Bivši mitropolit Filaret (građanin Denisenko), vođa ruskih raskolnika i duhovni otac evromajdanovaca, tražio je da se Ukrajinska crkva Moskovske patrijaršije ujedini s njegovom „Kijevskom“, pa da se zajedno potčine Carigradskoj patrijaršiji
Čitanje savremene stvarnosti nemoguće je bez čitanja istorije. Već smo pisali o tome da čudovišno lice ukrajinske „Majdan revolucije“ ne bi bilo moguće bez duhovnog uticaja koji je Brest–Litovska unija ostavila na narod Male Rusije, naročito na njen zapadni deo. Opet podsećamo na pismo Lava Sapjege, predstavnika poljske vlasti, unijatskom gonitelju Jozafatu Kunceviču, koje nam, iz 17. veka, reflektorski obasjava sadašnja nasilja unijatskih „evromajdanovaca“ i nasrtaje ukrajinskih raskolnika na manastire i svetinje Moskovske patrijaršije: “Evo vam plodova Vaše hvaljene unije! U istini, ona je velika vinovnica tolikih razdora i nereda među ljudima u našoj otadžbini“. (1,280 )
Naslednici Kunceviča ovih dana su jasno stavili do znanja da nastavljaju stopama svog prethodnika. Tako je u katedrali Svetog Petra u Rimu vođa ukrajinskih unijata Svajtoslav Ševčuk odslužio „moleban za evropsku budućnost Ukrajine“, zahvaljujući, u ime svih Ukrajinaca, papi Franji na podršci (2). Odmah zatim, kako izveštava „Sedmica. ru“, dao je intervju Radio Vatikanu u kome je optužio Rusiju da izaziva građanski rat na Ukrajini (3).
RASKOLNICI I UKRAJINSKA „AUTOKEFALIJA“
Uz unijate, „evromajdanovce“ su „duhovno rukovodili“ i ukrajinski autokefalisti, sa svojim čelnikom, „kijevskim patrijarhom“, „rastrigom“ Denisenko. I to se može razumeti samo čitanjem prošlosti. Jer, još 1917, sredinom novembra, dok je boljševička revolucija razarala tradicionalnu Rusiju, na Ukrajini su se pojavili zagovornici odvajanja od Moskovske patrijaršije. Godine 1920, formiran je „Nezavisni savez ukrajinskih pravoslavnih parohija“ koji je oktobra sledeće godine sazvao „Sabor Ukrajinske Autokefalne Crkve“. Pošto im nije prišao nijedan episkop, njihov vođa Lipkovski (odatle naziv „lipkovci“) predložio je da sami sebe postave za episkope, i tako je nastala grupa tzv. „samosvajtih“. U jesen 1924. godine, ukrajinski raskolnici pridružili su se obnovljencima, s jednim ciljem – da ih prizna Carigradska patrijaršija (videti: 4, 102-103).
A Carigrad se, u to vreme, mešao u poslove Ruske Crkve, o čemu ćemo reći neku reč.
CARIGRAD, MOSKVA, VATIKAN
Krenimo od vesti koja, na prvi pogled, nema veze sa duhovnim stanjem na Ukrajini. Ali, samo na prvi pogled. Naime, u intervjuu koji je dao časopisu „Vatican Insider“, titularni mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas), sapredsedavajući Bogoslovske komisije za dijalog između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, izjavio je da nastavak dijaloga ometa stav Moskovske Patrijaršije, koja ne priznaje drugo prvenstvo carigradskom tronu, osim počasnog (a stav Zizjulasa je da Carigrad u istoriji nije imao samo prvenstvo časti, nego i vlasti.) Po Zizjulasu, Ruska Crkva ima veliki uticaj u pravoslavnom svetu, pa to ometa koračanje ka punom jedinstvu Istoka i Zapada (5).
Ovim je mitropolit Jovan jasno ukazao da se Carigrad ne slaže sa dokumentom Moskovske Patrijaršije o prvenstvu u Crkvi, usvojenom krajem decembra 2013. godine, u kome se ističe da prvenstvo pripada Gospodu Isusu Hristu, i da papa rimski, dok je bio pravoslavan, nije imao ništa drugo osim primata časti, dok je pretenzija na vlast u vaseljenskoj Crkvi ono što je za pravoslavne neprihvatljivo. Istaknuto je takođe da ni Carigrad nema prvenstvo vlasti, i da stavove pravoslavne punote može da izražava samo ako se ostale Pomesne Crkve sa tim slože (6).
Time je Treći Rim i Prvom i Drugom Rimu stavio do znanja da ni Vatikan, ni Carigrad, nisu mera i provera hrišćanskog Predanja. Ako znamo da se papi, koga mitropolit Zizjulas hvali zbog razumevanja pravoslavnog pojma sabornosti, žuri da sjedini Istok i Zapad pod svojom vlašću, a da Carigrad hoće „vaseljenski sabor“ na kome bi bio usvojen novi, papski bogoslužbeni kalendar, jasno je da su pitanja ozbiljno postavljena, a da Moskovska Patrijaršija brani predanjske stavove. I to joj se ne prašta tako lako.
Dakle, Vatikan i njegovi unijati su na Ukrajini jasno opredeljeni. Ali, Ukrajina bi, ne daj Bože, mogla postati izvor sukoba između Moskve i Carigrada, koji često stoji pod uplivom Vatikana i Vašingtona (vidi u: 7,str.41-55). Jer, sukobi oko jurisdikcijske nadležnosti između Drugog i Trećeg Rima traju od pada Ruske monarhije 1917. godine. Patrijarh carigradski Meletije Metaksakis je, koristeći boljševičke progone Crkve, 1923. potčinio sebi ruske eparhije u Finskoj. Iste godine potčinjava i Estoniju, a zatim od Moskve odvaja i Poljsku Pravoslavnu Crkvu. Njegov naslednik, Grigorije VII, pokušava da smeni Svetog Tihona Ispovednika, patrijarha moskovskog i šuruje sa „živocrkovnicima”, raskolnicima bliskim bezbožnom režimu. Patrijarh carigradski Vasilije borio se protiv Ruske Zagranične Crkve, tvrdeći da se svi pravoslavni van svojih matičnih država moraju potčiniti Konstantinopolju (vidi 4,str. 148-152).
Godine 1931, patijarh Fotije II pod svoju jurisdikciju prima ruskog mitropolita Evlogija (Georgijevskog) i njegovu pastvu u Evropi, a na protest Moskovske patrijaršije odgovara da „Carigradski Presto ima kanonsko pravo suda nad parohijama u dijaspori” i da je njemu „povereno opšte staranje o potrebama pravoslavnih crkava svuda”.
Posle raspada SSSR 1991. godine, neprijatelji Rusije su činili sve da Rusku Crkvu, jedan od najvažnijih faktora jedinstva ruskog naroda, raslabe i podele. Došlo je i do novih trvenja između Drugog i Trećeg Rima. Kada je, 1992, održan sabor unijatskih episkopa u Lavovu na Ukrajini, episkop Carigradske patrijaršije Vsevolod je 26. maja te godine pozdravio svoje unijatske kolege sledećim rečima: “Voljena braćo! To je prvi put posle četiristo godina da se episkop iz Konstantinopolja obraća vama, grkokatoličkim jerarsima Kijevske crkve. Sačuvajte tu riznicu koja pripada svima nama. Vaš sabor je – naslednik kijevskih mitropolita (…) Velika Crkva Konstantinopolja se svagda starala, po meri svojih snaga, o Ukrajincima. Ona je i sada spremna da pomogne Ukrajini. Lično sam srećan što sam se za vreme ovog sabora molio sa vama“ (8,70). Sredinom devedesetih godina 20. veka, na kratko vreme čak je bilo prekinuto i molitveno opštenje: Carigrad je preuzeo odbegle parohije Moskovske patrijaršije u Estoniji. Do oštre prepiske između Carigrada i Moskve (opet oko pitanja dijaspore), došlo je u periodu od 2002. do 2004. godine. Patrijarh Aleksej II je jasno poručio: „Konstantinopoljska Crkva nema u zemljama dijaspore privilegije veće od Ruske Crkve ili bilo koje druge Pomesne Crkve” (pismo od 27. jula 2004.) (više u: 9).
Rusofobski predsednik Ukrajine Viktor Juščenko pokušao je da stvori Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu, koja bi bila pod carigradskim uticajem i odvojena od Moskve. Nadao se da će u tome uspeti 2008, povodom 620-godišnjice krštenja Rusa u Kijevu. Naravno, poduhvat nije uspeo: patrijarsi Vartolomej i Aleksej služili su zajedno Arhijerejsku Liturgiju, a patrijarh Vartolomej je, svojom besedom, u kojoj se pozvao na crkvenu slogu i jedinstvo, razočarao Juščenka i kompaniju. Odnosi između Carigrada i Moskve su ušli u relativno mirnu fazu. Ipak, desna ruka patrijarha moskovskog Kirila, arhiepiskop Ilarion (Alfejev), u intervjuu datom „Interfaksu” aprila 2009. upozorio je da Carigrad ostalim pomesnim Crkvama pokušava da nametne vatikanski model – „model krajnje centralizovane crkvene vlasti na čelu s jednim episkopom, koji je poglavar Vaseljenske Crkve” (vidi u: 7, isto).
Ove, 2014. godine, 22. februara, bivši mitropolit Filaret (građanin Denisenko), vođa ruskih raskolnika i «duhovni otac» «evromajdanovaca», tražio je da se Ukrajinska Crkva Moskovske Patrijaršije ujedini s njegovom «Kijevskom», pa da se zajedno potčine Carigradskoj patrijaršiji, koja je do 17. veka imala jurisdikciju na teritoriji Ukrajine. Njemu je, kako je zapisao Jan Taksjor u tekstu «Radosna vest iz bezradosnog Kijeva» jasno da «ukrajinsku autokefaliju» nijedna pomesna Crkva neće priznati, pa zato hrli Konstantinopolju, samo da odbegne od mrskih «Moskalja». Ipak, Moskovska Patrijaršija je ostala čvrsta: patrijarh Kiril je uputio pismo Ukrajincima, pozvavši raskolnike da sva pitanja rešavaju u okviru kanonskog poretka Crkve Božje, a mestočuvar prestola Mitropolita kijevskog postao je episkop Onufrije, poznat kao čovek odan crkvenom jedinstvu (10). Daće Bog da Crkva Božja na Ukrajini ostane verna Hristu i da nadvlada sva iskušenja! Iskreno se nadamo da će i vrh Srbske Crkve, u kome ima uticajnih sledbenika Fanara i mitropolita Jovana (Zizjulasa), smoći snage da sestrinskoj Moskovskoj Patrijaršiji pomogne, makar molitveno, u čuvanju punotenjene autokefalije…
_________
Uputnice:
(1) Istina je jedna / Sveti Oci o rimokatolicizmu, Lio, Gornji Milanovac, 2001.
(2) http://borbazaveru.info/content/view/6562/1/1
(3) http://borbazaveru.info/content/view/6570/1/
(4) Vladimir Mos: Letopis velike bitke / Istorija Pravoslavne Crkve u 20 veku, Manastir Novi Stjenik, Beograd, 2008.
(5) http://borbazaveru.info/content/view/6574
(6) borbazaveru.info/content/view/6397/1/
(7) Vladimir Dimitrijević: Između Vašingtona i Vatikana / Svetosavska Crkva na raspeću istorije, Lio, Gornji Milanovac, 2012.
(8) Vladimir Dimitrijević: Evrounijaćenje / Pravoslavlje i papizam na kraju istorije, Lio, Gornji Milanovac, 2008.
(9) Pisma Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Aleksija Drugog patrijarhu konstantinopoljskom Vartolomeju Prvom u knjizi: Sergije Trojicki: Izabrane studije iz crkvenog prava, Gimnazija, Smederevo, 2008.
(10) http://odnarodyna.com.ua/print/19034
Izvor Fond strateške kulture, 04. 03. 2014.
