Novi Standard

Ljudima u politici se ne veruje, veruje se u zdrav razum, koji nalaže da u svetu ljudi nema čistih kategorija osim slobode

Rast šansi Tomislava Nikolića da vlada bez Tadića, što njemu, logično, otvara apetite – a to nikako ne treba posmatrati izvan konteksta Tadićevog evropskog i kosovskog sloma – svedočanstvo je krupne greške u projektu. Ta greška, za koju nisu najodgovornije njegove ambicije, danas Nikolića izlaže kampanjama kompromitacije, namernim da mu smanje rejting, i to ne samo u prozapadnim medijima. Zamislimo načas da bi te kampanje – manje zanimljive po intenzitetu nego po širini zahvata, od političkog dela NVO, preko Tadićevih lojalista, pa do nacionalista – koje će vremenom jačati, mogle Nikolićev rejting da spuste, na primer, ispod 20 odsto. Tada se, naravno, može pretpostaviti da bi on, što bi bio slabiji, vladao kooperativnije prema strancima. Ali teško da bi ga to sada, kao recimo 2009, lako gurnulo u ruke Tadiću, ne samo zbog toga što pravi pad rejtinga DS nije iza njih, već pred njima. A to će reći da se ona sistemska greška iz prošle godine, koju često pominjem, teško može dovesti u prethodno stanje. Čak i ako Nikolić narednih meseci do izbora bude padao sa rejtingom, ta konstrukciona greška će postajati sve veća. Zašto je to važno? Zato što će, što ona bude veća, biti veće i šanse da Nikolić vodi politiku različitu od Tadićeve. Možda bolju, možda goru, ali svakako različitu. 

POLITIKA DVOSMISLENOSTI Pošto je motivisao birače na opisani način, Nikolić se sa te strane osetio veoma sigurnim, možda i previše. Svejedno, to mu je otvorilo širok prostor u borbi da bude prihvaćen na Zapadu. Da bi to postigao – neki kažu da mu je to savetovao Montgomeri – morao je da pristane na jednu liniju koju neće smeti da pređe – nikad ali nikad i ni po koju cenu ne biti manje evropejac i prozapadnjak od Tadića. Na taj način Nikolić Tadiću izbija iz ruku kartu koja uvek dobija: igranje na to da se zapadne prestonice ubede kako će dolaskom naprednjaka na vlast doći do diskontinuiteta u onome što u Briselu i Vašingtonu zovu srpskom politkom integracija i reformi. Sa te strane – koliko god Nikolićevi nastupi i izjašnjavanja o nacionalnoj politici delovali otužno – on može da kaže da je za sada uspeo. On je time zatvorio mogućnost da domaći instruirani mediji spreče njegovu tranziciju stalnim podsećanjem na 90-te i granicu Karlobag-Karlovac-Virovitica. Tako je dobrim delom onesposobio Tadića da i treće izbore zaredom dobije plašeći Srbiju Nikolićem i povratkom u ratove i sankcije. Šta god ko mislio o tome, za naprednjake to je kvalitet koji ih je delio od pobede svih ovih godina posle 2003. 

Zbog svega toga Nikolićev naprednjački nastup može se opisati kao „retorika dvosmislenosti“. Sa jedne strane, on se i dalje zalaže za odbranu Kosova, ali i za ulazak u EU, iako potpuno svestan da je to dvojstvo položaj njegovog rivala Tadića danas učinilo politički bezizlaznom. Nikolić se kune u odanost Zapadu, ali njegov politički rečnik i ponašanje, iako pomaka ima, nisu iz arsenala zapadnih ideja i retorike, već očituju potpunu apstinenciju od ideja. On, na primer, u jednom trenutku inicira promenu ustava, skuplja potpise za to i od svega pravi veliku kampanju, da bi to nešto kasnije u dosta obimnom stranačkom programu ostalo nepomenuto, kao da ga nikad nije bilo. U jednom momentu zagovara čak antiustavno raspisivanje referenduma o Kosovu, a već u drugom iskreno na terenu podržava barikade na severu pokrajine.  

Tu dvosmislenost Nikolić emituje i na polju širem od retorike, čak i u izboru kadrova. Zato je u njegovoj novoj stranci utočište našao deo sveta rado viđenog u zapadnim ambasadama, ali i mladih ljudi iz nacionalnih nevladinih organizacija, koji su se 2008. grčevito borili protiv priznanja Kosova; među naprednjačkim prinovama su tipične stranačke dodolice, koje, vođene nepogrešivim njuhom, lete prema svetlu gde se nadaju vlasti, ali s njima je i ne tako malo veoma kredibilnih nacionalno usmerenih intelektualaca, koji su se do sada klonili političkog angažmana; s Nikolićem su nekadašnji žuti i nekadašnji radikali, gejovci sa arkanovcima...  

Naravno, ispovedanje takve „politike dvosmislenosti“ otvara možda najvažnije pitanje: može li se Nikoliću verovati, odnosno da li on pred strancima provodi ketman, a zapravo ne odstupa od svojih nacionalnih principa ili – kako je to u domaćoj politici češće – jednostavno bezočno obmanjuje birače, pred kojima krije da je njegova stranka samo još jedna od zapadnih agentura u Srbiji. Samo delimičan odgovor na takvo pitanje može se tražiti u Nikolićevom karakteru, kome, videli smo, ketman nije stran. Ali takav odgovor bio bi zapravo temeljen na psihološkom pitanju – verujemo li mi njemu ili ne. Kako god na njega odgovorili, to nije nešto na čemu se mogu i smeju praviti čvrsti zaključci.  

Odgovor je zato mnogo širi i – više nego u Nikolićevom karakteru ili njegovoj istoriji, čak više nego u njegovim planovima i namerama –treba ga treba tražiti u razmatranju objektivnih mogućnosti za vođenje nacionalne politike u sledećem mandatu.  

DA LI JE MOGUĆA NACIONALNA POLITIKA? Iako ne treba preterivati, nisu bez osnova teze da su objektivne mogućnosti za vođenje nacionalne politike u Srbiji već danas nešto izglednije nego juče. Ali tada izazivamo pitanje zašto, ako je to tako, takvu politiku danas ne vodi Tadić, neće biti da je politiku koju vodi više izabrao on nego ona njega? Zato što, iako pokušava da skupi krhotine svoje nacionalne politike i brani Rezoluciju 1244, on je i spolja i iznutra slomljen i izgubljen za takvu politiku i zato što glavni spoljni oslonac srpske nacionalne politike – o Rusiji je reč – zbog gubitka poverenja izbegava da radi s njim, uprkos tome što Tadić već mesecima put Moskve šalje signale kajanja. 

Kad je reč o međunarodnim okolnostima koje su pred nama, moja teza je da će one u bliskoj budućnosti Srbiji otvoriti šansu za više nacionalne politike. Doduše, to ne znači da će one biti povoljnije za Srbiju, naprotiv, biće to dramatična kretanja, u kojima će zemlje poput Srbije biti izložene čak i iskušenjima sopstvenog nestanka.  

Dok je Srbija godinama lupala na vrata jedne briselske EU, iza tih vrata rađala se jedna druga Unija – berlinska. Već sam letošnji nastup Merkelove u Beogradu i nemačko ponašanje oko kandidature za Srbiju svedoče o jednoj prema Beogradu još tvrđoj i surovijoj EU od one stare. Jer, koliko god Srbi vukli traume od uticaja SAD i Velike Britanije u onoj predkriznoj EU, danas bi im se čak moglo dogoditi da zažale za svojim starim satrapima. Zašto? Iako su Vašington i London cepali srpsku državu na Kosovu, iako su od Srbije pravili koloniju jer su samo u oslabljenoj Srbiji videli formulu regionalne stabilnosti, treba reći da je njihova koncentracija na Srbiju bila ponekad slabija i da nisu pokazivali želju za kontrolisanjem svih segmenata države. Kako stvari danas izgledaju, takvi „propusti“ se Nemcima neće događati jer su oni zainteresovani za sve – od politike preko privrede i resursa do kulture – jer žele sami da kolonizuju Srbiju, posebno Vojvodinu. To znači da nam nemačka dominacija preti nastavkom državnog cepanja, njihovom koncentrisanijim usmerenjem na nas i, konačno, na svođenje Srbije na granice Berlinskog kongresa. Igranje Srbije na Nemačku, koje se zagovara u nekim spoljnopolitičkim think-thankovima u Beogradu, teško da može dati željeni rezultat jer njihov favorit u regionu je Hrvatska. A između Srbije i Hrvatske teško da će praviti saglasnost, jednako kao što nije pravljena ni između Srba i Albanaca, američkih regionalnih favorita.  

Srpska šansa je, međutim, gotovo izvestan raspad zapadne politike, koja je i ranije umela da bude raznolika, ali se u odnosu na Srbiju razlikovala samo u nijansama. Vašington i London – posebno ovi drugi, čiji uticaj u EU je preko noći dramatično opao – neće biti srećni zbog nemačkog nekontrolisanog prodora na Balkan. Jer, ako su Rusi bili oslobodioci najvećeg dela Evrope od Hitlera, Amerikanci su bili oni koji su posle Drugog svetskog rata izgradili najstabilniji mir u istoriji Evrope. Na to će nastaviti da budu osetljivi i zbog toga će pažljivo motriti na nemačko širenje uticaja. Upravo u tome, u raspadu jedinstvene zapadne politike će biti srpska šansa za nacionalnu politku, utoliko pre što – paradoksalno – i naprednjaci i Koštunica imaju danas jaču vašingtonsku nego berlinsku legitimaciju. 

U narednom periodu u regionu može se očekivati i jače prisustvo Turske, i to uz jaku američku podršku. Jer Turska je, uprkos zahlađenju sa Izraelom, opet otoplila odnose sa SAD zato što se pokazalo da samo ona hoće i može da izvadi kestenje iz vatre neverovatnih američkih gluposti, kojima je ove godine potpuno i na duži rok destabilizivana Severna Afrika. Na kraju, preko Srbije u region se vraća i Rusija, koja za sada, čini se, o tome lakše postiže dogovor sa SAD nego sa Moskvi mnogo bližim Berlinom. Dobra okolnost je da je, posle Koštunice, i Nikolić bio veoma senzibilan prema narastajućem ruskom uticaju u Srbiji, koji je afirmisao makar koliko da mu za sada ne remeti odnose sa Zapadom. Rusi, koji su svojevremeno veoma negativno ocenili naprednjake, našli su, s druge strane, svoj interes u saradnji s Nikolićem kao najsnažnijim rivalom Tadića, koji je u Moskvi precrtan. 

Važan momenat u Nikolićevom posleizbornom pozicioniranju biće ekonomija i investicije. Neće mu biti potrebno mnogo vremena na vlasti da shvati koliko je Srbija u katastrofalnom stanju, što će ga naterati da se okrene baš na svaku stranu sa koje mu zašuška nešto novca. Prateći prilike u zemljama EU, pa i SAD, novac za Srbiju će narednih godina moći da se nađe samo na Istoku, pre svega u Rusiji. Već ta činjenica, uz rešenost Rusije da pomogne Srbiji u naoružanju, svedoči kako će mogućnosti za ruski balans sveprisutnom zapadnom uticaju u Srbiji rasti. 

Dakle, Moskva i raspad jedinstvene zapadne politike na Balkanu biće šansa za srpsku nacionalnu politiku, s tim što će ovo drugo biti i opasnost ukoliko u Beogradu ne bude razumevanja za brze promene u međunarodnim odnosima. Činjenica da će gravitaciona sila ulaska u EU u narednom periodu za Srbiju biti slabija nego pre, takođe je šansa za nacionalnu politiku, s tim što treba računati s tim da će Nemačka već biti u stanju da ucenjivački kapacitet integracija zameni nečim drugim. 

Istovremeno, strah od svetskog sukoba, koji je poslednjih meseci preplavio ceo kontinent u takvoj meri da nemačka kancelarka Angela Merkel odbranu evra tretira i kao bezbednosno pitanje, kao i svaki strah od ratne opasnosti, ojačaće sve nacionalne politike u Evropi, pa i srpsku. Na kraju, vođenje antinacionalne i antidržavne politike toliko je u Tadićevom mandatu gurnulo srpsko političko klatno u jednu stranu da će biti sasvim logično da ono po sili reakcije dobrim delom krene u suprotnom pravcu. 

FAKTOR KOŠTUNICA Sledeći faktor koji može Nikoliću da olakša kurs prema nacionalnoj politici jeste njegov najverovatniji koalicioni partner Koštunica. Da se razumemo, između njih dvojice veoma je malo i programskih i bliskosti u mentalitetu. Sa druge strane, knjiga njihovih nesporazuma svih ovih godina prilično je rasla. Ali Nikolića je Koštunici pre nekoliko meseci približilo to što je shvatio da niti hoće niti može sa Tadićem. Koštunicu je opet Nikoliću privuklo to što mu je bilo lakše da zamisli kako zajedno sede u vladi nego da zamisli Srbiju u kojoj je Tadiću prepustio još jedan mandat. A obojica znaju da će o sledećoj vladi biti presuđeno u odnosima unutar trougla koji čine njih dvojica i Tadić. Dakle, vladu će činiti dve od ove tri stranke (SNS-DS-DSS), dok će socijalistima, koji uporno grade mit o sebi kao jezičku na vagi, u najboljem slučaju preostati da se priključe pobedničkoj strani.  

Pošto su zakopali ratne sekire i počeli da razgovaraju i pošto im se namestilo da uspešno sarađuju na severu Kosova, Koštunica i Nikolić su postali još izgledniji partneri za novu vladu, toliko da su u jednom trenutku razmišljali čak i o formiranju zajedničke predizborne liste. Njihova sadašnja pozicija, međutim, nosi mogućnosti za još bližu saradnju, ali i opasan virus sukoba.  

Bazirajući izbornu strategiju na Tadićevom slomu, Nikolić je do sada motivisao birače ukazujući pre svega na korupciju i koristeći kritiku vlasti kao svoj najjači argument. Takva strategija – u kojoj nije bilo poželjno izjašnjavati se o sopstvenim planovima – bila je bazirana na očekivanju kako će izbori biti raspisani najkasnije u prvoj polovini ove godine, čemu su težili i služili naprednjački mitinzi. Do toga, međutim, nije došlo i njihova strategija danas se našla na svojevrsnoj raskrsnici. Jer izbijanjem u prvi plan pitanja EU i Kosova Nikolić više nije u mogućnosti da polarizuje birače – što mu je neophodno – na Tadićevoj nesposobnosti i enormnoj korupciji, koja za njegovog mandata hara Srbijom. 

Sa druge strane, pre i posle 9. decembra Koštunica je uspeo da iskoristi to što je EU ponovo postala izborna tema i tako je proširio svoju reč na već dvotrećinsku većinu evroskeptične Srbije. Naravno, nisu sve to njegovi glasovi, ali nema sumnje da će Koštunica rasti, jednim delom i na račun Nikolića, koji je i posle tog dana ostao na rečima veran integracijama, čvrsto se držeći starog načela da ne sme biti manji evropejac od Tadića. Ako ostane dosledan tome, Nikolić će moći da računa na priliv manjeg dela žutih birača, ali i na nešto veći odliv svojih prema Koštunici, koji ne samo da govori stvari koje su pesma za uši Nikolićevioh birača nego pomalo nagriza Nikolićev monopol da on i niko drugi može da smeni Tadića. U svakom slučaju, ako ne bude dramatičnih preokreta, Nikolić će iz toga da izađe sa nešto manjom podrškom za svoju stranku, ali i sa nešto većom kada svoje glasove sabere sa Koštuničinim. Ako su takav nastup dogovorili, mora im se skinuti kapa, ali, ako nisu – čemu sam skloniji da verujem – Nikolić bi uskoro mogao da Koštunicu doživi kao konkurenciju. 

Malo je, međutim, verovatno kako će oni pokvariti odnose do tačke da posle izbora ne sarađuju. I tu će faktor Koštunice biti veoma važan. On će pre koalicije sa Nikolićem, izvesno je, insistirati na javnom koalicionom ugovoru, gde će insistirati na odbrani Kosova i ustava, na protivljenju ulasku u NATO i na barem ravnodušnoj politici prema EU. Onaj ko u Srbiji ne potpiše papir sa te četiri tačke, moraće to da objasni svojim biračima, kao i onaj ko bi ušao u vladu pod tim uslovima, a onda izneverio neki od njih. A to znači da Koštunica jeste neki kvalitet koji može da obezbedi Nikolićevu nacionalnu politiku, makar u osnovnim tačkama. 

RUŠIOCI PETOG OKTOBRA Postoji, međutim, još jedna važna tačka koja Koštunicu i Nikolića približava možda više od svih ostalih. Naime, Petog oktobra bila je povučena veoma oštra granica između tzv. „demokratskih“ stranaka i stranaka „starog režima“. Za ovih 11 godina tu liniju uspeo je do kraja da pređe samo Ivica Dačić. Koštunica – koji među petooktobarcima ima status izdajnika i isključivog krivca što njihov posao na demontiranju Srbije ne ide bez otpora – tu granicu prešao je u drugom smeru insistirajući na nacionalnoj politici. Istina, nije je prešao do kraja jer je jednako insistirao i na demokratiji, koje su se preko noći odrekli njegovi saborci iz 2000.  

Nikolić se od 2003. približavao toj granici, koju je, formirajući naprednjake, takođe pokušao da pređe, i to u Dačićevom pravcu. Ali, onog trenutka kada je iz nove pozicije, one sa konstrukcionom greškom, napao Tadićevu vlast, domaći branioci petooktobarskog javnog prostora – od NVO preko medija, analitičara i režimskih kulturnjaka – postavili su se kao bedem njegovom transferu. To znači da, opkoračujući petooktobarsku granicu (ni tamo ni ovamo), Nikolić i Koštunica tu liniju – koja čini samo srce petooktobarskog režima stvaranja i produbljivanja podele društva – danas prilično obesmišljavaju. Upravo zbog toga teško da danas postoje dvojica većih neprijatelja petooktobarskog poretka. 

Zato se taj poredak protivi njima dvojici, i to nije čak toliko ni politička priča, koliko je priča o sukobu dve „srpske civilizacije“ i, naravno, priča o odbrani privilegija jedne antinarodne elite. Možda se Nikolić sprema da konačno izda Srbiju, možda su njegovi politički stavovi danas identični stavovima te elite, ali ona ga neće jer Nikolić sa sobom vodi onaj njima smrdljivi narod, sa njegovim Kosovom, sa njegovom ćirilicom, istorijom, sa njegovim vrednostima i njegovim ikonama, gde se nijedna ne zove ni Teofil Pančić, ni Svetozar Cvetković, ni Sonja Liht. I zato će, kako se budu približavali izbori, taj bedem biti sve tvrđi i agresivniji, i to ne zato što ne može da živi bez Tadića, već zato što će u taj javni prostor i Nikolić i Koštunica uneti svoje blato na nogama. Zato danas oni koji unutar tog javnog prostora brane Tadića zapravo brane svoje političke, medijske i ostale monopole. Zato, čak i ako Nikoliću i Koštunci ne bih verovao da će išta želeti da promene, već sam njihov dolazak na vlast i ulazak u taj javni prostor biće promena po sebi. A to će značiti makar toliko da odbrana Kosova više neće biti drugo ime za kriminal i fašizam, sloboda za zaostalost, nacija za izolaciju.  

RANO ZA PROMENE Na kraju, odgovore na pitanje kakvu će politiku voditi Nikolić tek delimično treba tražiti u njegovom programu, nešto više u njegovoj političkoj psihologiji, a najviše u novim okolnostima koje mu se otvaraju. Istovremeno, treba biti realan i reći da nema nikakve sumnje da je on makar privremenu naklonost ambasada platio nekim obećanjima, s tim što tek ostaje da se vidi da li ta naklonost važi i za Nikolića kao nekoga ko tek egzistira kao peti točak na političkoj sceni i da li će da važi i za njegov dolazak na vlast.  

Ali ono koliko se sme i može zaključiti glasi: Nikolić neće voditi „nemoguću“ politku, još manje revolucionarnu. Neće to, dakle, biti politika ustanka protiv Zapada. Istovremeno, neće voditi ni politiku izdaje nacionalnih interesa, bar ne dok ga, kao Tadića, ne slome. A to znači da Nikolić, čak i ako se složimo da je isti kao Tadić (a verujem da sam objasnio da ipak nije), može samo da bude jedan Tadić koji još nije slomljen i koji, ako ništa drugo, samim tim može da kupi neko vreme za Srbiju. 

Sama činjenica da je Nikolić možda još jedan srpski lider koji bi trebalo da na Zapadu bude slomljen govori da njegov dolazak na vlast odlaže početak vladavine pravih zapadnih pulena. Da ne bude zabune, i Đinđić i Koštunica i Tadić nisu bili ljudi koji su formirani u ambijentu zapadne politike u Srbiji. Svako od njih se dogovarao sa Zapadom, svaki se dilovao, svaki je pravio teške ustupke i svaki je na svoj način gubio, ali svaki od njih je sa manje ili više uspeha morao da bude lomljen. Nikolić je sličan slučaj, koji, ako dođe na vlast, za još jedan mandat odlaže dolazak prvog pravog zapadnog čoveka na vlast u Srbiju, onoga koga su formirali, koji je jedan od njih i koga neće morati da lome da bi radio ono što žele. Svaki aktuelni kandidat za premijera sledeće vlade iz Tadićeve DS – treba li reći – nije čovek koga će morati da lome. Uostalom, zar neki od njih već sad ne lome samog Tadića da odustane od Rezolucije 1244. 

Da se na kraju razumemo još jednu stvar: za one koji očekuju da Srbija sad i odmah bude iz korena promenjena, Nikolić nije nikakvo rešenje. Za pravo bih ipak dao onima koji veruju da Srbija neće biti korenito promenjena sama od sebe, već u jednom vihoru, koji će narednih godina zahvatiti kontinent, a možda i svet. Nikolić sa svim svojim manama i Koštunicom može da bude čovek koji će srpska jedra okrenuti bolje nego što ih danas okreće Tadić.  

Razlog da verujem u to – možda jači od bilo kog koji sam naveo – je sledeći. Tadić je baštinik ideje srpskog internacionalizma, jedan od onih koji Srbiju uvek vide u okviru nekog višeg nadnacionalnog entiteta, bilo da je to komunizam koji je obrisao države i granice, bilo da je to Jugoslavija ili EU. To je njegov politički kontinuitet, i verujem da ćemo se lako složiti da je taj kontinuitet Srbiju kroz istoriju više koštao nego što joj je dao. Nikolić je parohijalni seljak i on – i kada o politici razmišlja loše i kada razmišlja dobro, i kada je zao i kada je širokogrud, i kada daje i kada otima – razmišlja srpski. To nije metafora, već takođe jedan politički kontinuitet u srpskoj istoriji. 

Ako ste ovo pisanije pročitali kao izraz mog verovanja u Nikolića, džaba ste čitali. Ljudima u politici se ne veruje, veruje se u zdrav razum, koji nalaže da u svetu ljudi nema čistih kategorija osim slobode. A istinska vera u slobodu razlikuje se od lažne po tome što prava zna da je to dug put sa žrtvama, a lažna da je sloboda dan u kome smo se probudili s njom kao s poklonom na jastuku. 

(Kraj)

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TOMA NIKOLIĆ ILI SLOBODA, IZDAJA I ŠIROKO POLJE MEĐU NJIMA (1)