BRANKO ŽUJOVIĆ
Potezi Moskve u nedostatku argumenata i činjenica opisuju se hladnoratovski: ruska čizma, okupacija, džepovi otpora…
Naslovi su marširali jučerašnjim izdanjima beogradskog Blica. Čak su se i taktički povlačili u zavisnosti od vlastite informativne ogoljenosti. Nedostajale su samo baklje i bat medijskog strojevog koraka. Na primer: „Ruska čizma ne odlazi sa Krima!“ Ili, doduše, kratkotrajno: „Putin povukao vojsku nakon američkog upozorenja!“ Ovaj drugi naslov u mrežnom izdanju promenjen je oko podne u nešto kao: „Ispaljeni prvi meci na Krimu“. Zatim: „Okupiran deo Ukrajine, ostali džepovi otpora!“
Čak i prozapadna štampa, a u Srbiji je bezmalo sva štampa takva, teško može da brani pozicije nečega što se u ovom trenutku kolokvijalno naziva vlašću u Kijevu. Gledali smo u tim medijima proteklih meseci svašta: od dečaka koji je spavao između grobova roditelja u Siriji, preko drugog, koji je prešao pustinju bežeći od Bašara al Asada, do humanitarke koju su zli momci u Kijevu ranili dok je pružala pomoć demonstrantima.
NEONACISTI EVROPSKIH VREDNOSTI
Za prvi slučaj, pokazalo se da su dirljive slike nastale daleko do Sirije, kao deo umetničkog projekta neobične, čak čudne estetike. Ali ne postoji u evropskom smislu prihvatljiva informativna estetika u koju je moguće upakovati Aleksandra Muzička, Olega Tjahnjiboka i antisemitizam, tako zmijski upleten sa antirusizmom. Nema medija, dežurnih eksperata, ni dušebrižnika iz prozapadnog nevladinog sektora Srbije, koji mogu suvislo da objasne otkud neonacisti, antisemiti i antirusi u koordinatnom sistemu interesa Evropske unije.
Podsetimo, Aleksandr Muzičko je onaj kabadahija što je naoružan automatskom puškom terorisao i šamarao legalnog državnog činovnika Ukrajine iz Rivanjske oblasti. Pre nego što je rešio da se bavi prevratom i nasiljem u svojoj zemlji, ovaj član profašističke organizacije Desni sektor malo je ratovao zajedno sa Čečenima protiv Rusa.
Njegov naizgled kultivisaniji sabrat je Oleg Tjagnjibok, lider partije Svoboda. Dok je život Muzičku dodelio izgled osrednjeg kerbera, Tjagnjibok je uglađeni cinik. Njegova vizija slobodne Ukrajine svodi se na obećano klanje Rusa i Jevreja. Lista tih divnih ljudi po meri demokratskih standarda, čije poduhvate EU i SAD obasipaju pohvalama, ne završava se na Muzičku i Tjagnjiboku. Tu su još Opšte dobro i desetine drugih agresivnih neonacističkih i fašističkih organizacija
DALEKO OD ZAPADA
Proevropski Beograd o tome ćuti, zaliven zajedničkim interesom. Nema saopštenja nevladinog sektora, nema uskovitlanih komentara po novinama, ne oglašava se niko povodom fašizma u Kijevu. Kao da svaka tekovina rođena iz nasilja i neprava stiče pravo svakog, pa i moralnog građanstva, samo ako je izvedena u ime i za račun EU ili SAD.
Evropska unija ne može da apsorbuje Ukrajinu sa problemima. Ali može da učini sve što je u njenoj moći da Kijev ne bude u zajednici sa Rusijom, od čega je u knjizi Velika šahovska tabla toliko strahovao Zbignjev Bžežinski. Otuda se potezi Moskve u beogradskim medijima u nedostatku argumenata i činjenica opisuju nemaštovito, hladnoratovski: ruska čizma, okupacija, džepovi otpora…
Zapadni mediji su, po običaju, profesionalniji. Oni ne skrivaju nemoć svojih država jer to ne moraju da čine. Oni su već na zapadu, u Evropskoj uniji. Muzičko i Tjahnjibok za njih su tek posluga. Pomalo egzotični krvožedni tribali, ograničene upotrebne vrednosti.
Za prozapadni Beograd, međutim, njih dvojica su ukrajinske inkarnacije Hašima Tačija. Potencijalni demokratski partneri, sa kojima, srećom, neće morati u Brisel, na seriju večera i prijateljsko ćaskanje uz sveće o univerzalnim principima evropskih vrednosti.
