Novi Standard

Ako sledeće nedelje uspeju da još  jednom izdaju Kosovo i ostanu na okupu, tadićevci će moći u kampanji da srbuju koliko im srce ište

1.

Olako je data ocena kako je „Preokret“ Čede Jovanovića, Vuka Draškovića i Latinke Perović tek još jedna beznačajna priča u moru sličnih koje se valjaju Srbijom. Taj bizarni savez zaista je beznačajan, ali samo ako ga merimo intelektualnim, moralnim i političkim kredibilitetom njegovih potpisnika. Zato – da odmah odagnam zablude – oni to suštinski nisu ni pisali. Zar neko veruje kako bi se Čeda Jovanović osmelio da napiše da teži „zajednici koja ceni i podstiče znanje, rad i uspeh“, pa da ga neko pita na kojoj se to on konkurenciji, znanju i radu obogatio. Da nije možda izmislio Google ili se pak okoristio od nekih vrednosti koje ne podležu oporezivanju? Zar neko misli da bi iz Vukove glave mogla da izađe žal što „imamo vlast, ali nemamo državu“; od čoveka koji je dve decenije, kad god je država razbijana, kao Hogar, stajao u prvom redu? Kad bi Latinka Perović, neko sa karijernim rasponom od šefa AFŽ do ideologa jedne rasističke ideologije modernizacije, smela da napiše kako „društvo pokreću vredne ideje“? 

Sve su to, naravno – a i ovo što sledi – citati iz deklaracije „Preokret – Srbiju u Evropu – Evropu u Srbiju“, koju su naši junaci zaključili originalnom idejom da je srpsko odustajanje od Kosova i Metohije i ulazak u EU, makar se ona i raspala dok dođemo na red – „jedina ispravna i poštena politika“. I ta ideja o „jedinoj ispravnoj i poštenoj politici“ – prema kojoj je biti izvan prioriteta „Preokreta“ po definiciji ne samo pogrešno nego i nemoralno, što će reći da je sve izvan Vuka, Čede i Latinke ontološko ništavilo – taj dakle beznadežno rigidni finale ove deklaracije pokazuje šta je ovaj bizarni savez lečenih partizana, lečenih četnika i neizlečivih kolaboranata ujedinilo i šta ih je kvalifikovalo da pročitaju jedan ovakav dokument. 

Deklaracija je, naravno, diktirana u onim ambasadama kojima Jovanovićev LDP – nikad politička stranka u pravom smislu te reči – služi kao grupa za pritisak na vlast, opoziciju i javnost; kojima za isto to služi Draškovićev SPO, otkako je prestao da bude stranka; i u čijem je internacionalizmu evolucija dogmatskog komunizma drugarice Perović pronašla svoje finale, svoj Četvrti Rim. 

I tu smo na onome zašto je ta dekalaracija važna: zato što su je pisali isti oni koji Borisu Tadiću svih ovih dana poručuju da neće 9. decembra dobiti kandidaturu ako stvari oko Kosova ne oposli kako oni žele. Poručuju mu još da sve to nije stvar njegovog izbora jer će – ako već nije dovoljno zainteresovan za kandidaturu, a, za njih, nije ako ne reši Kosovo – videti samog đavola ako se ne potrudi. Zato mu „preokretaši“ poručuju da „ne očekuje da bez reči statiramo u obračunu koji se vodi protiv evropske Srbije“. I šta bi oni drugo mogli da smisle nego da, uz pomoć svojih ambasada i svojih medija, izvedu neku akciju tipa „Okupirajte Borisa“, kao da, nesrećnik, nije već dovoljno okupiran. 

I zato je važan Preokret, kao u onoj staroj fakinskoj igri u kojoj vam priđe neki klinac, za dve glave manji od vas, i zalepi vam šamarčinu, dok petorica njegove braće – koji se tada još nisu zvali Kvinta – stoje iza ugla i čekaju svoj trenutak. Oni dakle – „preokretaši“ – nisu važni po tome što pozivaju Srbiju da krene s njima, jer oni Srbiju ne zovu nigde zato što je suštinski duboko preziru. („Značaj tog datuma pred nama [9. decembra; prim. aut.] Srbija ne razume kao što nije razumela pad Berlinskog zida ili posledice pristajanja na politiku rata i zločina“.) Oni su važni jer pozivaju Borisa da ga kao partnera povedu za ruku ne prema neizvesnoj Evropskoj uniji, već prema jednoj ideološkoj vrednosti („Zato želimo da ujedinimo sve koji su za Srbiju u Evropi, okupljeni oko nje kao jedine ideologije koja danas predstavlja izbor zemlje“), sasvim dovoljnoj za krstaški obračun sa svima koji veruju kako je Kosovo previsoka cena za sve fikcije koje se danas Srbiji nude. 

2.

Pitanje od jednog dolara glasi: šta će sada učiniti Boris, ovako lepo pozvan, prozvan i opomenut? Ništa, odbio je da potpiše Deklaraciju, što znači da će iz nje prihvatiti sve što bude mogao. Jer Vuk, Čeda i Latinka nisu njegovi neprijatelji, nego sadašnji i budući partneri, saborci dakle. A to što mu prete, ništa lično, zna on da to nije njihovo i da je to samo deo pravila igre, na koju je davno pristao. 

Sve je to već viđeno, ali ima tu i nešto novih momenata. Dok je još imao neki manevar, Boris, kad je donosio parlamentarne deklaracije o Kosovu, nije razmišljao o tome kako će da ubedi svoje, već kako da ubedi opoziciju da glasa za to, što mu je na ovoj skupoći, ako izuzmem Koštunicu, uglavnom uspevalo. Ovaj put, međutim, stvar je išla malo drugačije. Najpre je Boris dobio deklaraciju od onih istih koji su pisali deklaraciju „preokretašima“. Onda je hteo da pokaže da nije štreber, pa je u nju dodao kašiku fraze da „nikad ali nikad nećemo priznati Kosovo“, kašičicu Rezolucije 1244 i prstohvat Ustava. Naravno, odmah je Čeda vrisnuo da ga nebo čuje kako on nikad, ali nikad neće glasati za to. Potom je Borko – srpski leteći diplomata, neka vrsta našeg Dika Holbruka, s tom razlikom što su Srbi od Dika ponekad ponešto i dobijali – krenuo da sa tom deklaracijom lobira po vladi. Borkovo pregovaračko umeće sastojalo se u tome da, kad dođe kod Marka i ubeđuje ga, glavni argument mu bude da je Janko već pristao i da bi Marku bilo glupo da ostane usamljen. A onda dođe kod Janka, kome kaže to isto, samo za Marka.  

Koliko je Borko bio uspešan, pokazalo se odmah, budući da se deklaracija Vuku J. toliko dopala da je iste večeri zgodio na infuziju na VMA. Ivici Dačiću još više, pa se u četvrtak na vladi nije ni pojavio, dok je svojim ministrima zabranio da glasaju. Onda je Borko na vladi podneo izveštaj i objasnio ministrima koliko na Severu Kosova dobro stojimo, samo još da usvojimo deklaraciju, a sve ostalo će on. Potom se za reč javio Oliver Ivanović i rekao da mu se to ne dopada, na šta je Mirko Cvetković – a ko bi drugi – rekao da ta jebena deklaracije uopšte nije na dnevnom redu i sklonio je sa puškometa. Na kraju, u petak su se dogovorili poslanici vladajućih stranaka sa Kosova – svet koji mora negde i da se vrati posle glasanja za deklaraciju – da će otkazati poslušnost i da neće glasati za taj papir. I tako je cela stvar sa sve Borkom ostala da sačeka Borisa iz Ukrajine, da pokuša on. 

Reklo bi se da Boris ipak ima malo jače argumente od Borka. On će ih sve okupiti i kazaće im dve stvari. Prvo, šta su mu pravi pisci deklaracije „preokretaša“ rekli da će mu se desiti s njim, s vladom, s Vukom J. i Ivicom, sa kosovskim poslanicima, sa kandidaturom i izborima, i svim što im je srcu milo. I, drugo, podsetiće ih na sve što zna o njima, odnosno da sve ono čime njemu prete stranci on može da obavi s njima. I postićiće dve stvari - rezoluciju će izglasati i vlada će ući u mesec dana koje neće moći da preživi. Zašto? 

Borisu 9. decembra treba kandidatura po svaku cenu. Jer, ako kandidaturu ne dobije, nije reč o tome da on bez nje ne može da dobije izbore, on na izbore ne može ni da izađe jer na njima, uprkos svojim marketinškim stahanovcima, neće imati o čemu da priča. E sad, što se Srba tiče – o onim na Kosovu da i ne govorim – njima kandidatura ne znači ništa jer njome ništa ne dobijaju. Sa druge strane, da bi Boris dobio kandidaturu, on Srbima mora da otme još nešto što im mnogo znači. O Kosovu je reč. Kad se sve to stavi u jednačinu, dobijamo sledeće: ono što će 9. decembra za Borisa biti dobitak za Srbe će biti poraz. I obratno: što za Srbe bude pobeda, za Borisa će biti poraz. Ima li jačeg dokaza da Srbi u ovom trenutku nemaju većeg neprijatelja od Borisa i da on nema većih neprijatelja od sopstvenog naroda. Malo čudna situacija za nekog političara koji uskoro izlazi na izbore, zar ne? 

