Bljutavo je što Boban Skerlić nije sposoban da smisli sopstvenu priču, čak ni takvu koja bi bila u skladu s njegovim rediteljskim talentom, a zloupotrebljava moju da bi je sveo na sopstvenu meru
Dosada najtačniju ocenu delovanja Slobodana Skerlića, povodom filmskog pokušaja koji je proizveo i izjava kojima taj pokušaj pokušava da opravda, dala je glumica Mirjana Karanović. Ova žena, sa čijim se stavovima vezanim za rat u Bosni, koji je tema romana „Top je bio vreo”, baš kao i Skerlićevog pokušaja adaptacije tog dela, eufemistički rečeno ne slažem, a siguran sam da je to neslaganje obostrano, pa je nije moguće optužiti kako je na strani mojih „krvoločnih pokrovitelja” – rekla je kako je Skerlićeva namera da menjanjem kraja i suštine mog romana priču koja nije njegova prilagodi sopstvenom „idejnom korpusu” – „bljutava”.
Zaista, bljutavo je što Skerlić nije sposoban da smisli sopstvenu priču, čak ni takvu koja bi bila u skladu s njegovim rediteljskim talentom, a zloupotrebljava moju, da bi je sveo na sopstvenu meru.
Bljutavo je to što u jednom intervjuu tvrdi kako je moju verziju scenarija producent odbio – što je notorna neistina – a u nizu prethodnih i narednih izjava, uključujući i izjavu u „Politici” na koju reagujem, ne reagujući prećutno potvrđuje netačnu informaciju kako sam, zajedno sa Alešom Kurtom, koscenarista filma, pa tako sa samim sobom dolazi u tragikomičnu kontradikciju.
Bljutavo je što u više intervjua ističe kako je sa mnom imao samo „kurtoazne” razgovore, što podrazumeva da jedan drugom nismo rekli ništa od onoga što zaista mislimo, a onda tvrdi kako mi se film dopao.
Bljutavo je to što tvrdi kako sam njegov pokušaj – koji mi se, gle čuda, odjednom, ipak, nije dopao – gledao u „nekoj verziji montaže”, čime pokušava da proturi ideju kako je nešto od onoga za šta ne može sa sobom da se dogovori je li mi se ili nije dopalo, uspeo da popravi (ne, verzija koju sam video je, kada je u pitanju montaža,konačna, a Skerlić je, pretpostavljam, na akademiji učio kako se nakalemljenim efektima od onoga što u novinama nije najpristojnije imenovati pita napraviti ne može).
Bljutavo je što od početka „projekta” svoj „umetnički” koncept pokušava da afirmiše kombinacijom najbanalnijih mogućih slogana, čime otklanja sumnju na šta je ličilo njegovo praktično i na šta liči njegovo teorijsko bavljenje marketingom, pa se ispostavlja da je jedino mesto na kom je pronašao sebe žiri za izbor mis lepote, a jedini diskurs koji mu je blizak jestediskurs njegovih kandidatkinja opredeljenih za borbu protiv ozonskih rupa i za mir u svetu.
Bljutavo je to što u svoj niskobudžetni marketing pokušava da upetlja Borislava Pekića, citiranjem njegove izjave kako ne treba verovati književnicima, nego književnosti, kada će svakom ko pogleda njegovo sočinjenije, a ko se u umetnost imalo razume, biti jasno kako u Skerlićevom slučaju ne treba verovati ni reditelju ni filmskom pokušaju.
Bljutavo je što zamerkama koje sam uputio na njegovu adresu u više navrata pokušava da optereti i ostatak ekipe filmskog pokušaja „Top je bio vreo”, ljude kojima, sa izuzetkom producenta, ama baš ništa zamerio nisam, ne bi li se sakrio iza „kolektivne odgovornosti” i one kojima je sopstvenom nekompetentnošću skrivio više nego meni pridobio za saveznike u odbrani svog traljavog „uratka”.
Konačno, verovatno najbljutavije od svega je što istinitu misao kako film nije prepričavanje romana za nepismene ponavlja čovek čiji filmski pokušaj predstavlja tumačenje rata za maloumne.
Istina, nije kod Skerlića baš sve bljutavo. Tačnije – nije sve samo bljutavo.
Čoveka po čijem romanu je pokušao da napravi film, a koji je nezadovoljan činjenicom da suštini tog romana, koja je svetlosnim godinama daleko od njegovih marketinških „razmišljanja”, nije ostao dosledan, Skerlić naziva ratnim huškačem i krvolokom, čime, zapravo, i roman koji je adaptirao – a ne samo autora – karakteriše kao ratnohuškački i krvoločan, što on, naivan kao francuska sobarica, eto, nije na vreme shvatio.
To je, već, bezočno.
A za to što decu ratnog Sarajeva koristi kao marketinški štit, pretvarajući jednu tragediju u taoca sopstvene bljutavosti – teško je naći adekvatnu kvalifikaciju.
P. S.
U izjavi koju je dao „Politici”, Skerlić je saopštio da više nema nameru sa mnom da se bavi, pa sam hteo da mu poručim kako bih ga držao za za reč, kada bih do njegove reči držao.
Od momenta kada sam počeo da pišem ovaj tekst, pa do trenutka kada sam ga završio, on je reč koju je dao, međutim, kako se i moglo očekivati, tematizujući me bezbroj puta, isto toliko puta prekršio. Kako je krenuo, ne bi čudilo ni da me optuži i za neuspeh premijere, koja se, pred polupraznom salom „Sava centra” u međuvremenu odigrala.
No, da sve ne bude tako crno kako, „spretno skrećući fokus sa filma na sebe”,pokušavam da predstavim, pored veselih filmskih kritičara poslovično spremnih da kade, pobrinuo se pančevački „hermeneutičar” Zlatoje Martinov, kog sam u intervjuu „Politici” iskoristio kao metaforu nerazumevanja umetnosti. Srećna što je se neko nakon dužeg vremena setio, metafora se, međutim, u „Politici” brže-bolje oglasila da Skerlića podrži i pohvali se kako je ona, to jest metafora, onomad sprečila da dobijem NIN-ovu nagradu. U metaforičnom smislu, možda je i u pravu. U bukvalnom – teško. Istina je, naime, da se NIN-ova nagrada već poodavno pretvorila u priličnu lakrdiju, ali, ipak, ne u toliku da bi na nju „autoritet” kakav je Zlatoje Martinov i njegovi smešni tekstići mogli da imaju uticaj. Onaj ko mu je došaptavao takve „abrove” verovatno se šalio.
E sad – neću da kažem kako je Skerlić u nerazumevanju umetnosti ravan Martinovu – postići takav rezultat gotovo je nemoguće. Ali, moram da primetim kako je Martinov od Skerlića pošteniji jer on, barem, nije pokušavao da po knjizi koju ne razume snimi film.
Ipak – tim pre što je Martinov, kako ističe u „oštrom demantiju”, preselivši se iz Pančeva u Beograd učinio mali korak za sebe, ali sudbonosan za ova dva grada, pa Skerlić, da bi razmenili srodna mišljenja ne mora da putuje – njihov susret na stranicama „Politike” mogao bi da predstavlja početak jednog lepog prijateljstva.
Što bi rekli u onoj staroj reklami, koju je, u svojoj marketinškoj fazi, možda, proizveo baš Skerlić: „Dvoje su se tako smuvali”.
Izvor Politika, 03. 03. 2014.
