Novi Standard

Tamo gde su samo krupne ambicije i jezivi strah nema strategije, tu se nade polažu samo u otpor materijala

Jedan dan? Mesec? Šest? Godina? Koliko još vremena Ivice Dačića na vlasti zapravo vredi Kosovo? Koliko Srbija – u ljudima, istoriji, zemlji i nebu – vredi vremena na slobodi za njegove ljude, kojima se svih ovih godina za prste lepilo sve ono što se lepi svetu kome Kosovo ne šuška, ne svetli i ne peva narodnjake? Ta pitanja – pokazalo se pre nego što je iko mislio – glavno su političko nasleđe kosovske rezolucije, usvojene u nedelju ujutro u parlamentu, čiji konfuzni tekst je Ivica tog dana i te noći branio kao da mu je zadnje. I, naravno, kad je u utorak, na pitanje hoće li Srbija razgovarati o stolici za Kosovo u Ujedinjeni nacijama, izgovorio „možemo da se dogovorimo o svemu, mi ne bežimo od toga, nije sporno“, Dačić je pokazao pravu prirodu skoro pa poliitčkog jedinstva postignutog u skupštini oko rezolucije. Evo kako je ono postignuto.

Dačić – sve češće to je upravo on – dogovora sa zapadnim ambasadorima korekcije Nikolićeve platforme. Odmah zatim, kad sasvim obezliči prvobitnu rezoluciju i prilagodi je zapadnim interesima, onda je tresne pred ostale, i tad samo ostaje da se vidi ko je taj majčin sin koji će smeti da ustane i kaže da to ne valja? Toma? Jeste, pa da se stranci naljute na njega, da mu spolja zapečate zgradu na Andrićevom vencu i da svi oni „blicevi“, „devedesetdvojke“ i nacionalni servisi objave da je u karantinu zbog neizlečive zarazne bolesti kojoj je ime Kosovo? Vučić? Da, pa da Mišku puste čaršaf kroz zatvorski prozor i „Kuriru“ ponovo komanduju nalevo krug. Dinkić? On veruje da je to što ne izgovara reč Kosovo stvar njegove superiorne inteligencije, koja mu ne da da ga išta ometa u ekonomskom pretvaranju Srbije u najveći evropski gladomor. Možda Đilas? Ne, bio je to jedan zaista skup most i bila je to jedna, iako se izdaje za stranku, ozbiljna kriminalna grupa, čija krivica se neće rastvoriti ni u čemu što nije slepa lojalnost onima koji jedini to pitanje krivice danas mogu da potegnu.

Eto tako se u Srbiji danas postiže nacionalno jedinstvo: tako što su svi akteri jedinstva jedan drugom protivnici – svako svakome – i tako što jedan od njih ponudi više od ostalih, a oni prate da ne bi ostali bez onoga što su imali pre nego što je ovaj išta ponudio.

Ta pogubna politička matrica – koja ukida ne samo svaku mogućnost nacionalne i državne strategije već i svaki izbor – jeste onaj kvalitet koji čini da Srbija posle kosovske rezolucije nije ista kao pre nje. A nije ni po tome što su, pored države, takvom rezolucijom izgubili i svi unutrašnji akteri, posebno oni koji su na prvi pogled u nedelju ujutro delovali kao pobednici. Idemo redom.

DAČIĆEVA KUPOVINA DANA Ivica Dačić, koji ne ume da prestane da govori i koji u toj poplavi reči jedino ne ume da kaže „ne“ strancima, uspeo je da pored moćnog i izabranog Tome Nikolića progura svoju verziju rezolucije. Ta pobeda nije mu se, naravno, dogodila ni po tome što je najpametniji ni što je naomiljeniji među poslanicima, već po tome što je više od ostalih podelio svoje viđenje sa onim što su od rezolucije zahtevali iz zapadnih ambasada. Time je na neko vreme – ne predugo – izlečio dve svoje najveće noćne more. Prvu, da će morati u prvoj polovini godine da ide na izbore, gde će mu aduti biti njegove sulude izjave i viđanja sa Tačijem. I, drugu, da će mu izbore najaviti to što će mu se jednog jutra javiti svi njegovi najbliži saradnici i reći mu da su, zovući ga, u policiji iskoristili pravo na samo jedan poziv.

