sebe nego za protivnika, ne sumnajući da će on svoje adute u samom dvoboju iskoristiti pre nego vi svoje. Srbija, međutim, čini upravo suprotno.

Otuda, Srbija svojom rezolucijom ne igra na pobedu, ne igra ni na nerešeno, ni na odlaganje dvoboja, već bezglavo ulazi u meč koji gubi već u određivanju propozicija, koje ona širokom rukom stavlja u korist svog protivnika. Zato ona svojom rezolucijom u njenoj konačnoj formi koja će se pojaviti pred poslanicima, za razliku od njene prve verzije, ne brani ništa, već samo stvara utisak o dve realnosti, o kojima se izlanuo Nikolićev savetnik Marko Đurić. Elem, prema tom konceptu, Priština će sebe zvati državom, Srbija će je zvati autonomijom, dok će se ceo svet, uključujući i Srbiju, prema Kosovu ponašati kao prema državi. I to bi bilo sve o tome šta kosovska rezolucija jeste i šta znači.

ŠIRI PLAN Ako, međutim, stvari postavimo u nešto širi plan od samog teksta rezolucije, lako ćemo doći do zaključka da ona – s obzirom na odnos snaga, stanje države, i posebno u okviru političke paradigme u kojoj se kreće veći deo srpske političke klase i društvenih elita – i nije mogla da bude bolja. O tome dosta pouzdano svedoči i uzdržano nezadovoljstvo njome koje očituju i Brisel i Vašington, koji opet, uz poslovičnu potrebu da Beograd drže u strahu i strepnji, šalju jednostavnu poruku: ne zanosite se, ipak ste vi na terenu više legli na rudu nego što ste spremni da u rezoluciji priznate. Rečju, politička paradigma u kojoj se kreće Beograd nalaže da je ova rezolucija maksimum, pa i nešto preko toga.

Ako bismo na ovaj način hteli da amnestiramo Nikolića, Dačića i Vučića, možda bi nam i pošlo za rukom ukoliko bismo dobili pozitivan odgovor na nekoliko pitanja. Da li će, naime – kada uoči juna Nemci za davanje datuma za početak pregovora sa EU isporuče uslov da Srbija sa Kosovom potpiše ugovor o dobrosusedskim odnosima i pruži saglasnost za ulazak Prištine u UN – Srbija biti jača i spremnija nego danas da se odupre i kaže ne? Hoće li je njena današnja kosovska rezolucija učiniti spremnijom da se odupre onima koji joj budu tražili Vojvodinu ili će priznati granice severne pokrajine uz tvrdnju da je to poslednja crvena linija i da dalje od toga ne može? Hoće li se možda u okviru te paradigme suprotstaviti zahtevima za široku autonomiju Raške oblasti ili će zahtevati autonomiju za „srpsku zajednicu“ u okviru „nezavisnog Sandžaka“? Hoće li posle ove rezolucije moći da se efikasnije suprotstavi onima koji Srbiji ne daju da promeni ekonomski model, koji je, uz aplauze stranaca i cele njene elite, tera u 19-vekovno siromaštvo?

Ne, ne postoji ništa, nijedna tačka u okviru postojeće političke paradigme – a ta paradigma određena je Srbijom okrenutom ka EU – čemu će zemlja moći da se suprotstavi strancima kad joj ponovo budu tražili, ništa čemu će se usprotiviti više nego što se danas suprotstavlja suštinskoj državnosti Kosova. Otuda, činjenica da se u okviru postojeće političke paradigme nije moglo više sa kosovskom rezolucijom može da posluži tek za razumevanje stvari, ali teško da može da posluži kao opravdanje političke klase ili kao razumevanje nekog njenog blistavog plana sa odloženim dejstvom. Nema plana, samo puko preživljavanje.

Pitanje je dakle po čemu bi ovaj pristanak na kosovsku državnost, mogao, kao smislen taktički potez, da u budućnosti okrepi Srbiju toliko da ona za šest meseci ili godinu dana postane jača i da sa više odlučnosti brani Vojvodinu, Rašku oblast ili svoje pravo da ekonomiju ustroji kako misli da je za nju najbolje? Šta je to čemu se Srbija nada? Šta čeka? Zbog čega bi pristanak na kosovsku državnost bio smislena isplativa žrtva, a ne izraz inercije i notorne slabosti? Hoće li u međuvremenu Srbija postati jača parama od Šeikove kupovine srpskog poljoprivrednog zemljišta? Ili od Šeikove Zvezde u Bariju 2021. godine? Ili od teze kojom se ističu ovdašnje učene budale kako će Srbija sve izgubljene teritorije vratiti čim ekonomski ojača, zaboravljajući samo mali odgovor na još manje pitanje – a za čije je babe zdravlje do sada ekonomski slabila?

Tačno je dakle da u okviru postojeće političke paradigme Srbija nije mogla da ima bolju rezoluciju, tačno je da u tom okviru sutra neće moći da ima bolju rezoluciju ni za Vojvodinu ni za Rašku oblast, tačno je da u toj paradigmi Srbija danas ne može ni da se pošteno najede. Ali, dođavola, šta onda Srbija radi u toj političkoj paradigmi u kojoj ne može ništa da uradi za sebe, ni danas ni u perspektivi?

