УЗРОЦИ ЈАНУКОВИЧЕВОГ СЛОМА И БИЗНИС ГРУПЕ У УКРАЈИНИ

janukovicpad

ГОРАН ТЕШИЋ

Вероватно је Јанукович покушао да употреби силу за гушење побуне, али није имао подршку кључних људи у полицији

У српским патриотским медијима углавном се као узрој слома већ бившег државног апарата Виктора Јануковича и Украјини наводи деловање прозападне опозиције, наравно, уз подршку својих моћних ментора са запада. Међутим, многи аналитичари у Русији оцењују да ситуација није тако проста, тојест да није све тако једнострано. Они сматрају да је боље не забијати главу у песак, већ реално сагледати ситуацију да би се извукле поуке. Према њима, већу одговорност за слом Украјине сноси сам Виктор Јанукович као производ једног болесног политичког система, који практично постоји од проглашавања украјинске независности 1991. године.

oligarchy1

УЗРОЦИ СЛОМА

Апсолутно је тачно да у редовима прозападне опозиције, која је управо дошла на власт државним ударом, а коју чине три веће политичке групације – Отаџбина (Тимошенко, Јацењук), Удар (Кличко) и Слобода (Тјагнибок) – као и више мањих десничарских политичких организација, има много екстремиста и да је овај политички блок био подржан од Запада, што му је свакако дало снагу. Међутим, поменути прозападни политички блок није почео своје протесте пре пар месеци на Мајдану, већ раније, 14. марта 2013. године у оквиру протесне акције Устај Украјино! Ова акција се дешавала се у скоро свим већим градовима Украјине, а циљ јој је био дестабилизација Јануковичеве власти, која је означена као главни кривац за лошу ситуацију у земљи и позивање народа да се супротстави. Акција се са повременим прекидима дешавала током целе 2013. Дакле, политичка напетост у друштву је већ постојала и стално је била подгревана.

Погоршању ионако лоше ситуације у Украјини умногоме је допринео покушај Јануковича, чије окружење називају “Породица” (синови Александар, бизнисмен, и Виктор, посланик Партије региона, и други блиски људи), и такозваног “Доњецког клана“ да ставе под контролу основне бизнис-активе и кључне административне дужности, пренебрегавајући полиархијске традиције и грубо нарушавајући баланс снага.

Радикализацији протеста је такође кумовала недоследност у спољној политици, која више није била балансирање, већ отворена трговина. Сетимо да је тај исти Виктор Јанукович до само пре неколико месеци био за улазак Украјине у Европску унију, и да је у последњем тренутку одустао, и то под притиском “меке силе” из Русије која је давала реалне оцене какве могу бити економске последице уласка Украјине у ЕУ. Међутим, показало се да одсуство система у спољној политици у националним и европским оквирима није трговина на пијаци. Одсуство система представљало је посебно велику грешку кад се узме у обзир изузетно осетљив геополитички положај Украјине.

Поред тога, Јануковичева влада је погрешно проценила да ће осуда и затварање Јулије Тимошенко довести до тога да опозиција без ње неће моћи да се организује. Такође, пад Јануковича се није десио зато што је изгубио информативни рат. То је само део мозаика. И није се десио зато што Украјина није потписала договор о придруживању Европској Унији. То је био само одличан повод и свакако важна геополитичка тачка у целој причи, али не и дубински разлог.

Један од главних разлога за слом Јануковича и саме Украјине, као што смо рекли на почетку, је то што је украјински политички систем у потпуности заснован на олигархијском моделу.

ukrajinaoligarsi

КЉУЧНЕ БИЗНИС-ГРУПЕ

Највеће бизнис-групе Украјине су кључни играчи не само у економији већ и у политици, и то не само у унутрашњој већ и у спољној. Те велике групе имају своје интересе како и у Русији и у земљама Запада. Све имају директан или посредан утицај у вишој државној власти земље, али и озбиљно зависе од ње. У последње време у украјинском друштву се дискутовало на тему придруживања ЕУ и могућих губитака који би због тога уследили у економским односима са Русијом. Своју позицију највеће бизнис-групе нису отворено исказале, али је симптоматична била чињеница да су медији које су контролисали и политички аналитичари које су плаћали довољно отворено подржавали европски вектор. Такво стање у условима заоштравања политичких конфликата у земљи могло је значајно да утиче на стабилност и одлуке политичког руководства.

Таква тесна повезаност и међусобна зависност политике и крупног бизниса довела је до тога да је политика покушала да наруши баланс у своју корист. Као што смо већ поменули, владајућа гарнитура на челу са Јануковичем је створила Породицу, групу виших државних чиновника који су били повезани корпоративним интересима и системом личних веза са самим Јануковичем и његовим старијим сином Александром. Стварање Породице је довело до тога да су скоро све најважније полуге у држави и друштву, пре свега безбедносне и финансијске структуре, биле под њиховом контролом. Уз то су вршили и додатни притисак на било какав бизнис унутар земље. Све то је довело до промене традиционалних правила игре, која су се формирала од времена владавине Леонида Кучме, а која су се заснивала на систему контроле и противтеже међу основним интересним групама. Дакле, нови моменат је био да је деловање власти било у функцији интереса Породице и њене главе, то јест самог Виктора Јануковича.

Конфигурација основних бизнис-група у Украјини се формирала крајем 90-тих и у првој половини 2000-тих година. Тесна међусобна веза између политике и бизниса је гаранција стабилности и развоја интересних група у случају дужег останка на власти једне гарнитуре, али и показатељ њихове слабости, зависности и нестабилности у случају промене власти. У другом случају довољно је сетити се судбине прилично утицајних група с почетка 2000-тих година, као што су Кијевска група (Виктор Медведчук, Григориј Суркис), која се распала после одласка Леонида Кучме са власти, групе Индустријски савез Донбаса (Сергеј Тарута, Виталиј Гајдук), која је била маргинализована после политичког фијаска Виктора Јушченка и Јулије Тимошенко, политичко-пословне групе Сергеја Тигипка, која се утопила у Партију региона после њеног доласка на власт, или изласка из високе политике и великог медија бизниса, можда привременог, Валерија Хорошковског после конфликта са Јануковичевом Породицом.

Око 2005. године стандардна структура интересних група је имала две варијанте:

1) Језгро, финансијско-индустријска група (компанија, индустријски и други производни активи, “своја” банка или група банака, офшор компаније) и политичко представништво групе, по правилу парламентарна партија (направљена, купљена или тајно финансирана);

2) Своји депутати у саставу шире парламентарне фракције или групе.

rinatahmetov

Године 2012. Државна пореска служба Украјине је саставила списак основних финансијско-индустријских група које делују на територији земље и било их је 16, укључујући и руску компанију Лукоил. Међу тих 16 група следеће су највеће и најутицајније (ситуација пред пад Јануковича):

– Група Ахметова (група СКМ). Ринат Ахметов је један од најбогатијих и најутицајних људи Украјине, подржавао је Партију региона;

– Група Приват (Коломојскиј). Званично не подржавају никога, али аналитичари запажају њихово присуство у пројектима опозиције.

– Група Фирташ-Бојко-Левочкин. Имају 28 депутата у Врховној Ради, који су распоређени у фракцијама Партије региона, партији Удар и међу независним депутатима;

– Група Интерпајп (Пинчук). Имају пет депутата који су сви менаџери компаније, а распоређени су у Партији региона, Удару и Отаџбини;

– Индустријски савез Донбаса, ИСД (Тарута). У овом тренутку немају представника у парламенту;

– Укрпроминвест (Порошенко). Имају пегт људи у парламенту и подржавају интеграцију Украјине у ЕУ, главни финансијер Мајдана.

– Група Колесникова (Конти, Укринвест). Члан Партије региона, близак са Ринатом Ахметовим;

– Група браће Андреја и Сергеја Кљујева (Укрподшипник, машинска индустрија, производња сунчаних батерија). Андреј Кљујев је један од најутицајнијих људи у Партији региона.

– Група ТАС (Тигипко). Подржавају Партију региона, а сам Тигипко је заменик председника партије.

– Група Финанси и кредит (Константин Жеваго). Директор компаније Жеваго је независни депутат.

Што се тиче расподеле утицаја у највећим масовним медијима (телевизијским каналима), она је пред пад Јануковича изгледала овако:

– Дмитриј Фирташ, Сергеј Левочкин: Интер, К1, К2, Ентер филм, НТН, Пиксел, Интер+, Zoom (раније MTV Украјина), Мега;

– Виктор Пинчук: Нови, ICTV, СТБ, М1, М2;

– Игор Коломојскиј: 1+1, 2+2, ТЕТ, Плус Плус;

– Ринат Ахметов: ТРК Украјина, Фудбал+;

– Петар Порошенко: 5 канал (најјаче подржавао Мајдан);

– Андреј Деркач: Ера.

Као што смо већ рекли, нарушавање традиционалне схеме прерасподеле моћи и крупног бизниса, коју је Јанукович нарушио, имале су две стране. Са једне стране, ти притисци су повећавали Јануковичеву тактичку предност и финансијска средства потребна за председничке изборе, који је требало да се одрже 2015. године, али су уједно и повећавали незадовољство разних интересних група, чак и оних унутар Партије региона, што је као последицу могло да има повећање ризика губљења лојалности Породици.

Овде је важно поменути и недавно уведене санкције ЕУ Јануковичу и њему блиским људима због чињенице да и олигарси са истока свој капитал држе у западним банкама. Сигурно је да су се неки олигарси забринули за свој капитал и послове, а то је за последицу такође могло да има смањење или потпуно отказивање лојалности Породици.

У складу са овим, постоји вероватноћа да је Јанукович покушао да употреби силу државних органа да угуши отворену оружану побуну (мада прекасно), али да није имао подршку кључних људи у полицијском апарату, који су се можда уплашили за своје позиције, па и животе јер преузети одговорност у једној таквој ситуацији која се слободно може назвати ратном, а са сазнањем или сумњом да неће имати подршку наредбодаваца, сигурно је могла негативно да утиче на спремност људи да испуне своје законске обавезе.

ЗАКЉУЧАК Јанукович је умногоме сам допринео свом паду са власти. Политички систем у Украјини је систем у коме је спрега политике и крупног бизниса сувише тесна и која може да буде стални генератор кризних сценарија. Та сувише тесна спрега политике и крупног бизниса је и довела до тога да Украјина као држава нема јасно дефинисану развојну политику, већ се све углавном своди на задовољавање интереса појединих пословно-интересних група. Такав систем је сигурно и генератор сталног незадовољства народа, који пред очима има игру политичара и богатих бизнисмена, а које би у датом повољном тренутку могло да се искористи за радикалније политичке акције, као што је и био случај са Мајданом.

 

Тагови: