Novi Standard

Ljudima u politici se ne veruje, veruje se u zdrav razum, koji nalaže da u svetu ljudi nema čistih kategorija osim slobode

Ljuti opozicioni protivnici Tome Nikolića  – uglavnom svet koji ga nije voleo dok je išao uz nos Zapadu i prezirao ga kad je ovima krenuo niz nos – danas voli da potegne pitanje nacionalnog kvaliteta Nikolićeve politike. I to je, naravno, u redu. Ono što nije u redu jeste da se – ne samo kad su naprednjaci u pitanju – kod nas takvo pitanje najčešće razmatra u dve boje, crnoj i beloj. A to znači da test ispravnosti neke nacionalne politike prolaze samo mrtvi, poraženi ili marginalizovani. Iza načela da su samo smrt i gubitništvo validne potvrde čestitosti neke politike naš svet projektuje sopstveni doživljaj nacionalnog poraza, uverljivo svedočeći i o decenijama političkih prevara, kojima je bio izložen, i o tek nekoliko neuspelih pokušaja, koje nije prepoznao utapajući ih u te iste prevare.  

Naš svet prevarenih – razbijen i fragmentarizovan – brani se žarkom i često grubom željom da povrati izgubljenu veru, s jedne strane, i, s druge, opštim nepoverenjem, koje iz sfere racionalnog prosuđivanja prerasta u zakovan stav prema svetu. Tako je vremenom izgrađen jedan gubitnički politički mentalitet, koji se katkad beznadežno divi superiornosti svojih neprijatelja, katkad nihilistički do prezira nipodaštava sopstvenu stranu. Nemoćan da skupi krhotine polupane celine, on naslepo zadržava visoke ciljeve, bez ikakve realne svesti o njima, što se očituje odbacivanjem svake strategije. Strategija tada postaje drugo ime za izdaju visokih ciljeva, i taj mentalitet postaje poput očajnog Pavla Isakoviča iz Crnjanskove Druge knjige Seoba, koji na egzerciru za svaku priliku ima samo jednu komandu: „Ataka!“. 

Kad su strani stratezi, planirajući 2000-tih okupaciju Srbije, razmatrali prilike, sigurno da nisu zamišljali kako će baš sve u Srbiji potkupiti. Nisu zamišljali ni kako će baš sve potkupiti ili pridobiti medijskom manipulacijom. Ali to jeste bio redosled poteza: elitu potkupiti parama, položajima i pažnjom ili uceniti strahom, narodom manipulisati, ali garancija da je proces okupacije uspeo dolazi tek kad se sloj onih koji nisu pristali, nisu se uplašili i nisu poverovali uveri da je svaki napor uzaludan, da je promena nemoguća i, posebno, da nema ko da je izvede jer je moralna propast apsolutna. 

Otuda je naš politički mentalitet – svaki sloj iz svojih razloga – danas spremniji za nove poraze nego za zaboravljene pobede. Otuda Srbi nisu glupi da veruju u laži – bilo da su one visoki nacionalni ciljevi ili obećanja komfornijeg života, svejedno – ali se lažima priklanjaju jer laži imaju snagu anestezije, a Srbe danas mnogo boli. Otuda oni 2008. nisu glasali za Borisa Tadića zato što su verovali da će svi raditi u Fijatu i da će im on istovremeno spasiti Kosovo i uvesti ih u Evropsku uniju, već zato što su videli da ga podržavaju moćne sile. To je bila ta garancija da neće boleti, utoliko pre što ni Koštunica ni Nikolić, tada radikal, nisu mogli da obećaju da neće boleti. Prvog su – svi su videli – sa vlasti skidali ti isti stranci, za drugog su Srbima pretili da će, ako pobedi, pasti berza, stoku će pobiti kuga a sa neba pasti ognjeni dažd... 

Zato za taj svet – posebno onaj koji intenzivnije reaguje na nacionalni nego, recimo, na ekonomski slom – politika nije strategija, čak to ne sme da bude da bi uopšte bila politika. Istina, oni će to objasniti tvrdnjom da politika nije matematika, što bi trebalo da znači kako to što je Tomislav Nikolić odavno probio 30 odsto podrške građana ne znači mnogo, skoro ništa. Visoka podrška – matematika dakle – jeste, međutim, kvalitet politike, koji podrazumeva vladanje strategijama u obraćanju biračima, iako, naravno, to ne može biti ni jedini ni najveći kvalitet jedne politike. Kakogod, političku matematiku kao argument nikad ne bih koristio protiv Nikolića.  

Zašto? Zato što bi to bilo isto kao u kući Lavoazjeovih pominjati giljotinu. Naime, koliko politka nije (samo) matematika, Nikolić najbolje zna: dva puta je na izborima posle 2000. imao najviše glasova (2003, 2007), kao pojedinačna stranka i treći put (2008), i nikad nije vladao Srbijom. Kada je počeo da igra „po pravilima“, kada je počeo da primenjuje strategije, kada je – naši Isakoviči bi rekli – „izdao“ prestajući da komanduje „ataka“, vlast mu se smeši više nego ikad. I sad, gde je tu problem: u Tomi koji je izdao ili u Srbima koji glasaju za izdajnike? Hajde da raščlanimo to pitanje, čiji odgovor ne može biti u pukom upiranju prstom u jednu od ove dve strane. 

ŠEŠELJ I TOMA Oni koji Nikoliću i njegovim naprednjacima danas zameraju manjak politike – i sam sam jedan od tih – zaboravljaju veoma važnu stvar. On nije ni izrastao iz neke velike politike, nikad previše toga nije bilo ni u radikalima. Kod Šešelja uvek je bilo više ekspresije nego politike, više performansa nego strategije; previše dreke, premalo dece; mnogo incidenta, malo osmišljenog obraćanja biračima. Razumljivo, jer Šešeljevi radikali nisu 90-tih ni bili napravljeni da vladaju – njih je napravio Slobodan Milošević da bi u zemlji bili grupa za pritisak na njegove protivnike, a napolju za pretnju strancima šta ih čeka ako neće s njim da se dogovaraju. Tako su njihovi izborni rezultati 90-tih gotovo redovno zavisili od prostora koji im je ustupao Milošević, a, kad ta stvar na terenu ne bi funkcionisala do kraja, pristupalo se dogovoru, poput onog čuvenog kada Šešelj dobijene predsedničke izbore poklanja Milanu Milutinoviću.  

Koliko je te politike „ekspresionizma“  po inerciji ostalo u radikalima posle razlaza sa Nikolićem i Vučićem, najbolje je pokazao njihov performans pred Predsedništvom po odlaganju kandidature za EU. Iako su posle raskola osvežili prvu postavu izvanrednim mladim ljudima, koji imaju političku budućnost, radikali – umesto da mudro i smireno poentiraju svoju decenijsku poziciju nasuprot EU i mobilišu deo sve većeg korpusa evroskeptika u Srbiji – oni egzorcistički spaljuju evropsku zastavu, poput pakistanskih mula i arapskih fanatika. I tom brutalnom simboličkom lomačom oni, naravno, ne šire svoju biračku bazu, iako to negde zaslužuju jer su bili u pravu o EU. Ne, oni potvrđuju svoju prastaru matricu, podižu adrenalin svojim najzagriženijim biračima i samo opravdavaju horizont očekivanja svojih i srpskih neprijatelja o drastičnoj simbolici kod varvarskih Srba. Što je, da se ne lažemo, Šešelj radio celih 90-tih, bez obzira što sam danas spremniji da mu mnogo toga zaboravim posle divljenja vredne odbrane u Hagu, kojom je – paradoksalno – najbolje stranice o sebi i svojoj politici ispisao u inostranstvu, daleko od ovdašnje scene. 

Po Šešeljevom odlasku u Hag, Nikolić  i Vučić prave otklon od tog političkog senzibiliteta već  posle izbora u decembru 2003, posle kojih se Koštunica pre usuđuje da napravi frankenštajn koaliciju sa manjinskom podrškom socijalista iako su radikli osvojli najviše glasova. Šta je to tada bilo u socijalistima, koji su još nosili tešku hipoteku Miloševića, da su bili poželjniji za vlast od radikala? Brže su se distancirali od Slobe? Reformisali se? Ništa od toga, bili su manji i praktičniji za rukovanje. 

Ali već tad događa se važna strukturna promena u radikalima, koje u otadžbini vodi Nikolić. Više nisu grupa za pritisak, već stranka koja se, iako neuspešno, bori za vlast. Naime, oni prvi put sa Nikolićem postaju velika stranka, što podrazumeva i nove forme ponašanja. Iako Šešelj još uvek ostaje Nikoliću neprikosnoveni autoritet, ovaj izgrađuje svoj identitet i već tada postaje biračima prihvatljivije lice od svog šefa.  

Sklon sam da tu promenu, osim promeni prilika, pripišem i razlikama u njihovom poreklu i mentalitetu. Šešelj, dete radnika na železnici, bezemljaš, često se u mladosti sa porodicom selio. Njegova kratkotrajna boravišta nisu imala vremena da ostave u njemu dubok trag, koji obično rezultuje jednom vrstom ukorenjenosti čoveka u sredinu. Otuda kontinuiteti i vezivanja nisu bili ni deo njegovog kasnijeg političkog života. Čovek izuzetne unutrašnje snage i brilijantne političke inteligencije, on je, poput nekog ko nema mnogo vremena, utisak ostavljao u najkraćem mogućem roku, često i kroz konflikt i incident, isključivo gledajući koliko u tome može da dobije, a ne koliko može da izgubi. Otuda, iako još uvek sredovečan, on danas živi verovatno svoj treći politički život, jer iza njega su dve dugogodišnje robije, dva štrajka glađu u kojima je terao do kraja, ratovi, vreme u vladi, gomila napisanih knjiga, incidenata i šta sve ne. I upravo takav, neukorenjen u horizontali svog okruženja, Šešelj – kao što sjajno primećuje Kosta Čavoški – računa sa ostavljanjem traga na istorijskoj vertikali kao čovek beskompromisnog otpora, koji će ostati zapamćen kao snažan simbol nacionalne istorije, a ne kao neko ko je ostavio trag u upravljanju zemljom. 

Za razliku od Šešelja, Nikolić  je čovek horizontale – mentalitetom seljak – prvi u srpskoj politici posle Miloša Obrenovića. Njega motiviše imanje, dedovina, parohija, u koju je duboko pustio korenje, a ne istorija, i on će pre svoj korak započeti kalkulacijom šta može da izgubi, a ne šta može da dobije. Takav mentalitet uvek dogovor više vrednuje od konflikta, laž i pretvornost, ako donose korist, imaju prednost pred bljuvanjem bolne istine, koji je ne donose. Njegova snaga nije u beskompromisnom vođenju i probijanju zidova, već u empatiji i razumevanju. Dok Šešelj ima potrebu da dominira, makar mu to ne donelo nikakvu korist, Toma često nema problem s tim da ga dožive i kao nesnađenog glupaka, pod uslovom da time ostvari dobit ili bar kontroliše štetu. Onaj ko poznaje srpskog seljaka, zna o kojoj vrsti ketmana govorim, kada govorim o Nikoliću. 

ISPOD CRTE Naravno, svrha ove vrste psihološkog poređenja nije u davanju prednosti jednom ili drugom, već da bih objasnio kako se Srbija lakše identifikovala sa „inferiornim“ Nikolićem nego sa „superiornim“ Šešeljem, posebno u 2000-tim, kada nije postojao prostor za vođenje robusne politike, već politike malih poteza, izbegavanja i odlaganja nevolja. Upravo to – pored toga što radikali postaju političko ognjište, oko koga se skupljaju gubitnici tranzicije – objašnjava rast Nikolićevih radikala posle 2000; upravo to – još više – objašnjava zašto je posle 2008. mnogo veći broj glasača otišao sa Nikolićem nego što ih je ostalo sa Šešeljem. 

Iako 2003-2008. Nikolić s radikalima dotiče vrh, ne polazi mu za rukom da preuzme vlast. A mnogo se trudio da razume nova pravila: već 2004. počinje da radi sa američkom lobističkom grupom BGR (Barbur, Grifits & Rodžers), istovremeno prihvata zakone koji vladaju politčkom scenom nastojeći da od velike stranke na margini napravi jednako veliku u političkom mainstreamu. Vizuelno i leksički trudi se da oponaša taj mainstream, udvara mu se, ponekad preterano. Nekad mu se i divi, redovno preterano. Napredak je bio vidljiv, ali vlast je ostajala jednako daleko. U junu 2004. od Tadića tesno gubi predsedničke izbore, i to posle neviđenog pritiska i medija, i stranaca, i ostatka političke i društvene scene. Isto se događa i Vučiću u borbi za Beograd protiv Nenada Bogdanovića.  

I tri godine kasnije (2007) bilo je prerano – Koštunica ni tada ne pravi vladu s Nikolićem. Umesto toga, teško ga ponižava dajući mu mesto predsednika skupštine, odakle ga pod pritiskom DS i stranaca posle četiri dana smenjuje, što je verovatno Koštuničina najveća moralna mrlja u unutrašnjoj politici. Slično se i sa Koštunicom i sa vlašću ponavlja i 2008. godine. Tada već sve upućuje na to da će radikali ostati zakovani na poziciji jedne od ne tako malo antizapadnih stranaka u Istočnoj Evropi koje mogu da budu najjače na izborima, ali ne i da formiraju vladu. 

Postoji nekoliko verzija o razlazu Nikolića i Šešelja, koje se uglavnom razlikuju po tome ko je prvi počeo i ko je prvi povukao nogu. Važna je, međutim, suština: Nikoliću je bilo dosta poraza na horizontali (u Srbiji) i učešća u bitkama koje ne samo da su neravnopravne i nepravedne već i bez ikakvih izgleda na uspeh. Šešelju je bilo dosta Tomine evolucije na toj istoj horizontali. Njega je zanimala istorijska vertikala, otpor po svaku cenu, makar bez ikakve političke koristi, a to je nalagalo vraćanje Tome na pozicije iz 2002. godine. Ali ulje je bilo prosuto još 2003, i to nije bilo moguće. 

RASKOL I POSLEDICE Pre raskola, za vreme ili posle – svejedno – Nikoliću se nameštaju još neke okolnosti. Prvo, ambasade kvinte u Beogradu godinama su pre te 2008. mučili rast i stalna pretnja Nikolića i radikala, koji su za njihov ukus bili suviše snažno uporište biračkog korpusa koji se opirao Srbiji kakvu su u tim ambasadama zamišljali. Prema nekim informacijama iz tog vremena, već 2003. godine Vilijam Montgomeri povučen je pre kraja mandata prvog čoveka Ambasade SAD u Beogradu upravo zato što na decembarskim izborima nije predvideo i sprečio rast radikala. Njegov naslednik u drugom kolenu Kameron Manter video je za sebe šansu u poslednjem Tominom porazu od Tadića. Naime, Tadić jeste pobedio 2008, pobedila je – uz ne tako malu pomoć ambasada – i evropska politika Srbije. Ali tada je taj kurs – a šta je smisao kursa, vidimo ovih dana – trebalo obezbediti pacifikovanjem najveće opozicione stranke i uvesti na taj način političku scenu u neku vrstu stabilnog „evropskog konsenzusa“. 

Ako i nije sasvim znao, Tadić je slutio šta ga čeka, pa je i njemu trebao širok manevarski prostor na unutrašnjoj sceni. Taj prostor mogao je da dobije samo razbijanjem radikala. Zato se, kad je puklo sa Šešeljem, Nikoliću našao i on, ostavljajući mu u parlamentu poslanike koji su s njim i Vučićem otišli iz radikala. Naravno, bio je to veliki posao u kome su svoje mesto našli svi: i ambasade, i strane i domaće službe, i Tadić, i kabineti, pa i tajkuni, koji vole da ubace svoje jaje u svaku korpu po kojoj prčkaju stranci, kao tada već jedina preostala pretnja bezbednosti njihovog kapitala. 

Od presudne važnosti bilo je, međutim, nešto drugo. I stranci i Tadić radili su na formiranju naprednjaka sa istim grešnim namerama kao i Milošević prilikom pravljenju radikala – mogu da posluže za mnogo toga, ali ne i da vladaju. Računalo se da će Nikolić u sudaru sa Šešeljem da prepolovi radikalsko biračko telo, što bi, uz razočarane koji bi prestali da izlaze na izbore, u najboljem slučaju značilo po 15 odsto glasova za jedne i druge. Nikoliću dakle opet nije bilo namenjeno da vlada, nego da slabi opozicioni pritisak na vlast. A, ako bi možda i vladali, moguće je samo utoliko da, ako se ukaže potreba, malo u vršenju prljavih poslova na Kosovu podupru Tadića u koaliciji s njim. Naravno, kao mlađi partner. 

SISTEMSKA GREŠKA I tu se događa sistemska greška, zapravo više njih, koja usložnjava jednu običnu priču o prodaji duše đavolu. Ujedinjujući oko svog EU programa političku scenu – izvan konsenzusa tada su ostali samo Koštunica i Šešelj, čije stranke su se borile za život – Tadić je nastavio da deli društvo, bahato iz javnog prostora izbacujući na marginu sve što njega i njegove političke korektive iz ambasada kvinte i političkog krila nevladinih organizacija nije fanatično sledilo u najprovincijalnijoj politici prema svetu u modernoj istoriji Srbije. Kada se tom sloju marginalizovanih po izbijanju krize pridružila socijalna margina otpuštenih i osiromašenih, Nikolić više nije mogao biti od velike pomoći Tadiću. Ali ova bujajuća margina od pomoći je bila Nikoliću. 

Tadiću je dakle Toma trebao za manevarski prostor. Kada ga je dobio, i to u neograničenim količinama, svoju apsolutnu moć iskoristio je tako da je zemlju urušio brže nego što je iko očekivao. Ko zna, da je imao jaku opoziciju koje bi se plašio, možda Tadić ne bi pravio toliko glupih grešaka, možda njegovi ne bi toliko krali, možda se Srbija ne bi tako brzo urušila. Istini za volju, to urušavanje bilo je potrebno zapadnim ambasadama, koje su u srpskoj krizi videle šansu za sebe. Oni su pogurivali urušavanje Srbije da bi je omekšali na Kosovu, ali se ovde radi o tome da je Tadić zemlju skršio ne samo više od onoga što su stranci očekivali, već više i od onoga što su želeli. 

Zbog toga su naprednjaci eksplodirali. Koliko se to brzo dogodilo, svedoči i to što bi – da je Tadić  pre kraja 2009. godine raspisao izbore, pozvao Tomu i dao mu tri-četiri ministarstva – ovaj oduševljeno dotrčao u takvu vladu. Ali druga polovina 2010. bila je godina velikih Tadićevih poraza, tako da su istraživači javnog mnjenja, na užas žutih, prvi put tada primetili i prelazak njihovih birača prema Nikoliću. Još jedan momenat daje kvalitet novom kontekstu: u drugoj polovini prošle godine i Koštunica uspeva da preživi sa svojom politikom i strankom, a zašto je to važno, pokazaću kasnije. 

SVEST O OKUPACIJI Ta ekspolozija naprednjaka nije bila politički fenomen koliko socijalni i psihološki, pritom nezapamćen na ovom prostoru, rekao bih čak, i u Istočnoj Evropi. Nikolić pravi novu stranku i u velikoj meri menja svoj politički identitet, što su, prema svim zakonima, dva jaka razloga za političku smrt. Ali ne gine, nego se pozicionira kao najozbiljniji pretendent na vlast. Kako? 

Hajde da pokušamo objasniti kako je moguće da on EU poredi sa jednim od svojih sinova, od čega se većini njegovih birača, pa i članova, prevrće želudac jer EU doživljavaju kao „imperiju zla“; kako je moguće da Nikolić daje toliko dvosmislene izjave o Kosovu, i da to ne smeta nikom od njegovih birača, za koje ničeg nejasnog sa Kosovom nema; kako je moguće da on ne glasa protiv rezolucije o Srebrenici, a da ga to ne ubije pred biračima, jer bi oni najradije zapalili skupštinu koja je tu rezoluciju izglasala? Kako je moguće da ga i posle svega toga podržavaju? Pre svega po tome što taj bedni i prezreni svet ima svest o okupaciji. 

Naravno, za to ima još razloga uz još jedan ključni. Prvo, kako se moglo videti u prethodnom delu teksta, Nikolić je već posle odlaska Šešelja započeo sa menjanjem radikala u pravcu ovoga što su danas naprednjaci. A to znači da su današnji naprednjaci veći baštnici radikala 2003-2008. nego današnji radikali, tako da birači uglavnom nisu imali veći utisak da se otcepio Nikolić nego da se otcepio Šešelj. Drugo, taj birački korpus još uvek se više divi Šešelju, ali više voli Nikolića jer se, posebno posle 2000. lakše identifikuje sa njegovom logikom jedinog seljaka u srpskoj politici. A to znači da im Nikolić ne nudi put spasenja, ali im, za razliku od Šešelja, sve manje nudi put bola. A ne treba zaboraviti da je zbog tog „puta bola“ na predsedničkim izborima 2008. za Nikolića u drugom krugu nije glasao čak ni deo uplašenih birača koji ga je podržao u prvom. Neki opet – treće – objašnjenjavaju fenomen naprednjačkih birača ruljom, jedinom koja se u tranziciji još nije naplatila, pa hoće, sledeći Nikolićev trag, da stigne do plena. Moguće je, recimo, da 200 hiljada njegovih glasača ima ambiciju da im Tominom pobedom u usta upadne državna sisa, moguće je i da taj san 20 hiljada njih i realizuje, ali šta ćemo sa onih preostalih milion? 

Svi ovi razlozi kao takvi mogu da rade posao samo uz onaj ključni. Naime, osluškujući publiku sa dva Nikolićeva mitinga pred parlamentom, niko nije mogao da vidi ni onaj politički karneval, tipičan za takve prilike, ni njihovo oduševljenje za ono što je Toma govorio, čak ni naročitu emociju prema glavnom govorniku. Masa je, kao vojska, gotovo ćutke slušala svaki Nikolićev nalog sa bine, bez reči je poslušala čak i onaj najapsurdniji – da se raziđu pošto je on objavio štrajk glađu i žeđu. Teško je tada bilo oteti se utisku – da im je tog trenutka pred parlamentom Nikolić komandovao nalevo krug i da razbucaju zgradu Predsedništva, ni kamen na kamenu ne bi ostao od nje. Bila je to neviđena manifestacija prigušenog besa, koja je otvorila sledeće pitanje. Kako je, naime, bila moguća takva poslušnost mase, utoliko pre što su sa bine izostajali impulsi za ekstatične rituale kojima bi se ona identifikovala sa govornicima? 

Odgovor je u tome što je Nikolić iz radikala izneo presudni kapital – status Tadićevog arhineprijatelja, istina iskovan u porazima, ali iskovan. Zato Nikolićevi birači, čak ne samo oni, očekuju od njega i Vučića samo jedno – da sruše Tadića. I zato nema te stvari koja se njima neće dopasti, ni te gadosti i te nebuloze koju oni nisu spremni da od Nikolića čuju, sve dok veruju da to ima za svrhu rušenje Tadića. Njima nije najvažnije šta Nikolić govori o EU i Kosmetu, sve dok mu veruju da će srušiti Tadića i sve dok misle da je on jedini koji to može. I zato, ako Nikolić sutra kaže da se ni Jasenovac nije desio ili da su tamo Srbi ubijali nevine Hrvate, možda mu ni to mu neće uzeti za zlo, sve dok veruju da dele isti cilj. Tu vrstu kredita, poverenja dakle, malo je ko posle Miloševića imao kod svojih birača, što svedoči i o tome koliko je i Nikolićev ulog veliki.  

Biće dovoljno samo da ni ovaj put ne uspe, i taj korpus će početi da se osipa, i taj prigušeni bes će da eksplodira. Biće dovoljno da Nikolić, na primer, formira vladu sa Tadićem, pa da preko noći ne samo u tom korpusu ne ostane niko već i da se okrenu protiv njega. I upravo to, uz nešto ostalih, jeste krunski argument da su šanse za veliku koaliciju (DS-SNS) – koja opravdano budi najveću bojazan nacionalno opredeljene Srbije – tek teoretske. A ono što te šanse drži u domenu teorije tiče se mogućnosti da će neke grupe sa Zapada posle izbora takav pritisak ipak napraviti. Ali prilike su se od 2009. toliko promenile da za to ni kod stranaca nema više onog entuzijazma kakvog je bilo ranije. 

(Nastavak u petak)

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TOMA NIKOLIĆ ILI SLOBODA, IZDAJA I ŠIROKO POLJE MEĐU NJIMA (2)