ДА ЛИ ЈЕ УСПОН НЕМАЧКЕ БИО ВЕЛИКА ГРЕШКА СВЕТА?

Brandenburg gate sunset quadriga

 

ЖИВОТА ИВАНОВИЋ

Нису ли у праву они немачки историчари који, уместо о Првом и Другом, говоре о “тридесетогодишњем”, чак стогодишњем рату

У два наврата, 1918. и 1945, свет је морао да одлучује о судбини Немаца и Немачке, и оба пута је омануо, пише Јан Флајшхауер (Fleischauer) у најтиражнијем и најутицајнијем немачком недељнику Шпигл (Der Spiegel). “Оба пута су светски лидери начинили исте грешке”, пропустивши могућност да заувек реше немачко питање. Прва грешка стајала је свет новог рата, а после друге свет је пропустио да врати Немачку у Средњи век.

Уместо тога, победници у рату дозволили су да Немци остваре оно што су желели и чему су тежили и у Првом и у Другом светском рату – да успоставе доминацију најпре над Европом, а на путу су да то исто учине са целим светом, само овог пута не оружјем, већ другим, најпре економским и политичким, а тек потом и војним средствима. Некадашњи економски џин, а политички патуљак, у међувремену је од поновног уједињења и кризе на Балкану, коју је вешто искористио као одскочну даску у напору да се на међународној сцени наметне као фактор моћи, израстао и у политичког џина, потискујући некадашње привидне победнице у Првом и Другом светском рату у позицију немачких вазала.

Такво кретање на европској и светској сцени изазива у перу немачког аутора подсмех, посебно кад наводи како се Енглези и Французи припремају да “славе” победу у светским ратовима. Додуше, и сами Немци су и даље у вазалном односу према јединој преосталој светској војној сили САД, које и даље држе НАТО чврсто у властитим рукама иако све видљивије посрћу услед привредног опадања.

Немачки новинар у шестом наставку серије о Првом светском рату не пише о томе колико још има америчких војника на немачком тлу, али подсећа на неуспеле покушаје привидних победника у светским ратовима да обуздају разгоропађену Немачку и побеснеле Немце после понижавајућих пораза на бојном пољу. Најпре је Рузвелт покушао да убеди ратне савезнике да Немце дотуку и у миру, али су превагу ипак однели геостратешки разлози о супротстављању продору руске комунистичке опасности на Запад, за шта је била потребна не само васкрсла Немачка већ и један фирер калибра Адолфа Хитлера. Слично је било и после Другог светског рата, када је западном савезу била неопходна васкрсла Западна Немачка као супротност неуспелом стаљинистичком моделу на Истоку. Узалудан је био Черчилов покушај да се остваривањем идеје о оснивању Европске заједнице вежу руке разгоропађеним Немцима, васкрслим по ко зна који пут у историји попут феникса. Додуше, не баш из пепела јер су их Американци пумпали капиталом (Маршалов план) и увођењем демократије коју су Немци наводно успешно апсолвирали.

ЕВРОПСКИ СТРАХ ОД НЕМАЧКЕ

Било како било, Немци су толико нарасли да не само да обликују судбине европских народа, одређујући им путеве којима треба да се крећу, прекрајајући мапе европских држава, награђујући своје некадашње савезнике, већ и кажњавајући оне који нису хтели да отомански јарам замене германским. Није им довољно то што намећу свој модел привређивања, већ захтевају да европски народи мисле како то Берлин хоће, да цела Европа игра како јој Берлин свира. Глас Брисела се све мање чује, а, што се односа са Вашингтоном тиче, далека вода пожар све теже гаси. Све чешће се намеће питање ко је коме потребнији – Вашингтон Берлину или Берлин Вашингтону. За сада, Немци углавном показују спремност да подвију реп, али колико још дуго.

Страх од немачке пошасти осећа се већ у свим деловима европског континента. Додуше, сви покушавају да се додворе Берлину и немачкој неумољивој челичној леди, али све више из страха него због дивљења.

Нису српски политичари на власти прихватили само да се посипају пепелом и захваљују западним силама што су им народ бомбардовали већ све више прихватају немачко тумачење историје, како прошлости, тако и садашњости. Нажалост, то је општеевропски тренд: Енглези већ говоре да им је највећа грешка била што су ушли у Први светски рат. Британски историчар Нил Фергусон, чије речи немачки новинар у Шпиглу наводи са очигледним задовољством, тврди да је Европа погрешила што је водила ратове са Немачком и супротстављала се Немцима јер су Немци данас добили оно што су тражили водећи и Први и Други светски рат. Испада да су слободољубиви народи узалуд водили ратове против немачких освајача.

