Brandenburg gate sunset quadriga

DA LI JE USPON NEMAČKE BIO VELIKA GREŠKA SVETA?

  ŽIVOTA IVANOVIĆ Nisu li u pravu oni nemački istoričari koji, umesto o Prvom...

 

ŽIVOTA IVANOVIĆ

Nisu li u pravu oni nemački istoričari koji, umesto o Prvom i Drugom, govore o “tridesetogodišnjem”, čak stogodišnjem ratu

U dva navrata, 1918. i 1945, svet je morao da odlučuje o sudbini Nemaca i Nemačke, i oba puta je omanuo, piše Jan Flajšhauer (Fleischauer) u najtiražnijem i najuticajnijem nemačkom nedeljniku Špigl (Der Spiegel). “Oba puta su svetski lideri načinili iste greške”, propustivši mogućnost da zauvek reše nemačko pitanje. Prva greška stajala je svet novog rata, a posle druge svet je propustio da vrati Nemačku u Srednji vek.

Umesto toga, pobednici u ratu dozvolili su da Nemci ostvare ono što su želeli i čemu su težili i u Prvom i u Drugom svetskom ratu – da uspostave dominaciju najpre nad Evropom, a na putu su da to isto učine sa celim svetom, samo ovog puta ne oružjem, već drugim, najpre ekonomskim i političkim, a tek potom i vojnim sredstvima. Nekadašnji ekonomski džin, a politički patuljak, u međuvremenu je od ponovnog ujedinjenja i krize na Balkanu, koju je vešto iskoristio kao odskočnu dasku u naporu da se na međunarodnoj sceni nametne kao faktor moći, izrastao i u političkog džina, potiskujući nekadašnje prividne pobednice u Prvom i Drugom svetskom ratu u poziciju nemačkih vazala.

Takvo kretanje na evropskoj i svetskoj sceni izaziva u peru nemačkog autora podsmeh, posebno kad navodi kako se Englezi i Francuzi pripremaju da “slave” pobedu u svetskim ratovima. Doduše, i sami Nemci su i dalje u vazalnom odnosu prema jedinoj preostaloj svetskoj vojnoj sili SAD, koje i dalje drže NATO čvrsto u vlastitim rukama iako sve vidljivije posrću usled privrednog opadanja.

Nemački novinar u šestom nastavku serije o Prvom svetskom ratu ne piše o tome koliko još ima američkih vojnika na nemačkom tlu, ali podseća na neuspele pokušaje prividnih pobednika u svetskim ratovima da obuzdaju razgoropađenu Nemačku i pobesnele Nemce posle ponižavajućih poraza na bojnom polju. Najpre je Ruzvelt pokušao da ubedi ratne saveznike da Nemce dotuku i u miru, ali su prevagu ipak odneli geostrateški razlozi o suprotstavljanju prodoru ruske komunističke opasnosti na Zapad, za šta je bila potrebna ne samo vaskrsla Nemačka već i jedan firer kalibra Adolfa Hitlera. Slično je bilo i posle Drugog svetskog rata, kada je zapadnom savezu bila neophodna vaskrsla Zapadna Nemačka kao suprotnost neuspelom staljinističkom modelu na Istoku. Uzaludan je bio Čerčilov pokušaj da se ostvarivanjem ideje o osnivanju Evropske zajednice vežu ruke razgoropađenim Nemcima, vaskrslim po ko zna koji put u istoriji poput feniksa. Doduše, ne baš iz pepela jer su ih Amerikanci pumpali kapitalom (Maršalov plan) i uvođenjem demokratije koju su Nemci navodno uspešno apsolvirali.

EVROPSKI STRAH OD NEMAČKE

Bilo kako bilo, Nemci su toliko narasli da ne samo da oblikuju sudbine evropskih naroda, određujući im puteve kojima treba da se kreću, prekrajajući mape evropskih država, nagrađujući svoje nekadašnje saveznike, već i kažnjavajući one koji nisu hteli da otomanski jaram zamene germanskim. Nije im dovoljno to što nameću svoj model privređivanja, već zahtevaju da evropski narodi misle kako to Berlin hoće, da cela Evropa igra kako joj Berlin svira. Glas Brisela se sve manje čuje, a, što se odnosa sa Vašingtonom tiče, daleka voda požar sve teže gasi. Sve češće se nameće pitanje ko je kome potrebniji – Vašington Berlinu ili Berlin Vašingtonu. Za sada, Nemci uglavnom pokazuju spremnost da podviju rep, ali koliko još dugo.

