КАКО ЈЕ НАТО ПОТКОПАО УКРАЈИНУ

ukrajinanato

ДИНУЧИ МАНЛИО

НАТО осећа да сад може да предузме даљи корак у својој експанзији на Исток, обухватајући вероватно половину Украјине

Добро ријеш, стара кртице, тако је Маркс описао посао урађен револуцијом у 19. веку. Иста слика може се у изокренутом смислу употребити и данас како би се описало понашање НАТО у Украјини.

Почело је кад се 1991, после пропасти Варшавског пакта, распао Совјетски Савез и када је – уместо једне јединствене државе, која би била у стању спречити ширење НАТО на Исток – дошло до формирања петнаест држава, међу којима је била и Украјина. САД и њихови европски савезници сместа су се покренули како би искористили насталу геополитичку ситуацију.

Године 1999. НАТО ратом уништава југословенску федерацију, државу која би евентуално могла да спречи продор НАТО на Исток, и у НАТО уклапа прве земље бившег Варшавског пакта – Чешку и Мађарску. Потом, године 2004. и 2009, НАТО ће се проширити на Естонију, Летонију и Латвију, које су пре биле део Совјетског Савеза, па на Бугарску, Румунију, Словачку и Хрватску (део некадашње Југославије) те на Албанију.

Украјина, која се простире на територији од 600 хиљада квадратних километара, има улогу јастука између НАТО и Русије. Њоме пролазе и енергетски коридори између Русије и ЕУ. Украјина остаје аутономна. Ипак постаје део Савета за северноатлантску сарадњу и 1994. године члан организације Партнерство за мир, доприносећи peacekeeping операцијама на Балкану.

Године 2002. прихваћен је акциони план НАТО у Украјини и председник Леонод Кучма најављује намеру да уђе у НАТО. Године 2005, на трагу „наранџастих револуција“, председник Јушченко позван је да присуствује самиту у Бриселу. Одмах потом успоставља се „интензиван дијалог о о намери Украјине да уђе у НАТО“, и 2008. одржава се самит у Букурешту, на коме је дато зелено свјетло за тај чин.

Године 2009. Кијев потписује споразум, којим дозвољава пролаз кроз Украјину свег материјала потребног снагама у Авганистану. Сад се чини како је улазак Украјине у НАТО потпуно сигуран, али 2010. новоизабрани председник Јанукович изјављује да се, иако наставља сарадњу, улазак у НАТО не налази у његовом програму.

У међувремену НАТО успева да исплете мрежу веза унутар саме украјинске војске. Високи војни кадрови већ годинама учествују на курсевима усавршавања НАТО у NATO Defense College у Риму и у Оберамегау (Немачка), где се обрађују теме интеграције украјинских војних снага у НАТО. У исти оквир убраја се и стварање нове институције, прикључене Војној академији Украјине – „мултинационалног универзитета“, на коме предају наставници из НАТО. Значајно се развила и повећала научно-техничка сарадња на пољу наоружања, како би помогла веће међуделовање, учешће оружаних снага Украјине у „здруженим мировним операцијама“ под вођством НАТО.

Осим тога, како многи Украјинци немају довољно информација о улози и циљевима Атлантског савеза и задржавају још увек у свом памћењу стереотипе из времена хладног рата, НАТО отвара у Кијеву Центар за информисање, који организује сусрете и семинаре као и посете „представницима цивилног друштва“ у врховном штабу у Брселу.

Како не постоји само оно што је јавно видљиво, јасно је да НАТО поседује мрежу веза у цивилним и у војним круговима далеко ширу него што изгледа. То потврђује заповедни тон којим се генерални секретар НАТО обратио 20. фебруара украјинским оружаним снагама, упозоравајући их да „остану неутралне“ под претњом „тешких негативних последица по наше односе“.

НАТО сада осећа да сасвим сигурно већ може да предузме даљи корак у својој експанзији на Исток, обухватајући вероватно половину Украјине, док упорно наставља своју кампању против „превазиђених хладноратовских стереотипа“.

Превод Јасна Ткалец

 

Адванце

Тагови: