Novi Standard

Ništa nije dovoljno ludo, ništa nije dovoljno skupo; oni će na izborima biti spremni na sve. Sve što možete da zamislite

Jesmo li najzad završili sa Nikolaidisom, Ugričićem i Dačićem, trojicom dobitnika na ovdašnjoj političkoj lutriji – lažiranoj kao trka pasa u Pekamu? Ako jesmo, vreme je da nam ta tri posleratna druga posvedoče o političkom svrabu, koji nedeljama šire Srbijom kao pacovi kugu; vreme je da vidimo šta je to baš njih izabralo za idealne prenosioce osim toga što u Borisovoj Srbiji nije ostalo nijedne toliko velike stvari da je ne možeš u ruke dati nekom toliko malom. I, naravno, svaki će se od tih građana Liliputa u sopstvenom oku prilagoditi veličini stvari koju drži, toliko da neće ni videti da se upravo desilo obratno i da u njihovim rukama sve postaje malo, beznačajno i nevidljivo.  

Mislio je Borko da je porastao držeći u rukama Kosovo, kao svetac sa freske zadužbinu, ali je u njima Kosovo postalo malo, kao njiva peskuša. Verovao je Boris da je veći što čvršće i duže drži Srbiju, samo je Srbija za to vreme postala manja od svog a skoro i od njegovog imena. Isto kao i ovaj nesrećni Ugričić, koji je danas toliko uveren kako je na njegovim leđima savest posleratne Srbije da ga ne da omesti ni to što se svima van njegovog kruga ta savest pokazuje tek kao ojed na preponama. I tu leka nema: što stvari koje će nam se događati budu veće i sudbonosnije, to će uloge nosilaca biti podeljene manjima i beznačajnijima jer onih drugih u javnom prostoru odavno nema. A, kako se stvari slažu, neće ih ni biti. 

Samo je tako i nikako drugačije i bilo moguće u vladavini jedne politike čiji slom nije bio proizvod ni pogrešnih procena ni malih snaga, već jedne ogromne zjapeće banalnosti, uz to, logično, samouverene i nasilne. Samo tako je Nikolaidisova trivijalna šovinistička definicija „civilizacijskog iskoraka“ mogla da postane manifest, kao, terorističkog skidanja „najvažnijih“ srpskih glava. Samo tada je Ugričić, novljanski oriđinal sa ambicijom lokalnog Tomasa Mana, mogao da postane nešto toliko veće od sebe – svejedno da li su mu tumači događaja dali ulogu intelektualnog logističara u atentatu na Borisa ili ga proglasili za poslednjeg branioca slobodne reči u Srbiji. Samo tada je, na kraju, Ivica Dačić mogao da se naciji učini sa stasom D'Artanjana, čoveka koji je sopstevnim životom branio gospodarev, i odbranio ga, naravno. A sad, što je i sam preživeo, može samo da znači da bogovi nisu od Srbije hteli toliku žrvu. A sad što je time toliko uradio za svoj rejting, to opet može da znači samo da u Borisovom vaktu – u kome još nije dokazano ima li života pre smrti – ipak ima neke nagrada za velike gestove i na ovom svetu. 

1.

Šta je to toliko važno rekao Nikolaidis, pisac ovenčan Evropskom nagradom, u čijem žiriju su sedela samo četvorica Montenegrina i, da je nekim slučajem u tom žiriju sedeo još neko iz notornog beogradskog Foruma pisaca, nagrada bi s pravom ponela ime planetarne ili bar vaseljenske? Elem, šta je to toliko u njegovom tekstu zgrozilo Srbiju? 

Ništa, svaki stariji adolescent i umetnik u pokušaju ima pravo na svoje mokre snove, a sad, što normalan svet sanja prsate plavuše, a ovaj kako nasilno uklanja Republiku Srpsku i kako bomba u Boriku raznosi Tadića, Dodika i pet kolena srpskih predsednika pre i posle njih, ne treba to pripisivati individaualnom talentu, već pre jednoj tradiciji, duhu vremena dakle. A taj duh nalaže da je stvar političke korektnosti da ne mrziš ljude oko sebe, da ne tučeš žene, da se ne gadiš na homoseksualce, da ne kinjiš one koji drugačije misle, da ne pucaš na ljude druge vere i nacije... i da mrziš Srbe jer oni mrze ljude, tuku žene, gade se homoseksualaca, kinje one koji misle bilo šta, pucaju na ljude druge vere i nacije... 

Kako je došlo do toga da Srbi postanu jagoda na tom velikom kolaču političke korektnosti, duga je i mučna priča. I, naravno, ništa u njoj neće rešiti to malograđansko isforsirano zgražanje nad Nikolaidisom, kao što neće sakriti ni činjenicu da su rasističke poruke prema svemu u Beogradu već jedno opšte mesto, da se godinama odašilju i iz Zagreba i iz Sarajeva, da se poslednjih godina u tome posebno ističe Podgorioca, da u Podgorici, gle slučajnosti, prednjači Nikolaidisov šef Ranko Krivokapić, predsednik crnogorske skupštine, i da, konačno, odjek tih poruke na javnoj sceni u Srbiji varira od svečanog ćutanja vlasti do salvi oduševljenja u krugovima elite, uverene da svega imamo nedovoljno osim zasluga za takve ispade. 

Zgražanje nad Nikolaidisom ne može da sakrije činjenicu da Crna Gora već deceniju i po, na radost dobrog dela beogradske elite koja sebe smatra drugosrbijanskom – a što se vremenom pokazuje kao težak sve manje upotrebljiv eufemizam – što dakle Đukanovićeva Crna Gora služi kao poligon za težak pritisak na Srbiju, jednako na Miloševićevu i Tadićevu, kao i na Đinđićevu i Koštuničinu. Ne može ni da sakrije da je tajna Milove dugovečnosti na vlasti upravo u tome što se strancima pokazao najboljim na tom poslu, a ne po tome što je umeo Montenegrinima da ponudi posao i hleb, što ih je dakle uverio da niko u Podgorici ne bi mogao bolje da izludi Srbiju od njega. Ne može zgražanje nad Nikolaidisovim piskaranjem da sakrije ni to da se crnogorski identitet danas, više nego i na čemu drugom, gradi na duboko rasističkom odnosu prema Srbima, i to samo pola decenije pošto je Podgorica iskoristila ponudu da sa sebe skine teret istorijske hipoteke i kolektivne krivice, koju su Crnogorci deceniju i po nosili zajedno sa Srbima. 

Šta je prema Nikolaidisu činjenica da je Podgorici za sve to vreme bilo dozvoljeno da gradi Kolumbiju na jugu Evrope – u kojoj se ni danas ne zna gde prestaje Milo a gde počinju mafijaški bosovi – samo da bi bila efikasnija u državnom podrivanju Srbije. Šta može da sakrije da je toliko toga na srpskoj sceni i među elitom – i to po pravilu ono što je Srbiju razgrađivalo – svih ovih godina svoju podršku nalazilo u Podgorici, na tom prostoru obale i brda na kome je mafija državi dala efikasnost a država mafiji stabilnost. Da, baš takva Podgorica danas u Beogradu kontroliše mnogo više od jednog političara, mnogo više od dva medija, mnogo više od tri garnuture srpske elite. Valjda je zato ispalo da istorijska krivica Srbije, koja se jednako meri u nekoliko regionalnih metropola i evropskih centara, bude tolika da do danas nijedan pripadnik crnogorske mafije uhapšen u Beogradu nije osuđen, nego se izvlače jedan po jedan čineći smešnima i one koji su ih uhapsili, i one koji su ih optužili i one koji budalasto veruju da će obračunom sa podgoričkim podzemljem pritisak na Srbiju splasnuti. (Naravno, izuzetak je Šarićeva ekipa, i to tek kad se zamerila mnogo višoj instanci od Podgorice i Beograda, i to tek pošto su sakriveni svi tragovi njihovog keša u srpskoj politici.) 

Za sve to Nikolaidis je vrabac u prašini, i zgražanje nad njegovim pisanjem samo je stvaranje dimne zavese da se ne bi videlo šta je danas nama zvanična Crna Gora, šta je odnos najvećeg dela regiona prema Srbima, i šta je ponuda Srbima u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Vojvodini ako hoće da izbegnu srpsku istorijsku hipoteku. Da je nešto srpska politička klasa, jednako zgrožena Nikolaidisom, htela da razume ovo o čemu je reč, da veruje kako se političke građevine zidaju na istini, ne bi je u Nikolaidisovom pisanju najviše zgranulo njegovo oduševljenje od pomisli kako Boris i Mile lete u vazduh, nego njegov poziv na nasilno ukidanje Republike Srpske. Ali to je ista ona politička klasa o kojoj svedoči Vikiliks i u kojoj se nije našao nijedan junak u gomili depeša iz Američke ambasade u Beogradu da bi zatražio od Amera nešto za Srbiju, nego je svaki tražio nešto za sebe. 

Zato nema nikakvog ni smisla ni obraza da se danas napada Nikolaidis. On je samo u redu regionalnih marginalaca koji se preporučuje i koji je poslužio srpskoj političkoj klasi da progovori protiv tog rasističkog diskursa protiv Srba, o onome o čemu je ćutala kad god su to govorile krupnije ribe i kad god je bilo reči o važnim stvarima. Zato je napad na Nikolaidisa zapravo amnestija i njegovog šefa, i Mila, i svih onih rasističkih poruka i udaraca koje Beograd godinama ćutke prima iz regiona, pristaje na njih, pa čak i sam baca poneko drvo na tu vatru svete inkvizicije, kako bi rekao forumaš Nenad Prokić. Napad na Nikolaidisa je zapravo poruka da se o Srbima može govoriti šta se hoće, ali ne može baš svako ko hoće. A ne može tako, ako mogu svi, može i Nikolaidis. 

2.

I otuda se Nikolaidisovi mokri snovi ne mogu smatrati nikakvom podrškom terorizmu, osim u interpretaciji srpske političke nomenklature, koja je najzad pronašla neprijatelja nad kojim može biti superiorna. Jednako, ni Sreten Ugričić nije mogao podržati poziv na terorizam, nego je, ne udubljujući se, samo po instinktu poslušavši zov svoje elitne drugosrbijanske kaste, podržao Nikolaidisovo pravo da bude mali lokalni politički korektni šovinista iz jedne zimske kišne provincije, nalik onom potopu iz „Goluže“ Živka Nikolića.  

Ugričić – 90-tih godina visoki oficir Soroševog fonda na Kosovu, u sledećoj deceniji zaslužan za to što je Narodna biblioteka, zajedno sa Sorošem, raspisivala konkurse za knjige koje su se dovoljno kajale za 90-te – čovek koji je Njegoša ispisao iz srpske književnosti, pisac koji je moralno dosledno odbio Ninovu nagradu a da je nikad nije dobio, filozof koji je dokazao da između patriotizma i fašizma nema razlike. Ovim poslednjim je, prema većini čitanja tog opskurnog sastava, pokazao da u svakom patrioti čuči jedan fašista, a, prema mom – valjda imam pravo na njega – da može i tako, ali jednako može i tako da je, recimo, Herman Gering slika i prilika patriote u jeziku i poretku sveta za koji se Ugričić bori. 

Zbog svega što je u Narodnoj biblioteci uradio i zbog predanog rada na promeni zlog, ubilačkog srpskog „kulturnog modela“, kako tu stvar zove učitelj naše petooktobarske elite Daniel Goldhagen, Ugričić je zaslužio da biblioteku davno napusti, ali, eto, napustiće je zbog jedne zarozane podrške svom duhovno bliskom Nikolaidisu. Zato je ovdašnja drugosrbijanska elita, kojoj Ugričić pripada, toliko skočila da ga zaštiti. Jer ona je shvatila koliko politička nomenklatura ne sme da se udubi u tu priču, koliko bez te suštine sve to izgleda kao Ugričićeva borba za slobodu javne reči. A suština je da šovinistički diskurs protiv Srba i u regionu i među boljestojećim delom srpske elite postaje model koji, ako ne preovladava, a ono postaje jedan od dominantnih, i što taj diskurs forsira upravo onaj kao „kosmopoliitski“ deo te elite. 

Ugričić je dakle deo jednog opasnog zapaljivog konteksta, a stradao je – ako je stradao –  kao Al Kapone, zbog neplaćenog poreza. Elem, ako ste mrzeli Ugričića, Dačić je uradio pravu stvar; ako vam je tu bilo do nekih principa, nije uradio ništa. Stradao je – ako je stradao – zbog sukoba elite i političke nomenklature, pokazujući veoma bitnu razliku između te dve ekipe.  

Naime, elita, posebno ona poreklom iz civilnog sektora, ne zavisi od politčke nomenklature iako se obilno finansira iz budžeta. Naravno, i Boris i Ivica ozbiljno se nerviraju kad ih nagaze Sonja Liht, Borka Pavićević, Dereta i ta ekipa, ali jednako zagrabe u budžet i daju im koliko treba znajući pritom da ih time ne mogu ućutkati. Jer, izrasla iz ratnih vremena, to je elita zapadnih kompradora, sa svojim grantovima, svojim zaslugama, svojim legijama časti, i njima se ne može ništa jer njihovi zaštitnici i njima i nomenklaturi daju mandat. I što je taj mandat elite neuspešniji u onom delu gde bi trebalo preumiti Srbe, to je uspešniji u onom gde bi trebalo pritisnuti jednu slabu vlast, koja je načelo banalnosti izdigla na visinu ideologije. 

Ugričić je, naravno, bio deo tog civilnog društva i te elite koja je, prema starim preporukama spolja (pre dve godine verifikovanih i u preporukama Srbiji iz Evropskog parlamenta), trebalo da zauzima što više mesta u nomenklaturi. On je svoje zauzeo toliko davno i radio ga toliko na polzu svojih istomišljenika da je svaki pomen njegove smene tom svetu delovao blasfemično kao da penzionišu papu. Tako je Ugričić, kao i Sonja Liht i gomila likova strateški raspoređenih po ministarstvima i upravnim odborima, morao da ode kao deo nomenklature.  

Da li to svedoči o dubokom sukobu nomenklatire i elite? Samo utoliko ukoliko oni koji pritiskaju (elita) bez ikakve odgovornosti imaju prost račun – imaju onoga ko ih podržava (strance) i onoga koga pritiskaju (nomenklaturu) – a to podrazumeva svako odsustvo strategije za račun cilja. Ono što elita hoće, ona to i kaže, zbog čega je stvarne namere stranaca i vlasti uglavnom najlakše saznati iz usta tog sveta. Kod nomenklature je, opet, obratno: ona ima komplikovaniju računicu, a to znači da mora da vodi računa i o onom što kaže elita, i stranci, i narod, i hleb, i novac. Zato je kod njih sve u strategiji, i to do te mere da nema ništa u ciljevima. A to će opet reći da namere pravih gazda ne mogu da se ostvare bez sadejstva te dve grupe, što opet znači da nikakav suštinski rat između njih nije moguć: jedni samo previše pričaju, a drugi previše rade, ako se to tako sme nazvati.  

I zbog toga je Ugričić morao da izađe iz nomenklature, jer se na mestu na kome se govori jezikom nomenklatire obratio jezikom elite. Ništa strašno. Uostalom, da li verujete da posle otkaza neće imat od čega da živi, da neće imati da plati ratu kredita? Ne, zato što on suštinski i nije bio deo nomenklature, kao što je to recimo urednik nekih provladinih novina koga, kad bi otpustili, sa zemljom bi ga sastavili istog trenutka. 

I tako je Sreten, onako zblanut kao da ga vile nose, prestao da bude član nomenklature da bi se uspeo na lestvici drugosrbijanske elite. Eto žrtve za slobodu javne reči, za Srbiju koja će promeniti svoj pogubni kultirni model, a što je Narodnu biblioteku zadužio odmah posle Fon Lera – pa i Fon Lera su najpre morali da uhvate. 

3.

Za Ivicu Dačića, najvećeg patriotu u Borisovoj vladi – što zvuči kao najveći Rus u Ovalnoj sobi – sve je počelo na obeležavanju 20-godišnjice Republike Srpske, najvećeg trna u oku domaćih arhitekata novog kulturnog modela. Prilikom bezbednosne provere banjalučke hale Borik, gde se događaj održao, pronađeni su oružje i ekspoloziv, za koje je pretpostavljeno da su bili namenjeni Dodiku, Tadiću i ostalim viđenim gostima.  