Strah od nemačke pošasti oseća se već u svim delovima evropskog kontinenta. Doduše, svi pokušavaju da se dodvore Berlinu i nemačkoj neumoljivoj čeličnoj ledi, ali sve više iz straha nego zbog divljenja.

Nisu srpski političari na vlasti prihvatili samo da se posipaju pepelom i zahvaljuju zapadnim silama što su im narod bombardovali već sve više prihvataju nemačko tumačenje istorije, kako prošlosti, tako i sadašnjosti. Nažalost, to je opšteevropski trend: Englezi već govore da im je najveća greška bila što su ušli u Prvi svetski rat. Britanski istoričar Nil Ferguson, čije reči nemački novinar u Špiglu navodi sa očiglednim zadovoljstvom, tvrdi da je Evropa pogrešila što je vodila ratove sa Nemačkom i suprotstavljala se Nemcima jer su Nemci danas dobili ono što su tražili vodeći i Prvi i Drugi svetski rat. Ispada da su slobodoljubivi narodi uzalud vodili ratove protiv nemačkih osvajača.

Nedeljnik Špigl sa podsmehom navodi da se i Engleska i Francuska pripremaju da “proslave” “Grande Guerre”, “Graeat War” odnosno Veliki rat. “U Nemačkoj, nasuprot tome, jedinstvena kultura sećanja nikad nije uspostavljena”. Doduše, postoje spomenici palim vojnicima, ali u kolektivnom sećanju su samo velike bitke (Verden i dr.). Pritom, nemački autor navodi podatke o tome koliko je više Nemaca izginulo u poređenju sa Francuzima ili Englezima i Amerikancima, ali ni traga o tome da su Nemci bili ti koji su napadali i da, kao napadači i osvajači, snose krivicu za svetske ratove. Umesto toga, autor ističe da broj žrtava u retrospektivi ne pokazuje izraz patnji već požrtvovanosti i heroizma naroda, kao suštinski element u mitologizaciji ratnih zbivanja.

STRAH OD ISTOKA

Osvrćući se na doživljaj pobede i poraza, nemački novinar ističe da takvo razlikovanje predstavlja izvor razdora među narodima, da su Nemci doživeli Versaj kao teži poraz nego onaj na bojnom polju i da je stoga žudnja za osvetom bila nužna posledica isto kao i težnja da se posle Drugog svetskog rata istisne iz nemačke svesti osećanje poniženosti i usadi vera u vaskrslu moć. To je ipak postala opsesija koja Nemcima ne da mira jer prošlost nikako neće da prođe uprkos moći i veličini. Stoga izveštaje i rasističke tekstove u nemačkim medijima o Srbima jednog Georga von Rajsmilera ili Viktora Majera u najsrbožderskijem nemačkom glasilu Frankfurter algemajne cajtung, Karla Gustava Štrema u Veltu ili Hansa Petera Rulmana u Špiglu treba shvatiti i prihvatiti ne samo kao izlive mržnje već i kao izraz nemačke povređene samosvesti zagađene prošlošću, koja ne prolazi, i bola zbog neostvarene moći i težnje za vladavinom nad nepokornim, slobodoljubivim malim narodom na Balkanu.

Za mnoge nemačke istoričare nije reč o Prvom ili Drugom svetskom, već o tridesetogodišnjem, čak stogodišnjem ratu, pošto postoji direktna veza između Verdena i Staljingrada. To znači da su uzroci jedni isti? Samim tim je i krivica jedna te ista?

Nema u nemačkim medijima više ni traga govoru o težnji za statusom velike sile ravnopravne sa drugima koje nisu bile ništa manje nasilne i osvajačke od Nemačke u naporima za vladanjem drugim narodima i svetom. Umesto toga, nemački novinari odbranaški pišu o osećanju ugroženosti i englesko-francusko-ruskom okruženju Nemačke kao uzroku svetskih ratova. Uprkos brojčanoj nadmoćnosti Antante, nemačka vojska je bila taktički u prednosti, i, da nisu SAD ušle u rat 1918, Nemci bi, prema mišljenju nedeljnika Špigl, odneli pobedu. Amerika je donela preokret i zahvaljujući tome još iz Prvog svetskog rata izašla kao vodeća svetska velika sila. Predsednik SAD Vilson je izradio nacrt novog svetskog poretka, u kojem je svaki narod trebalo da ima pravo na samoopredeljenje, s tim što su SAD postale jedini hegemon, što Kongres SAD nije hteo prihvati, već je primorao predsednika da se striktno drži politike nemešanja. Evropske sile su pak iz rata izašle u takvom stanju da više nisu predstavljale vojne sile prvog reda.

U strahu od komunističke opasnosti sa Istoka, brzo su zaboravljene klauzule Versajskog sporazuma, dozvoljen je vaskrs Nemačke i uspon Hitlera.

Tako su u nemačkim očima ponovo drugi krivi, pre svega SAD, koje su sa oklevanjem igrale ulogu vođe zapadnog sveta i bile preblage prema usponu nacizma. Nemci se i danas žale zbog u Versaju određenog previsokog obeštećenja (132 biliona maraka u zlatu u 66 godišnjih rata, 26 odsto vrednosti izvoza). Navodno je tek sadašnja Nemačka otplatila 2010. poslednju ratu reparacija koje su imale navodno teške posledice koje su između ostalog dovele Hitlera na vlast. Tačno je samo to da su reparacije i Versaj bile tema svih Hitlerovih govora, a Nemačka je, kako tvrdi kanadska istoričarka Margaret Makmilan, odbijala da otplaćuje reparacije saveznicima. U svakom slučaju, Hitler je stvarne i izmišljene nevolje lukavo iskoristio stvarajući osvetničko raspoloženje u nemačkim masama i ujedinjujući Nemce oko sebe.

Zanimljivo je insistiranje nemačkih novinara na doprinosu SAD pobedi nad Nemačkom u Prvom svetskom ratu i istcanje da pobeda Francuske ili Engleske, na primer, nije nikakva pobeda pošto ju je izvojevao neko drugi.

MORGENTAUOV STAV

Na kraju serije tekstova o Prvom svetskom ratu nedeljnik Špigl se bavi i pitanjem šta je trebalo i šta treba uraditi sa Nemačkom i Nemcima kako bi se sprečilo da izazovu novi rat u budućnosti posle dva uzastopna poraza i u istoriji nezabeleženog poniženja. Tako je bivši američki minister finansija Henri Morgentau smatrao da su Nemci narod sa neutoljivom žudnjom za rat i voljom za moć, i stoga uopšte nije isključeno da i po treći put krenu u novi svetski ratni pohod da bi ostvarili globalnu dominaciju. Uskoro više neće biti nikoga ko će biti u stanju da im stane na put, govorio je američki minister finansija. Morgentau je u septembru 1944. izradio plan za uništenje nemačke teške industrije (hemijske, čelične i elektro-industrije). Prema njegovom planu, Nemci ne bi smeli da proizvode ništa složenije od tostera, usisivača za prašinu i sličnih kućnih aparata. Međutim, protivnici ideje o vraćanju Nemačke u Srednji vek odneli su prevagu i američki zvaničnici su omogućili vaskrs Nemačke kao bastiona odbrane od komunističkog SSSR.

Sam američki predsednik Ruzvelt imao je malo simpatija prema Nemcima nazivajući ih “Hunima”. Kao dete, Ruzvelt je boravio sa ocem na lečenju u jednoj nemačkoj banji i stekao odvratnost prema Nemcima. “Moramo biti oštri prema Nemačkoj”, govorio je Ruzvelt, ”Nemce treba ili kastrirati ili ih na drugi način sprečiti da se razmnožavaju kako se ne bi ponašali kao u prošlosti”.

Kad su Čerčilu po završetku rata podneli Morgentauov plan, on je na sastanku sa Ruzveltom u Kvebeku rekao da ne “želi mrtvu Nemačku”. Međutim, Čerčilu su hitno bili potrebni krediti od SAD (koje je odobravao upravo Morgentau), pa je dogovor bio da Nemačka posle rata bude “zemlja poljoprivrednog i pašnjačkog karaktera”. Strah od Rusa je ponovo spasao Nemce, priznaje nemački novinar.

Međutim, ako je Ruzvelt i sanjao o dugoročnom savezništvu sa SSSR, njegov naslednik Truman nije gajio nikakve iluzije o Staljinu i njegovom karakteru. Kao uostalom ni Čerčil, koji je svom ministru inostranih poslova Entoniju Idnu 1943. šapatom govorio: ”Ne smemo suviše oslabiti Nemačku, možda će nam ponovo biti potrebna protiv Rusije. Ne želim da se sam u Evropi suočim sa ruskim medvedom”.

Tako su, za razliku od 1918, zapadne sile posle 1945. bile velikodušne prema Nemačkoj i Nemci su u zapadnim okupacionim zonama uživali mnoge privilegije koje su umeli da iskoriste tako vešto da se nekadašnji ratni saveznici sve češće hvataju za glavu jer se više ne zna ko je izgubio, a ko dobio svetske ratove. Doduše, Nemci sebe hvale da su se “pacifikovali”, da su se “demokratizovali” i postali navodni predvodnici evropske integracije. Međutim, Evropljanima nemački teret postaje sve teži i veliko je pitanje koliko će još dugo moći da ih nose na sve slabijim plećima iako Nemci tvrde da su oni ti koji nose teret Evrope.

NIE WIEDER DEUTSCHLAND

Sve je navodno ovoga puta učinjeno drukčije nego posle Prvog svetskog rata, ocenjuje nemački novinar u Špiglu. Umesto da nateraju Nemce da se osećaju poniženim i pokorenim, SAD su ih brižljivo vratile u svetsku porodicu naroda, čak su i najveći ratni zločinci kažnjeni relativno blago, proganjanja su ograničena na što manji broj a mnogi nacistički stručnjaci u raznim oblastima prihvaćeni su i iskorišćeni za vlastiti razvoj. Većina je prošla samo sa ispitivanjem i izbegla kažnjavanje. Tako je navodna denacifikacija prošla relativno bezbolno, bez mnogo potresa, ako je uopšte prošla. Tako su mnogi ozloglašeni nacisti otkrivani i po nekoliko decenija po završetku rata (masovne ubice iz Aušvica ili Treblinke tek 1963).

Uprkos tome, nemački novinari pišu da su Nemci naučili lekciju i izvukli pouke, što se moglo jasno videti na Balkanu devedesetih godina, kada su bilo u okviru NATO ili na svoju ruku, bacali bombe i slali rakete samo na svoje “vekovne” protivnike, koji nikako nisu hteli da prihvate germansku čizmu. Očigledno je da su brzo, suviše brzo, zaboravili parolu u koju se zaklinju: “Nie wieder Deutschland” (“Nemačka, nikad ponovo!”) Štaviše, parola koju su izvikivali u vreme ponovnog ujedinjenja – “Mi smo jedan narod” – ne važi kad je reč o drugim narodima. I to je svakako jedan od razloga za nepoverenje prema savremenoj Nemačkoj I Nemcima. Nepoverenje istrajava i sve je više Evropljana koji priznaju da Hitler ne samo da nije nestao već je i dalje naš savremenik.

Britanski ekonomski istoričar Nil Ferguson ističe da je Nemačka svojim doprinosom evropskoj integraciji više nego ispunila u Versaju nametnute obaveze (uplatila je, kako navodi Špigl, više od 163 milijarde DM između 1958. i 1992. čak, prema Fergusonovom proračunu, 379,8 milijardi transfernih uplata bez povratka.

Britanac je, kao i mnogi njegovi zemljaci u vreme hitlerizma, zaboravio da izračuna koliko su Nemci izvukli kao dobit na osnovu svoje navodne velikodušnosti prema integrisanim Evropljanima. Jer, kako se inače može objasniti da Nemačka u vreme tzv. evrokrize gomila suficit i devizne rezerve dok drugi u Evropi stenju pod sve teže podnošljivim deficitom i dugovima.

Ustvari, Nemačka u miru ostvaruje ono što nije u ratu jer navodno svojom solidarnošću sa Evropljanima održava mir – tvrde nemački novinari, zaboravljajući da navedu da Nemci zauzvrat traže pokoravanje i poslušnost, prihvatanje njihovog modela privređivanja i življenja. Upravo ono što je tražila i Hitlerova Nemaćka, ali na drugi, bestijalniji i otvoreniji način.

Morgentauov plan je, veruju Nemci, bio pogrešan, ali je nekadašni američki državnik ostao do kraja života (1967) dosledan –“Nemci se ne mogu pacifikovati!” Bio je ubeđen da će svet morati ponovo da ratuje sa Nemcima.

Nisu li onda u pravu oni nemački istoričari koji, umesto o Prvom i Drugom svetskom ratu, govore o “tridesetogodišnjem”, čak stogodišnjem ratu.