SCOTLAND-large570

OTCEPLjENjE ŠKOTSKE I ODBRANA

  SINIŠA LjEPOJEVIĆ   Ukoliko dođe da otcepljenja Škotske, biće to simbol evropske dezintegracije...

 

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

 

Ukoliko dođe da otcepljenja Škotske, biće to simbol evropske dezintegracije i posledica decenijskog destruktivnog delovanja

Ambicija, kako sada izgleda, dovoljne većine Škotlanđana da se otcepe od Velike Britanije sve više postaje i evropsko, a ne samo britansko pitanje. Jer, iako se to, pravno gledano, ne bi moglo dosledno smatrati separatizmom jer je Ujedinjeno Kraljevstvo (UK) specifična federacija sa utvrđenim pravilima u samom njenom nastanku, eventualna nezavisnost Škotske će ipak simbolizovati vreme separatizma i dezintegracije u kome Evropa živi još od raspada bivše Jugoslavije.

Pored onih u Londonu koji primaju platu da budu zabrinuti za sudbinu Kraljevstva, Veliku Britaniju uglavnom brane i oni zbog kojih Škotska i želi da se osamostali. Najbizarnija odbrana, gotovo u formi pretnje, je stigla od predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza. U intervjuu Bi-Bi-Siju (BBC) Barozo kaže da će biti gotovo nemoguće da Škotska kao nezavisna zemlja postane članica Evropske unije (EU). Zašto? Barozo kaže zato što bi bilo gotovo nemoguće da neka država koja se otcepila od neke članice EU postane član te integracije. Jer, upozorava Barozo, za prijem nove zemlje treba da se slože sve članice EU, a valjda, sugeriše on, preostala Velika Britanija nikada ne bi prihvatila Škotsku. Još je bizarnije to što Barozo navodi primer Španije, koja nije priznala Kosovo. Da li to znači da Kosovo nikada neće biti u EU? Pa kako je onda Evropska komisija na čijem čelu je Barozo potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom i zašto je jedan od uslova Srbiji u njenoj evropskoj ambiciji da ne ometa evropski put Kosova. Uz to, on brani Veliku Britaniju od Škotske, zemlju koja će za dve do tri godine imati referendum o sopstvenom ostanku u EU, pa bi se pre moglo desiti da nezavisna Škotska, zbog svog strateškog položaja, bude jedina nada Brisela na Britanskim ostrvima. Istovremeno, Evropska komisija Žozea Baroza je postala šampion razaranja „neposlušnih“ zemalja i separatizma i na separatističke pokrete širom sveta troši milijarde evra. Malo je verovatno da će toliko licemerje vodećeg briselskog birokrate uplašiti Škotlanđane, a još manje da Škoti vode računa o onome šta kaže Barozo. Naprotiv, to može samo da ih ohrabri u njihovim namerama.

TRI VEKA UNIJE

Prvo bi trebalo podsetiti kako je Škotska uopšte dospela u uniju sa Engleskom i ostalim britanskim zemljama. Unija je stvorena 1707. godine a u obostranom interesu i Škota i Engleza. Engleska je vekovima ratovala protiv Škotske u nameri da je osvoji, ali nikada nije uspela. Došlo je, međutim, vreme kada su se interesi poklopili i stvorena je zajednička država, i to ugovorom koji jasno precizira uslove i obaveze. Tada je stvorena Velika Britanija kao jedno kraljevstvo a gotovo stotinu godina kasnije, 1800, stvoreno je Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske. Englezi su silom prvo osvojili Vels a potom male irske kneževine na Irskom ostrvu, ali Škotsku nisu nikada mogli da osvoje. Samo Škotska ima pravno valjan ugovor o uniji. Za pristanak Škota na uniju sa Engleskom, tvrde istoričari, ključno je bilo osvajanje Amerike. Škoti su u Ameriku došli pre Engleza, ali nisu imali velikog uspeha, pa su, suočeni sa izazovima bogatstva tog kontinenta, shvatili da ne mogu sami. U Škotskoj se tada razmišljalo i o uniji sa Francuskom. Istovremeno, Englezi su u istoj, američkoj ambiciji razumeli da su im potrebni jaki i hrabri vojnici, a to su upravo Škoti. Uz to, nastupalo je novo vreme, kasnije označeno kao kapitalizam, pa su elite obeju nacija procenile da im je bolje i lakše da budu zajedno.

Sada, posle više od tri veka, Škotska želi nezavisnost. Zbog ugovornog odnosa, od samog početka njena ambicija se pravno i ne bi mogla sasvim tumačiti kao direktni separatizam i niko i ne spori to pravo. Velika Britanija nema pisani ustav i Ugovor o uniji je jedini pravno važeći dokument kada je reč o Škotskoj. Pravno da ali ipak otcepljenje je u osnovi separatizam. Daleko je, međutim, važnije zašto sada, posle toliko vremena, Škoti ne žele da budu deo Velike Britanije. Separatističkih ambicija i nacionalizma je bilo od prvog dana unije sa Engleskom, „ljubav“ između Škota i Engleza nikada nije zaživela i antagonizam, ponekad i mržnja, su jedina konstanta. Suverenistički pokret je, međutim, postajao sve jači masovniji tokom poslednje tri decenije, od vremena Margaret Tačer, kada je centralna britanska vlada krenula u neku vrstu kapitalističke kontrarevolucije, u ukidanja socijalnih i političkih rešenja nastalih na istorijskom iskustvu Velike Britanije i Evrope. Treba podsetiti da je pre dolaska Margaret Tačer i kontrarevolicije, kasnije nazvane neoliberalni model, 1979. godine u Škotskoj bio referendum o većim ovlašćenjima unutar federacije, ali nije nuspeo, bilo je drugačije raspoloženje većine. Ali došlo je vreme nestanka „kapitalizma sa ljudskim licem“, koga je zamenio surovi neoliberalni model sa masovnim privatizacijama, gašenjem fabrika i uništavanjem bilo kakve proizvodne privrede, što je istovremeno rastakalo tradicionalno solidarno škotsko društvo. Škotska je tradicionalno radnička zemlja, ali fabrike su gašene i nekada veseli radnički Glazgov je postao jedno od tužnijih mesta. Istovremeno, politika centralne vlade u Londonu je postajala sve agresivnija, novac se rasipao po svetskim ratnim poljima. Ratnička politika vlade u Londonu nije imala i nema podršku Škotske, čiji građani čine većinu u oružanim snagama Britanije jer, pored ratničke tradicije, osiromašene radničke porodice masovno šalju svoje sinove u profesionalne vojnike koji se potom kući vraćaju u mrtvačkim kovčezima. Na sve to Škotska, kao mlađi partner u uniji, nije mogla da utiče i vremenom je raslo raspoloženje da je otcepljenje jedini način da Škoti ne učestvuju u toj ukupnoj nesreći.

BLEROV DOPRINOS

Ključni događaj je bio dolazak Tonija Blera, čoveka irsko-škotskog porekla, na čelo Laburističke partije koji je uoči izbora 1997. godine Škotskoj obećao devoluciju, maksimalnu decentralizaciju i prenos ovlašćenja na budući škotski parlament. Škoti su prihvatili ponudu i masovno glasali za Laburističku partiju, konzervatici na tim izborima nisu dobili ni jednog poslanika u Škotskoj. Godinu dana kasnije je, da bi forma bila ispunjena, održan i referendum sa masovnom podrškom. Potom je po prvi put formiran škotski parlament, prvi od 1707. godine, kada je formirana Velika Britanija, a kasnije i vlada. Prava država. Na škotsku lokalnu vlast su prenesena skoro sva ovlašćenja, uključujući i fiskalna i Škotska ima jedino zajedničko sa Ujedinjenim Kraljevstvom spoljnu i politiku odbrane. Škotska u novim okolnostima, izuzev te dve političke obaveze prema Londonu, je ustvari potpuno zasebna država. Ona ima zaseban pravni sistem, engleski zakoni tamo ne važe, ima drugačije ustrojstvo obrazovanja preuzeto iz Francuske, i zdravstvene zaštite. Sve je drugačije ali, što je najvažnije, to je legalno, to je institucionalno.

Formiranje zasebnih institucija je samo ohrabrilo separatizam i realno nametnulo pitanje smisla ostanka unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Pošto ionako unutar sebe funkcioniše samostalno Škotska je počela da ima samo štetu od politike centralne vlade u Londonu. Drugim rečima, aktuelni separatizam je suštinski posledica sistemskih rešenja nastalih na dnevnopolitičkoj osnovi, na dnevnoj predizbornoj kalulaciji, nedovoljno promišljenoj i bez ikakve brige za posledice po državne interese. Doduše, to je mentalni sklop takozvane britanske levice, okupljene u Laburističkoj partiji. To je onaj isti mentalni sklop koji je presudno uticao na kreiranje Ustava bivše Jugoslavije iz 1974. godine, koji je institucionalno razgradio zemlju a nacionalizmi su došli kasnije. Malo je poznato da se u to vreme u Londonu godinama lečio autor tog Ustava Edvard Kardelj i između dve terapije uglavnom se družio sa tadašnjim liderima laburista, koji su očigledno imali veliki uticaj. Iz tog istorijskog ugla gledano, i ne čudi perspektiva otcepljenja Škotske.

U Škotskoj nije, dakle, reč samo o nacionalizmu nego pre svega o sistemskim rešenjima i politici koji vodi ka razgradnji. Novonastalu situaciju je najbolje razumela Škotska nacionalna partija (SNP), koja ima većinsku podršku glasača i koja je već osam godina na vlasti u Edinburgu. Iako u svom programu SNP od početka ima ambiciju nezavisnosti, masovnu podršku glasača nije dobila samo zbog toga nego pre svega na osnovu svog političkog opredeljenja. Ta se partija zalaže za humano društvo temeljeno na solidarnosti, protivi se politici sile i svim tim neoliberalnim surovostima. U postojećim okolnostima, veruje se, nema nade da će centralna britanska vlada promeniti svoj politički kurs. Ta se partija i njen lider Aleks Salmond, na primer, najglasnije i najodlučnije u centralnom Parlamentu u Londonu protivila bombardovanju Srbije 1999. i kasnijim invazijama na Avganistan i Irak. SNP, međutim, veruje da se njena vizija očuvanja škotske tradicije i istorijskog iskustva u ovom vremenu može obezbediti samo otcepljenjem od Velike Britanije. I to uverenje, kako sada izgleda, deli većina Škota. Referendum o nezavisnosti Škotske je predviđen za 18. septembar ove godine. Prema planu, Škotska bi, kao nezavisna zemlja, zadržala kraljevsku krunu iz Londona, kraljica Elizabeta II bi i dalje bila škotski suveren. To je u duhu istorijskog nasleđa. Skoro stotinu godina pre stvaranja unije 1707. godine Škotska i Engleska su bile odvojene, nezavisne zemlje, ali su imale istu krunu, kralj je bio isti. To se desilo posle smrti engleske kraljice Elizabete I, koja nije imala dece, pa su engleski presto nasledili njeni najbliži rođaci, koji su bili škotska kraljevska kuća. Uz to, aktuelna kraljevska porodica, koja je nemačkog porekla, pripada i lozi te škotske kraljevske kuće, ona nema engleske krvi, pa je sasvim prirodno da bude na škotskom tronu.

MOŽE LI ŠKOTSKA SAMA?

Ali još uvek, naravno, nije sasvim izvesno šta će se desiti na referendumu, a, ako se pokaže dovoljna podrška, Škotska planira da punu nezavisnost proglasi 2016. godine a u međuvremenu da se obave tehnički poslovi razdruživanja. To u osnovi i neće biti veliki posao jer Škotska već u najvećoj meri zasebno funkcioniše mada ostaje problem ljudskih veza. Da li Škotska može da preživi samostalno? Škotska ima oko pet miliona stanovnika, ali i trećinu teritorije Velike Britanije. Neoliberalni model je u velikoj meri uništio njenu privredu, a investicija godinama gotovo da i nema. Skoro da je, na primer, nemoguće kupiti čuvene škotske džempere jer ih više niko ne pravi. U Škotskoj još uvek ima krajeva koji nemaju struju, a o putnoj mreži da se i ne govori. Uz nalazišta nafte i gasa u Severnom moru, jedine ozbiljnije privredne grane su viski i turizam. Ta nalazišta nafte i gasa nisu velikog kapaciteta jer su ključne lokacije u vodama Norveške. U Škotskoj se, za razliku od Engleske, ne plaća recept za lekove, sve je besplatno, a ne postoji ni finansijska participacija za studiranje, i visoko školovanje je potpuno besplatno, a u Engleskoj studenti plaćaju deo troškova školovanja. Škoti kažu da oni ne mogu da naplaćuju školovanje jer su bili prva zemlja na svetu koja je uvela besplatno školstvo i ne žele da odustanu od tog svog istorijskog dostignuća. Sve to, naravno, košta. Škotska od centralne vlade u Londonu ipak dobija značajne sredstva, oko 20 odsto svog budžeta. Ali, uprkos svemu, većina Škota veruje da će moći da preživi.

Da li Škotska ima širu, međunarodnu podršku za otcepljenje. Zanimljivo je da za sada jedinu pravu podršku ima iz Amerike. Amerika, za koju se smatra da je najbliži saveznik Britanije, izgleda aktivno radi na ohrabrenju otcepljenja Škotske. Ne bi se, međutim, ta podrškla mogla svesti samo na moćni škotsku dijasporu u Americi nego postoje tu i još neke kalkulacije ne samo protiv Britanije nego i, šire gledano, u afirmaciji dezintegracionih procesa u Evropi.

Šta kaže Engleska? Englezi su u velikoj meri umorna nacija i ne primećuje se neko uzbuđenje zbog eventualnog odlaska Škotske. Često se može čuti kako Englezi kažu: „Mi smo izgubili imperiju, pa neka ide i Škotska“. Uz to, postoji izvestan bes kod Engleza zbog rešenja koje je uveo Toni Bler. Naime, u centralnom britanskom parlamentu, prema tim rešenjima, poslanici iz Škotske imaju pravo da odlučuju o pitanjima vezanim za Englesku – o sudbini Engleske, dakle, a predstavnici naroda iz Engleske nemaju pravo da glasaju kada se radi o pitanjima vezanim za Škotsku. U Engleskoj živi 49 miliona, a u Škotskoj pet miliona ljudi. To se u Engleskoj doživljava kao apsurd i diskriminacija, pa je i to jedan od izvorišta ne samo besa nego i nezainteresovanosti za Škotsku. Za sada samo centralna britanska vlada javno želi da ostavi utisak kako se bori za odbranu celovitosti Kraljevstva. Sve se, međutim, svodi na pretnje i upozorenja a nema objašnjenja zašto bi to bilo loše za Britaniju i koje su posledice otcepljenja Škotske, pa se stiče utisak da vlada u Londonu nema argumenata, želje a ni kapaciteta za tako veliki izazov. Mnoge čudi da ni premijer Dejvid Kameron nema aktivniji odnos prema tom problemu, ako ništa, a ono zbog toga što je i njegova porodica poreklom iz Škotske, i on je Škot. Među pretnjama iz Londona uglavnom dominiraju ekonomske ucene, pa se tako tvrdi da vlada neće dozvoliti da Škotska ostane u monetarnoj uniji sa ostatkom Britanije. I to je donekle besmisleno jer Škotska već decenijama ima svoju lokalnu valutu, škotsku funtu, koja važi samo unutar Ujedinjenog Kraljevstva i ima interni kurs sa engleskom funtom. U suštini, u slučaju otcepljenja ne bi se ništa bitnije promenilo u odnosima škotske i engleske funte.

Ukoliko dođe da otcepljenja Škotske, onda će to biti izuzetno važan događaj ne samo u britanskoj nego i u evropskoj istoriji. Biće to, mnogo više nego raspad bivše Jugoslavije, simbol evropske dezintegracije i posledica decenijskog destruktivnog delovanja ne samo britanskih vlada nego i Evropske unije kao oličenja destrukcije istorijskog nasleđa.