I tada počinju orgije razuma. Jer, kad grobari kažu da je smrt jedini siguran posao, to ima nekog smisla. Ali, kad to isto kažu marketinški stručnjaci, pa još kad su to Borisovi stručnjaci i Ivica, tada se stvar može završiti dobro isto kao što se flaša piva može otvoriti bombom. Pod devizom da se dobre prilike ne propuštaju, čak i kada, osim koristi, proizvode i štetu, Ivica je zgrabio stvar i novine su se preko noći napunile naslovima o atentatu. Čorba je postala gušća kad su je začinili vestima o navodnoj SMS poruci, koju je šefu Ivicinog kabineta neko poslao upozoravajući ga da se pripremaju atentati na njega Tadića, patrijarha... Ni to nije bilo dovoljno, pa su novine saznale i ime čoveka koji je informaciju poslao i spasao nekoliko nevinih VIP života. (Uzgred, kada biste saznali da neka strašna teroristička grupa priprema atentat na Borisa, da li biste mu to javili ako znate da će vam već sutra ime i fotka osvanuti u novinama.) Srećom, Vuk Jovanović – to je ime čoveka koji je poslao SMS – po svoj prilici, neće imati problema sa osvetom terorista budući da je reč o malo uvrnutom tipu koji se onomad predstavljao kao bivši portparol Demokratske stranke i koji je obišao većinu beogradskih redakcija noseći gomilu papira kojima je dokazivao da je zavera iluminata za osvajanje sveta pri samom kraju. Ja se tome, naravno, ne bih smejao jer je primer pokazao da ste u Srbiji zaštićeniji ako ste uvrnuti nego ako vas štite Borisove i Ivicine službe. 

I kad se umešao Niklolaidis, a onda i Forum pisaca i Ugričić, Ivica je shvatio da nema atentatora, da mu je Nikolaidis nedostupan, ali je Ugričić sasvim dovoljan. Malo mu je pretio hapšenjem, malo ga smenio i svima je bilo dobro. Boris je, srećom, živ, kao i Dodik i patrijarh, a ministar policije je, kako je i red, spasio i državu, i kulturu, i počasnu ložu. 

Ako uozbiljimo priču i saberemo koliko sve to košta u sluđivanju srpskog društva, samo jedan zaključak se može izvući iz ove Ivicine političke kampanje. Ništa nije dovoljno ludo, ništa nije dovoljno skupo. Oni će, naime, pre, na izborima, i posle njih, biti spremni na sve. Sve što možete da zamislite. 

Da nije tako zar ne bi onda Ivica Srbiju spasavao u vladi, umesto što do kraja ostaje uz žute, koji razvaljuju Srbiju kao svinja masnu krpu? Zašto trpi ministra koji sistematski upropaštava srpsko školstvo i koji za svog državnog sekretara drži Ugričićevu ideološku sestru Tinde Kovač? Zašto danas sedi na čelu stranke koja sistematrski pljačka Srbiju i koja je temeljno uništila gotovo svaku državnu kompaniju koju je prstom dotakla? Svašta bi se Ivici još moglo zameriti, ali on je svog Ugričića „ubio“, a ostali neka „ubiju“ svog, pa će svima biti bolje. Naravno, šovinisti iz regiona i dalje će gaziti Srbiju, crnogorska mafija i dalje će držati deo akcija u dačićevoj otadžbini, kompradorska elita i dalje će raditi svoje ničim ometana. 

4.

Ivicina politička sposobnost – nisam ironičan – ume da završi stvari da u njima pobede svi. Nikolaidis je postao zvezda regiona, posebno Montenegra, gde će se pre ili kasnije o njemu ispevati kako se sam sam suprotstavio milionima Srba. Ugričić je, umesto analize rada u Narodnoj biblioteci, koja se po njega ne bi završila dobro, postao borac za slobodu javne reči i uz to žrtva što se, u nedostatku takvih, posebno vrednuje u drugosrbijanskoj eliti. Ivica je u Srbiji, u kojoj niko ne spasava ništa, makao šefa biblioteke, spasao dva srpska predsednika i jednog patrijarha, što je domet na kome bi mu i Titov Luks pozavideo. O rejtingu da se i ne govori. 

I na kraju, možda nije najvažnije – ratovi u kojima su svi dobitnici ili se nisu dogodili ili su svi bili na istoj strani. Kao na trci pasa u Pekamu.