Tom rezolucijom i izjavom o Kosovu u UN Dačić je platio što je otvaranjem pukotine između vlade (Dačić-Vučić) i Andrićevog venca (Nikolić) vlada učvršćena, što izbori više nisu na vidiku, od čega će, pored njega, najviše profitirati Bajatović, Ružić, Mrkonjić, Obradović ili koji već crveni baron kome Vučić na dlanu već neko vreme vidi kratak put na duže vreme.

Otuda, Dačić svoj život kupuje dan za dan, njegov dobitak važi samo na kratak rok, na ne više od pola godine, budući da je, koliko god delovalo izvesno da izbora do juna neće biti, gotovo jednako izvesno da će ih biti u drugoj polovini godine. Za to vreme nastaviće se besprizorno urušavanje ovog iskusnog političara, koji je upao u klopku i sad se privikava na ideju da izlazak nije moguć, već samo jednokratna kupovina vremena, po basnoslovnoj ceni. Dok traje, biće najlojalniji strancima, ovi će ga trošiti kao što nikog do sada nisu, povremeno će mu, zajedno sa Vučićem, pretiti i on će takav, sluđen od ambicije i izbezumljen od straha, kao čovek koji svakog dana iznova kupuje život na parče, učiniti sve što se od njega traži. I sve će to braniti toliko histerično i suludo da ta priča o njemu kao pijancu već uveliko postaje deo domaćeg političkog folklora iako je alkohol jedan od benignijih načina da se danas izgleda kao on.

Otuda je malo verovatno da će stranci, kojima je već isporučio sve i najmanje zahteve i sada im isporučuje i njihovu podsvest, pokazati bilo kakvu milost prema njemu. Jer njegova današnja kooperativnost nije deo njegove investicije u budućnost, već deo kazne za to što je, pošto su ga zapadni ambasadori četiri godine umivali od bivšeg političkog života, prošlog leta očijukao sa Moskvom uveravajući sve oko sebe da to nije bila letnja avantura, već ozbiljno promišljen brak.

Zato će – videlo se to i sa rezolucijom i sa Kosovom u UN – ambasadori Ivici davati poslove koje ne bi ni robovlasnici dali Kunta-Kinteu, tako da je njegov gubitak najvidljiviji u tome što će, koliko god srpski birači umeli da iraconalno budu vezani za svoje partijske simpatije, čak i među njima ostajati sve manje onih koji ga doživljavaju ozbiljno. O Palmi i Krkobabiću da ne govorimo.

VUČIĆEV GUBITAK Vučić se rezolucijom još jednom pokazao kao najjači zapadni igrač u Srbiji (dobro, posle Mikija Rakića), ali malo je bilo onih koji su razumeli njegov bes kad su žuti u parlamentu svojim nastupom i amandmanima počeli da insistiraju na podelama između vlade i Tome. Naravno, Vučić je zbog toga morao da na neodređeno vreme odloži planirane izbore, što znači da su mu male šanse da ih ima kad je najjači i da ih dočeka sa onom popularnosti koju danas ima. A to znači još najmanje šest meseci hapšenja, još pola godine besomučnog spinovanja srpskih medija, još toliko javnih zaklinjanja u to da su Srbi bez EU sedammilionska grupica zombija. To znači i dovoljno vremena da sva preostala kola krenu nizbrdo, da građani shvate da ih hapšenje Miškovića nije toliko usrećilo koliko im se učinilo u prvi mah. Elem, Vučić propušta najbolje vreme da Srbiji bude jedini, da to isto bude i u svojoj stranci, gde je, makar u ovom skupštinskom sazivu, senka Tome Nikolića još uvek veoma duga.

Zato je Vučić još jedan gubitnik rezolucije. Iako čvrsto rešen da ne pruži nikakav otpor strancima da bi ostao udarna pesnica njihovog „srpskog proleća“, on, i da hoće, ne može da se suprotstavi Dačićevoj širokoj ruci, kojom ovaj deli sve ono što nije njegovo da bi sačuvao ono što smatra da mu pripada. Na taj način Vučić već na srednji rok – što će reći do izbora – diskredituje i svoju borbu protiv korupcije i priču o hapšenju Miška troši brže nego što njega troše stranci. Na taj način, na kraju, i on, koji je toliko želeo da se predstavi kao čovek koji ima plan i nepokolebljivu volju da ga realizuje, postaje tek neko ko nema ni izbora ni nade, već samo vere u čudo.

TOMIN PAD Ako se u međuvremenu javi da osudi Dačićevu trgovinu mestom Kosova u UN, Toma Nikolić će pokazati da nije sasvim izgubljen. Ako se javi i to učini, a onda u još tri izjave pokuša da objasni da ga nisu najbolje shvatili, Nikolić će ostati zapamćen kao čovek koji je spasio svoj uslovni refleks, dok mu je sve drugo, a inteligencija posebno, prešlo na drugu stranu, tamo gde sedi Dačić. Na sličan način poneo se Nikolić i svojim prvim nacrtom rezolucije, koji nije uspeo da odbrani ni od stranaca, ni od Dačića, pa ni od Vučića. Pošto je Dačić, pokazujući strancima da može sve što je svakoj političkoj pristojnosti strano, danima brisao pod Tominom platformom i pošto su žuti u parlamentu to isto uradili i samim Tomom, srpski predsednik već danas je mnogo slabiji nego što je bio onog dana pre nego što je platformu smislio.

I, naravno, pokazali su mu sve to stranci odmah, dogovarajući sastanak Dačića i hrvatskog premijera Milanovića, koji će u sredu Tomi iza leđa nastaviti sa kreiranjem regionalne politike tamo gde je stao Boris Tadić, a na šta se Toma toliko mrštio. Biće to prvo u nizu zaobilaženja Nikolića, na koga se u stvarima koje stranci vide pred Srbijom neće previše računati – ima tu i većih dobrovoljaca i onih kojima više gori. Logično, tu privilegiju da ga ne prljaju kao Dačića i ne troše kao Vučića, Nikolić će platiti svojim ćutanjem, za koje mu prvi test i prva prilika teku već posle Dačićeve skandalozne izjave o Kosovu u UN.

Sve to, naravno, baca još jedno svetlo na skupštinsku rezoluciju, otklanjajući poslednju dilemu s nje. Naime, mnogi su prethodnih dana pokušavali da nas uvere kako je platforma deo posebno složene srpske strategije, prema kojoj Beograd ne može u ovoj fazi da se suprotstavi Briselu, Vašingtonu i Berlinu. Dačićeva izjava o Kosovu u UN pokazuje, međutim, nešto sasvim drugo. Da bi postojalo nešto što bi se zvalo strategijom, neophodno je da politička klasa identifikuje sopstvenu sudbinu sa sudbinom svojih građana, i onih na Kosovu i onih van njega. Serijom veštih poteza zapadni ambasadori su srpsku trojku uveli u jednu vrstu spirale u kojoj su oni učinili obratno – sudbinu građana identifikovali sa sopstvanim sudbinama. Slično kao onomad Tadić, Dačić nije u stanju da u teškoj situaciji poniženja prima na sebe, nego ih prosleđuje građanima, što je njegova izjava najbolje potvrdila.

Zar nam ne svedoče o svemu tome Dačićevi javni nastupi, za koje je Lirovo ludilo čist Diznilend; zar nam nije dokaz za to Vučić, koji ne može nazad s puta da postane najveća uzdanica petokolonaške srpske elite; nije li na tu lomaču svoje drvo položio i Toma Nikolić, koji se neće boriti za svoju javnost, pa se, radije nego svojim kvalifikovanim sličnomišljenicima, okružuje nekvalifikovanim sricalima evropske agende, svestan da su oni za njegovu glavu, karijeru i ćutanje bezbedniji od onoga što sam misli i sanja.

Elem, nema tu nikakve strategije, jer nema nijednog segmenta ni u državi ni u vlasti koji raste i oporavlja se, nema ničeg gde će one biti jače za šest meseci nego što su danas, ničeg stvarnog ni u tome da će nas EU sama otkačiti iz svog smrtonosnog zagrljaja u junu, zbog čega verujemo da je to manje rizično nego da se danas iz zagrljaja čupamo sami. Tu gde su samo krupne ambicije i jezivi strah nema strategije, i tu se još samo možda može jednog dana očekivati nešto što je fizika označila kao otpor materijala – ne mislim na Dačićev, možda Vučićev i verovatno na Tomin, ali tek kad bude kasno. Otuda još samo ostaje pitanje gde je, u poređenju s njihovom, tačka otpora narodnog materijala. Ne, dakle, ima li ga – jer ga ima – već gde je. Jer govorim o narodu koji srpske elite troše isto onako besomučno, kao stranci Dačića i Vučića, puštajući mu na dan kad je Ivica lupao o Kosovu u UN, kao glavnu vest, priču o zabrani pokreta Naši, koja će (zabrana) rešiti baš sve.