JOŠ ŠIRI PLAN Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je stvari postaviti u još širi plan. Naime, dok, sa jedne strane, Vašington i Berlin Beogradu isporučuju svoje kosovske zahteve, sa druge, na Srbiju šalju tajfun, koji preti da će rekonfigisati celu političku scenu. Sam utisak da će na njoj mnogi zaspati veoma moćni, a probuditi se moleći za milost stvorio je prvu nesigurnost, koja je danas eskalirala u stanje histerije širom političke scene. Upravo je zato Vučiću dato da uhapsi Miroslava Miškovića, što je bila poruka za sve. Jer, ako je uhapšen Mišković, koji je mnogo kriv i mnogo moćan, zašto ne bi bio uhapšen i neko ko je isto toliko kriv i mnogo manje moćan, i zašto, na kraju, ne bi bio uhapšen i neko ko je potpuno nevin ako je manje moćan od Miška. Pretnja da niko nije siguran pojačana je vađenjem Darka Šarića iz nekog američkog naftalina, dakle čoveka koji je posejao milijarde prljavih evra po Srbiji, o koje su se ogrebali toliki da od te igre velikih brojeva ne mogu biti bezbedni čak ni oni retki koji se ogrebali nisu (ako se razumemo).

Mehanizam tog širenja straha od političkog tajfuna nalaže da se svi ponašaju isto: i oni koji su krivi, i oni koji to nisu; i – što je još važnije – i oni kojima razlozi za život leže u banci i oni kojima je to isto u glavi. Otuda taj mehanizam koji je od Vučića napravio najopasnijeg čoveka u Srbiji briše sve granice – između lopova i poštenih, između patriota i izdajnika, između normalnih i ludaka, između neba i zemlje, čak i između onih koji hapse i onih koji će biti hapšeni. Taj mehanizam finalno kretenizuje političku Srbiju pretvarajući je u gustu, monolitnu smrdljivu kašu – u njoj je jednako logično da se Čeda Jovanović izjašnjava o „novom patriotizmu“, koliko je i logično da pogubljeni svet po portalima Koštunicu optužuje za izdaju; u tom svetu nema razlike između Sonje Biserko i Tome Nikolića; u njemu bi mnoge obradovala vest da je uhapšen patrijarh; u njemu su izdaja Kosova i borba protiv korupcije jednojajčani blizanci, koje ne razlikuje ni rođena majka.

U tom sasvim izluđenom svetu jedan Ivica Dačić – čovek za koga bih rekao svašta pre nego da je glup – zamera Srbima na Kosovu zašto su se, dođavola, uopšte kačili za Srbiju umesto da su odmah napravili institucije svoje autonomije na severu. U tom polomu naroda i uma kao jedina pravilnost funkcioniše to da što ujutro novine više prozovu funkcionera Ivicine stranke za stanove, satove, njive i lančiće, to se isti ti uveče utrkuju koji će ponuduti više Tačijevom Kosovu. I otuda će – držite me za reč – u subotu u skupštini najviše za rezoluciju kidati oni; kidaće kao da im je zadnje, jer im i jeste zadnje.

I tu više ništa nije preskupo, ništa nije nenormalno: čak ni to da vlada, koja je parlamentu poslala usaglašenu veziju svoje i Nikolićeve rezolucije, na svoju ruku iz nje izbaci dogovoreni deo u kome se pominje usvajanje zakona o suštinskoj autonomiji Kosova. U takvom stepenu okupacije, koja bi se u svojoj posunovraćenosti lakše dala porediti sa ekstatičnom Zafranovićevom „Okupacijom u 26 slika“, nego sa ironičnim „Strogo kontrolisanim vozovima“ Jiržija Mencla, otuda je važno razumeti najvažnije. Srbija mora da izađe iz svoje EU političke paradigme, uz sve rizike da izvan nje može da pogine, ali i uz – to bi moralo da utiče na odluku – nula šansi da unutar nje preživi. I to pokazuje i ova i sve buduće deklaracije: unutar EU paradigme Srbija danas ne može ništa, i ne postoji ništa od čega ona nije slabija.

Naravno, važno je i razumeti da odupiranju svakoj okupaciji prethodi politička odluka, ali da samo postojanje takve odluke ne znači prekid okupacije, utoliko pre što je i ovako kukavnoj Srbiji danas još uvek mnogo više hrabrih nego mudrih. A otuda bi možda bilo dobro znati još nekoliko stvari. Prvo, iako zbog rezolucije i još koječega ne treba prestajati kritikovati i pritiskati ovu vlast, ona nije glavni instrument okupacije. Taj instrument su srpske društvene elite, i zato antiokupacijski pokret mora da ima veoma širok zahvat uz svest o tome da smena ove vlasti ne znači kraj okupacije, dok će smena elita značiti upravo to. Drugo, nisu svi isti, čak ni među onima koji nam se ne dopadaju, čak ni među onima koji nam se uz mnogo razloga gade. Treće, među onima koji razumeju okupacione prilike ima i ovakvih i onakvih, i korisnih i štetnih, ali su među onima koji ne razumeju svi štetni. Četvrto, oni koji hoće da prežive po svaku cenu često se ponašaju isto, ali među njima ima onih koji bi preživeli jer imaju plan da potroše pare i onih koji bi to isto da bi nešto pokušali da urade. Peto, ako ne umete da ih razlikujete, samo se raspitajte koji je među njima lopov. Šesto, ne padajte u isključivost da poverujete svakome ko nije lopov. Sedmo, srpski patriote kojima je gubitak i luda pogibija jedini dokaz ljubavi za otadžbinu, posebno oni koji na to pozivaju druge, žive sa kredom da je samo mrtav Srbin dobar Srbin, po čemu prilično liče na ustaše. Osmo, okupljanjima isključivo prema metodama borbe, a ne prema ciljevima skloni su uglavnom glupaci, a to će reći štetočine.

I, na kraju, zašto sve to pišem. Zato što bi se ova rezolucija mogla pokazati kao rđav papir za odbranu Kosova i dobra prilika za okupljanje pored ostalog i za odbranu Kosova. Uveren sam da ćemo se iznenaditi ko će sve tamo biti. I ko neće.