Naravno, u takvoj situaciji i Vuk J., i Ivica, i kosovski poslanici moraće da sednu i razmisle koliko su s Borisom zapravo zabrazdili, i ima li za njih života posle njega. Nije tu reč, naravno, o njihovom stavu prema Kosovu, utoliko pre što Čeda, Mlađa i ono krilo Borisove stranke koje bi za pola sata završilo to dole sa Srbima i barikadama sebi uopšte ne postavljaju pitanje mogu li takvu svoju poziciju da prežive. I u pravu su, nije tu više najveći problem Kosovo, već praćenje Borisa, čoveka koji je hteo i Evropu i Kosovo, i sa strancima i sa narodom, i sa Rusima i sa Amerima, i sa Nebom i sa Paklom. Reč je o praćenju čoveka koji je, čak i kada je bio odlučan, svoju politiku postavio tako da on, pošteno govoreći, niti pred strancima ima ijedan dobar argumet za Kosovo, niti pred Srbima ima ijedan dobar odgovor za Evropu. 

Zato će on pokušati da ubedi svoje partnere – od Čede i Vuka D. (u kakvom je Boris problemu najbolje govori to što mu je i on postao za nešto važan) do Ivice i poslanika. Prvo, da su na istom brodu i da će biti teško da on potone, a oni ostanu da plutaju. I, drugo, ponudiće im da svi zajedno složno izdaju još jednom, a onda, kad dobiju 9. decembra kandidaturu, da zvanično otvore izbornu kampanju u kojoj će svi zajedno da srbuju do mile volje. 

I onda? Onda će da naprave najneverovatniju koalicionu ekipu u istoriji sveta, ekipu za koju će i ova današnja vlada da izgleda kao čvrst ideološki savez. Dakle, ako sledeće nedelje zaista svi zajedno izdaju Kosovo poslednji put, biće to ozbiljan faktor međusobne kohezije, biće to svet kome nema nazad. Tada će Vuk D. moći da bogoradi o Evropi do mile volje. Čeda više neće da promiviše „nove vrednosti“, nego će postati „nova vrednost“ sama. Mlađa će moći da Mirka da nabija kolac i da ga nosi po binama. Rasim će biti još bolji čovek nego pre. Boris će sve koji ga optužuju da je ni voda ni vino uveriti da je i voda i vino. Vuk J. će moći da postane Vojvoda Vuk i, ako mu je volja, da organizuje gerilske trojke po Kosovu; Ivica će izbornu kampanju moći da započne i pod lipom u Požarevcu ako želi. I svi skupa poručiće vam da niko ne sme da vas bije jer oni su vaša sudbina i, ako neko treba da bije, to su oni, ovako ujedinjenji i nezaobilazni. 

Nije to šala: ako uspeju da odigraju još ovaj put protiv Kosova i to prežive na okupu – govorim o temi koja u srpskoj politici nikoga nije odnela do zvezda, a mnoge je ostavila bez glave – oni će fingirati celu političku scenu. Šta god da vam se bira, moći ćete da birate među njima. Hoćete Evropu? Evo vam Vuka D. i Čede! Hoćete Kosovo? Ima li ga igde više nego kod Vuka J. i Ivice! Hoćete oboje? Samo priznajte sebi da je moguće, i Boris je već tu! Hoćete hleb? Svi su oni hleb! 

A opozicija? Zar da zaokružite Tomu, pa da vam deca opet idu u Vojsku! Voju? Koji će toj deci u vojsci da utrpa bojevu municiju i pošalje ih na to isto Kosovo! Za radikale? Gomilu frikova, od kojih svaki zna kako se koristi kalašnjikov i nijedan kako da uključi i-pod. Za Dveri? Crkvene miševe koji veruju da su pederi razapeli Hrista! Ajte molim vas, tadićevci su ponuda, i samo oni. Jer, kad oni brane Kosovo, to ne košta ništa. Kad ga brani Voja, mogao bi neko i da se povredi. Kad oni obećaju Evropu, nema Evrope, ali niko i ne strada (pogledajte kako se gine kod Hrvata), a ne da vas vodi Toma, s kojim je jednako neće biti a, neko bi mogao i da strada iza rešetaka. Kad oni obećaju hleb, hleba nema. Kad ga obeća opozicija, neko će i da umre od gladi. 

I upravo u tome je stvar: ova skupštinska deklaracija pokazaće ko je gde. Ako Boris okupi celu svoju ekipu iza poslednje prodaje Kosova za obećanje Evrope, došao je do izbora. Ako je ne okupi, izbori su došli po njega. Ako sledeće nedelje ostanu svi zajedno, biće to „jedina ispravna i poštena politika“, baš kao što piše u deklaraciji „Preokreta“, i sve što ostane izvan nje biće izvan smisla, izvan morala i, konačno, izvan ljudskosti. 

3.

I kada se sve to dogodi, kada se uloge podele i kada se vidi ko je gde, pred opozicijom će ostati samo jedan posao. Da oni među njima koji žele da vladaju kažu da li bi im u tome smetalo malo politke; i da oni koji žele da vode politku, pokažu da li bi im u tome smetalo ako bi pokazali malo želje da vladaju. Ako je odgovor i jednih i drugih „ne“, ostalo je stvar dogovora i tehnike. Ako nije, nije van pameti da bi „jedina ispravna i poštena politika“ zaista mogla da postane i jedina politika.