Недељник Шпигл са подсмехом наводи да се и Енглеска и Француска припремају да “прославе” “Grande Guerre”, “Graeat War” односно Велики рат. “У Немачкој, насупрот томе, јединствена култура сећања никад није успостављена”. Додуше, постоје споменици палим војницима, али у колективном сећању су само велике битке (Верден и др.). Притом, немачки аутор наводи податке о томе колико је више Немаца изгинуло у поређењу са Французима или Енглезима и Американцима, али ни трага о томе да су Немци били ти који су нападали и да, као нападачи и освајачи, сносе кривицу за светске ратове. Уместо тога, аутор истиче да број жртава у ретроспективи не показује израз патњи већ пожртвованости и хероизма народа, као суштински елемент у митологизацији ратних збивања.

СТРАХ ОД ИСТОКА

Осврћући се на доживљај победе и пораза, немачки новинар истиче да такво разликовање представља извор раздора међу народима, да су Немци доживели Версај као тежи пораз него онај на бојном пољу и да је стога жудња за осветом била нужна последица исто као и тежња да се после Другог светског рата истисне из немачке свести осећање понижености и усади вера у васкрслу моћ. То је ипак постала опсесија која Немцима не да мира јер прошлост никако неће да прође упркос моћи и величини. Стога извештаје и расистичке текстове у немачким медијима о Србима једног Георга вон Рајсмилера или Виктора Мајера у најсрбождерскијем немачком гласилу Франкфуртер алгемајне цајтунг, Карла Густава Штрема у Велту или Ханса Петера Рулмана у Шпиглу треба схватити и прихватити не само као изливе мржње већ и као израз немачке повређене самосвести загађене прошлошћу, која не пролази, и бола због неостварене моћи и тежње за владавином над непокорним, слободољубивим малим народом на Балкану.

За многе немачке историчаре није реч о Првом или Другом светском, већ о тридесетогодишњем, чак стогодишњем рату, пошто постоји директна веза између Вердена и Стаљинграда. То значи да су узроци једни исти? Самим тим је и кривица једна те иста?

Нема у немачким медијима више ни трага говору о тежњи за статусом велике силе равноправне са другима које нису биле ништа мање насилне и освајачке од Немачке у напорима за владањем другим народима и светом. Уместо тога, немачки новинари одбранашки пишу о осећању угрожености и енглеско-француско-руском окружењу Немачке као узроку светских ратова. Упркос бројчаној надмоћности Антанте, немачка војска је била тактички у предности, и, да нису САД ушле у рат 1918, Немци би, према мишљењу недељника Шпигл, однели победу. Америка је донела преокрет и захваљујући томе још из Првог светског рата изашла као водећа светска велика сила. Председник САД Вилсон је израдио нацрт новог светског поретка, у којем је сваки народ требало да има право на самоопредељење, с тим што су САД постале једини хегемон, што Конгрес САД није хтео прихвати, већ је приморао председника да се стриктно држи политике немешања. Европске силе су пак из рата изашле у таквом стању да више нису представљале војне силе првог реда.

У страху од комунистичке опасности са Истока, брзо су заборављене клаузуле Версајског споразума, дозвољен је васкрс Немачке и успон Хитлера.

Тако су у немачким очима поново други криви, пре свега САД, које су са оклевањем играле улогу вође западног света и биле преблаге према успону нацизма. Немци се и данас жале због у Версају одређеног превисоког обештећења (132 билиона марака у злату у 66 годишњих рата, 26 одсто вредности извоза). Наводно је тек садашња Немачка отплатила 2010. последњу рату репарација које су имале наводно тешке последице које су између осталог довеле Хитлера на власт. Тачно је само то да су репарације и Версај биле тема свих Хитлерових говора, а Немачка је, како тврди канадска историчарка Маргарет Макмилан, одбијала да отплаћује репарације савезницима. У сваком случају, Хитлер је стварне и измишљене невоље лукаво искористио стварајући осветничко расположење у немачким масама и уједињујући Немце око себе.

Занимљиво је инсистирање немачких новинара на доприносу САД победи над Немачком у Првом светском рату и истцање да победа Француске или Енглеске, на пример, није никаква победа пошто ју је извојевао неко други.

МОРГЕНТАУОВ СТАВ

На крају серије текстова о Првом светском рату недељник Шпигл се бави и питањем шта је требало и шта треба урадити са Немачком и Немцима како би се спречило да изазову нови рат у будућности после два узастопна пораза и у историји незабележеног понижења. Тако је бивши амерички министер финансија Хенри Моргентау сматрао да су Немци народ са неутољивом жудњом за рат и вољом за моћ, и стога уопште није искључено да и по трећи пут крену у нови светски ратни поход да би остварили глобалну доминацију. Ускоро више неће бити никога ко ће бити у стању да им стане на пут, говорио је амерички министер финансија. Моргентау је у септембру 1944. израдио план за уништење немачке тешке индустрије (хемијске, челичне и електро-индустрије). Према његовом плану, Немци не би смели да производе ништа сложеније од тостера, усисивача за прашину и сличних кућних апарата. Међутим, противници идеје о враћању Немачке у Средњи век однели су превагу и амерички званичници су омогућили васкрс Немачке као бастиона одбране од комунистичког СССР.

Сам амерички председник Рузвелт имао је мало симпатија према Немцима називајући их “Хунима”. Као дете, Рузвелт је боравио са оцем на лечењу у једној немачкој бањи и стекао одвратност према Немцима. “Морамо бити оштри према Немачкој”, говорио је Рузвелт, ”Немце треба или кастрирати или их на други начин спречити да се размножавају како се не би понашали као у прошлости”.

Кад су Черчилу по завршетку рата поднели Моргентауов план, он је на састанку са Рузвелтом у Квебеку рекао да не “жели мртву Немачку”. Међутим, Черчилу су хитно били потребни кредити од САД (које је одобравао управо Моргентау), па је договор био да Немачка после рата буде “земља пољопривредног и пашњачког карактера”. Страх од Руса је поново спасао Немце, признаје немачки новинар.

Међутим, ако је Рузвелт и сањао о дугорочном савезништву са СССР, његов наследник Труман није гајио никакве илузије о Стаљину и његовом карактеру. Као уосталом ни Черчил, који је свом министру иностраних послова Ентонију Идну 1943. шапатом говорио: ”Не смемо сувише ослабити Немачку, можда ће нам поново бити потребна против Русије. Не желим да се сам у Европи суочим са руским медведом”.

Тако су, за разлику од 1918, западне силе после 1945. биле великодушне према Немачкој и Немци су у западним окупационим зонама уживали многе привилегије које су умели да искористе тако вешто да се некадашњи ратни савезници све чешће хватају за главу јер се више не зна ко је изгубио, а ко добио светске ратове. Додуше, Немци себе хвале да су се “пацификовали”, да су се “демократизовали” и постали наводни предводници европске интеграције. Међутим, Европљанима немачки терет постаје све тежи и велико је питање колико ће још дуго моћи да их носе на све слабијим плећима иако Немци тврде да су они ти који носе терет Европе.

NIE WIEDER DEUTSCHLAND

Све је наводно овога пута учињено друкчије него после Првог светског рата, оцењује немачки новинар у Шпиглу. Уместо да натерају Немце да се осећају пониженим и покореним, САД су их брижљиво вратиле у светску породицу народа, чак су и највећи ратни злочинци кажњени релативно благо, прогањања су ограничена на што мањи број а многи нацистички стручњаци у разним областима прихваћени су и искоришћени за властити развој. Већина је прошла само са испитивањем и избегла кажњавање. Тако је наводна денацификација прошла релативно безболно, без много потреса, ако је уопште прошла. Тако су многи озлоглашени нацисти откривани и по неколико деценија по завршетку рата (масовне убице из Аушвица или Треблинке тек 1963).

Упркос томе, немачки новинари пишу да су Немци научили лекцију и извукли поуке, што се могло јасно видети на Балкану деведесетих година, када су било у оквиру НАТО или на своју руку, бацали бомбе и слали ракете само на своје “вековне” противнике, који никако нису хтели да прихвате германску чизму. Очигледно је да су брзо, сувише брзо, заборавили паролу у коју се заклињу: “Nie wieder Deutschland” (“Немачка, никад поново!”) Штавише, парола коју су извикивали у време поновног уједињења – “Ми смо један народ” – не важи кад је реч о другим народима. И то је свакако један од разлога за неповерење према савременој Немачкој И Немцима. Неповерење истрајава и све је више Европљана који признају да Хитлер не само да није нестао већ је и даље наш савременик.

Британски економски историчар Нил Фергусон истиче да је Немачка својим доприносом европској интеграцији више него испунила у Версају наметнуте обавезе (уплатила је, како наводи Шпигл, више од 163 милијарде ДМ између 1958. и 1992. чак, према Фергусоновом прорачуну, 379,8 милијарди трансферних уплата без повратка.

Британац је, као и многи његови земљаци у време хитлеризма, заборавио да израчуна колико су Немци извукли као добит на основу своје наводне великодушности према интегрисаним Европљанима. Јер, како се иначе може објаснити да Немачка у време тзв. еврокризе гомила суфицит и девизне резерве док други у Европи стењу под све теже подношљивим дефицитом и дуговима.

Уствари, Немачка у миру остварује оно што није у рату јер наводно својом солидарношћу са Европљанима одржава мир – тврде немачки новинари, заборављајући да наведу да Немци заузврат траже покоравање и послушност, прихватање њиховог модела привређивања и живљења. Управо оно што је тражила и Хитлерова Немаћка, али на други, бестијалнији и отворенији начин.

Моргентауов план је, верују Немци, био погрешан, али је некадашни амерички државник остао до краја живота (1967) доследан –“Немци се не могу пацификовати!” Био је убеђен да ће свет морати поново да ратује са Немцима.

Нису ли онда у праву они немачки историчари који, уместо о Првом и Другом светском рату, говоре о “тридесетогодишњем”, чак стогодишњем рату.

 

Тагови: