stalker01

EVROPSKA REGIJA EX TUNC

DUŠAN KOVAČEV „Evropska regija“ se nalazi pred ideološkim bankrotom, i ispostaviće da u njoj...

DUŠAN KOVAČEV

„Evropska regija“ se nalazi pred ideološkim bankrotom, i ispostaviće da u njoj nema nikakve autonomije za Vojvodinu

Zona je ćudljiva i stalno se menja

(iz filma Stalker Andreja Tarkovskog)

Da bi se pravilno razumeo značaj ideološke vrednosti zvane evropska regija, mora se razumeti politička situacija u Vojvodini koja se razvila nakon njenog dugogodišnjeg propadanja na putu evrointegracija.

Pošto je evropska regija izraz apokaliptičkog postmodernističkog ustavno-pravnog manirizma javnog govora o „srbijanskom upropašćavanju Vojvodine“, legitimno je da se tom fenomenu pristupi eshatološki.

Agitprop „evropske regije“ se suočio s neugodnom činjenicom. Treba braniti ideološku vrednost, a ni jedan njen pobornik se nikad nije potrudio da tu vrednost definiše. Problem nedefinisanosti evropske regije čini njihovu ideologiju već decenijama sadržinski praznom, a prestižnost Evropske unije se nalazi u slobodnom padu. Korumpiranost, otvorena separatistička dela vlasti APV i finansijsko, ekonomsko i socijalno upropašćenje naše Vojvodine su na svakom koraku vidljive.

Pošto je Korhecov statut praktično oboren pred Ustavnim sudom, agitprop evropske regije je shvatio da se pravu ne može suprotstavljati floskulama, pa je pslao zahtev strankama da se izjasne o statusu Vojvodine, u nadi da će napabirčiti neku upotrebljivu sadržinu kako bi postigli punu prazninu evropske regije.

stalker04

NOVI DEMONI EVROPSKE REGIJE

Da stvar bude gora, Vojvođanski klub – bivša NVO koja je trebala da bude glavni think-tank nadstranačkog vojvođanskog autonomaštva i preko organizovanja „Vojvođanske konvencije“ trebala da politički mobiliše tzv. Vojvođanski front [1] – odrekla se autonomije [2]. Odmah potom, Vojvođanski klub se utopio u Pajtićevu frakciju DS [3].

Februara 2014. godine su počeli otvoreni i javni međusobni sukobi političkih stranaka i organizacija koje se zalažu za evropsku regiju [4]. Oni koji brukaju socijaldemokratiju pobegli su pod okrilje Borisa Tadića, pošto je Tadić izbegao iz DS. Sve se dogodilo u doba kad je LDP počeo da iznosi zahteve za ilegalizaciju evropske regije transparentnije nego ikad [5].

Javna samorazočaranost u vojvođansko autonomaštvo pojavila se kod onih koji raspolažu samokritičkom svešću već 2007. godine. Razočarenje je prvi artikulisao Laslo Vegel, kada je pisao o tome da pokrajinski političari na vlasti u Novom Sadu uspostavljaju svoj „san o malom Beogradu [6]“. Istina koju je Vegel utvrdio, još početkom 2007. godine pokazala se zapanjujuće tačnom u godinama koje su dolazile. O tome koliko je napredovalo nepoverenje u uspeh evropske regije tokom borbe za protivustavni Korhecov statut svedočile su njene pristalice u nizu intervjua E-novinama [7].

Po ideologiju evropske regije pogubnije od međusobnih svađa bilo je izražavanje želja za učešćem u budućoj koalicionoj vlasti sa SNS, što su počeli političari SVM, a zatim i oni koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini [8].

Pošto je zaista postalo teško boriti se protiv razočarenja i trulih autonomaških kompromisa sa dojučerašnjim radikalima [9], izgleda je pristalicama evropske regije postalo jasno da vajkanje nad Srbijom, ratovima i režimom devedesetih više nije dovoljno kao supstitut neodrživosti njihove ideologije.

Pošto se političko jedinstvo vojvođanskih separatista raspalo, njihovi predvodnici su počeli da se svađaju. Suočeni sa strahom od gubitka vlasti i potrebom udvaranja revidiranim srpskim nacionalistima, počeli su da bitno menjaju svoje prioritete. Novinari NDNV su putem portala Autonomija.info pokrenuli anketu kojom su od političkih stranaka tražili da im odgovore na pitanja o statusu Vojvodine.

Ta okolnost je ključna u kontekstu političkog vremena. Imajući u vidu opasnost realizacije stranog pritiska radi promene Ustava Srbije zbog konvalidacije ilegalnog udaljavanja Vojvodine od Srbije, treba razjasniti objektivno poreklo i prirodu pojma ilegalne evropske regije od samog početka, to jest od doba kad je u Vojvodini prvi put imenovana kao cilj ka kome se teži.

A sada nešto sasvim drugačije – 2003. godina.

stalker02

STVARNO POREKLO EVROPSKE REGIJE

Da se gospodari Vojvodine nikako ne zadovoljavaju autonomijom bilo je jasno još 2003. godine objavljivanjem Radnog prednacrta Osnovnog zakona APV. Na njemu je radila nepotpuna radna grupa Skupštine APV i već u preambuli tog akta naznačila Pokrajinu kao „evropsku regiju“. Članom 2. st. 1. Radnog prednacrta proklamovano je udruživanje APV u nekakve „evropske regije“. Forma akta (osnovni zakon) bila je jasan izraz volje pisaca za uzurpiranjem federalnih ovlašćenja u tadašnjoj složenoj državi – SRJ.

Tek deceniju kasnije, pobornici evropske regije navrat-nanos se trude da izgrade jedinstveni pravni stav o sadržini statusa APV. Stoga javnost mora da zna šta je evropska regija bila ab initio na osnovu davnog Radnog prednacrta, pošto je tada nakon pada Miloševića prvi put politički artikulisano to što su oni kasnije zvali pokrajinskom autonomijom i što je nosilo ambiciju da bude mnogo više od federalne jedinice a manje od federalne vlasti.

Preambula radne verzije Prednacrta Osnovnog zakona APV (2003):

„Polazeći od uverenja da je donošenje ovog Osnovnog zakona, koji je sastavni deo ustavnog sistema Republike Srbije, značajan čin u procesu razvoja Vojvodine kao višenacionalne, višekulturne, demokratske i ekološki održive evropske regije zasnovane na principima demokratije, socijalne pravde, vladavine prava i prosperitetne tržišne privrede, da u savremnim procesima evropskih integracija građani i sve nacionalne zajednice Vojvodine izražavaju svoju čvrstu rešenost da ostvaruju svoje neotuđive slobode i prava, svoje individualne i kolektivne, na pravu zasnovane interese, u demokratskoj Autonomnoj Pokrajini Vojvodini kao sastavnom delu Republike Srbije;

 

Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine na sednici _________ donosi

 

Osnovni zakon Autonomne Pokrajine Vojvodine“

Već na prvi pogled je neobično da se preambulom jednog Osnovnog zakona u XXI veku utvrđuju uverenja iz kojih sledi izražavanje rešenosti građana Vojvodine i nacionalnih zajednica (kategorije koje nisu u skladu s domaćim ustavnim poretkom do danas). Najviši pravni akti se u modernom građanskom društvu donose isključivo na osnovu pravnih činjenica, a nikada na osnovu uverenja. Ovaj invokacioni činilac upućuje na primere koji se mogu naći u istorijskoj uporednoj praksi koja baštini reliktne forme feudalnog doba. Stoga nije čudo što se deset godina kasnije pisac Deklaracije od deseti travnja [10] (prvog otvoreno separatističkog akta APV) pozivao upravo na istorijska prava. Ali čak ni u doba istorijskog Brozovog režima po Ustavu SFRJ iz 1974. godine, SAP Vojvodina nije imala „nadležnost“ da donosi Osnovne zakone.

Što se tiče uverenja, na osnovu njih se kreira religija i umetnost, pošto uverenja jesu psihološke, a ne pravne činjenice. Pomenuta vrsta psiholoških činjenica tiče se oblasti ljudskih prava, a njihovo samostalno regulisanje je jemčeno načelom poštovanja slobode ljudske savesti. Vlast građanske države ne može propisivati, niti pripisivati uverenja građanima, niti graditi pravni poredak na pripisanim uverenjima.

Uverenje je subjektivni psihički stav fizičkog lica, a „uverenja“ kolektiviteta koji može biti pravno lice nisu predmet Prava. Uverenje samo po sebi [11] ne predstavlja ni logički sud niti stav, ne deluje motivaciono, ne uzrokuje posledicu, pa ni kao materijalni izvor prava nikako ne predstavlja činioca pravne radnje. Jedino što se iz teksta Radnog prednacrta o pomenutim uverenjima može zaključiti jeste da su ona možda neke ideološke smernice.

Međutim, pisci Radnog prednacrta pomenuta uverenja čak nisu ni pripisali pravno nepostojećim sociološkim kategorijama građana Vojvodine i nacionalnih zajednica. Oni su njima pripisali samo „čvrstu rešenost“ ostvarenja neotuđivih sloboda i prava, individualnih i kolektivnih, na pravu zasnovanih interesa.

Pošto je jasno izražena volja za uzurpacijom federalne zakonodavne nadležnosti (forma Radnog prednacrta nosi naslov Osnovni zakon), stav o Vojvodini kao sastavnom delu R. Srbije koji je iznet u istoj rečenici predstavlja oksimoron. Kako je u istorijskom ustavnom poretku SFRJ i SRJ primena zakona bila supsidijerna u odnosu na osnovne zakone, Radnim prednacrtom su pisci nedvosmisleno izrazili volju da se na teritoriji APV republički propisi primenjuju supsidijerno u odnosu na osnovni zakon APV. Sve to se mora imati u vidu naročito sada kada se stranke, govoreći o pravnom statusu evropske regije, zalažu za nekakve „sekundarne zakone“ Vojvodine ili za supsidijernu primenu pokrajinskih u odnosu na republičke propise.

Vratimo se još jednom uverenjima iz Radne verzije prednacrta. Nepripisivanje uverenja iz preambule pomenutim sociološkim kategorijama otvorilo je mogućnost da se ta uverenja odnose na Skupštinu APV, pošto prema Radnoj verziji prednacrta ona treba da donosi „osnovni zakon“ a ne građani Vojvodine ili nacionalne zajednice. Međutim, praksa je pokazala da volja Skupštine APV ne stoji iza ovoga, pošto ona Radnu verziju prednacrta nije uzela ni u kakvu proceduru. Uostalom, ni sama Radna verzija prednacrta nikad nije bila završena.

Uverenja i čvrsta rešenost iz Preambule Radne verzije prednacrta bila su i ostala jedino uverenja i čvrsta rešenost članova Radne grupe koji se iz nje nisu povukli [12], a ni ovaj akt nisu završili. Ne sme se zaboraviti da je vođa ove tehničke ekipe bio profesor Ustavnog prava i bivši stručni rukovodilac izrade Brozovog Ustava SFRJ iz 1974. godine. Specifična forma komunističke diktature je u kontinuitetu razvijana počev od Brozovih komunista i njihovih saradnika zvanih AVNOJ, a kasnije je taj poredak međunarodno priznat zahvaljujući neodoljivom i dugotrajnom stranom pritisku sprovođenom po osnovu međunarodnih sporazuma velikih sila na Jalti koji su do danas ostali tajni.

Otud nije čudo što su se u preambuli Radnog prednacrta našle čudnovate osobenosti „ustavnosti“ titovaca: voluntarističko ignorisanje načela hijerarhije pravnih akata, brkanje pravnog lica sa sociološkim kategorijama, brkanje subjektivnog uverenja sa pravnim činjenicama, pripisivanje subjektivne pravne volje pravnim licima i sociološkim kategorijama, brkanje statusa i nadležnosti teritorijalne pokrajine i federalne jedinice, itd. Najzad, to što nastavljačima titovskog načina mišljenja uzurpacija nadležnosti više vlasti po osnovu akta pravne forme izgleda sama po sebi nesporna, posledica je brižljivog višedecenijskog anarhizovanja jugoslovenskog unutrašnjeg poretka odozgo u doba dekadencije Brozove diktature [13].

Samolegitimizacija uzurpacije vlasti, na osnovu uverenja i čvrste rešenosti jedne grupe da to izvrši, izvire iz bogate tradicije komunističkog terora i diktature, i dugo je negovana u njihovom političkom monizmu. Najzad, u komunističkoj revolucionarnoj dogmatici nalazi se i činjenica da je povezivanje njihovih regija bez obzira na državne granice nužno samo po sebi.

Skupština APV je pominjani Radni prednacrt ostavila pravno nepostojećim. Ni protivustavnim Korhecovim statutom Vojvodina nije definisana kao “evropska regija”, već kao regija u kojoj se neguju evropski principi i vrednosti. Ustavni sud je 2013. godine odlučio da ni ova odredba nije u skladu s Ustavom, pošto „evropske principe i vrednosti“ poznaje kao kategoriju koja se neguje na nivou Republike Srbije kao države, a ne na nivou `regija`, odnosno pojedininih delova države[14].“

stalker03

KRIPTOKOMUNIZAM U ILEGALNOM POSTMODERNOM STANjU

Uspostavljanjem demokratskog poretka i razvijanjem pravne države i vladavine prava nisu odmah prestala komunistička, anarhistička, lokalistička i separatistička shvatanja u politici APV. Nosioci te rezidualne politike su procenili da bi, resentimanom o finansijskoj autonomiji i nekadašnjim birokratskim privilegijama doba titovaca, u demokratskim uslovima mogli doći do sinekura plaćenih našim novcima. Stoga im je bila neophodna floskula kojom su kvalitetno i prestižno simulirali borbu za „status“ oblasti u kojoj su namerili da se popnu na grbaču građana. „Evropska regija“ je prvo i najstarije ime te floskule koju nerado pominju, pošto su i Evropska unija i regionalizacija izgubili prestiž.

Opadanjem evropskog prestiža, ideologija „evropske regije“ se ispomagala ideološkim zakrpama kao što su multinacionalnost, multikulturalizam, i slično, u šta već i najzakletiji nosioci te ideologije duboko sumnjaju. Na posletku, javila se ogorčenost, a taj manir je odavno obuzeo njihova najradikalnija glasila. Paradigmatski primer njihove ogorčenosti je portal Slobodna Vojvodina, a Autonomija.info se očajnički bori da održi pristojnost diskursa [15].

Pošto bi pravni status značio i poštovanje pravnog poretka u Vojvodini, oni su pažljivo produkovali konfuziju oko sadržine pojma pokrajinske autonomije. Do danas pobornici „evropske regije“ o statusu Vojvodine ne iznose ništa jedinstveno, a vrlo retko određeno. A contra, gospodari „evropske regije“ svoje stavove o sadržini statusa Pokrajine neprestano bitno menjaju ili ih izlažu protivrečno. Stoga, umesto o ilegalnom statusu, moramo govoriti o ilegalnom stanju. Možemo ga zvati „ilegalna evropska regija [16]“ ili konkretnim tribalnim vidom postmodernog stanja [17] na severu Srbije.

U svakom slučaju, u EU nema ni „evropskih regija, niti postoji nekakav jedinstveni model regionalizacije, niti tamo iko razmišlja o njemu”. Ovo sa čime imamo posla u Vojvodini očigledno nema kapacitet legalnosti, a (što je još gore) realnost je pokazala da je ignorisanje legalnosti važna osobina evropske regije u Vojvodini. Uostalom, i sam Ištvan Pastor je rekao: „Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi“, mada je on Njegoša pobrkao sa Valtazarom Bogišićem, baš kao našu Vojvodinu sa evropskom regijom. Ali, to je sada njegova briga – a muka svih nas.

Evropska regija je suviše dugo bila ideološka vrednost bez ikakve realne a naročito pravne sadržine. Više od jedne decenije su njene pristalice u nju projektovale svoje snove, očekivanja i nade, a zatim jadikovke i ogorčenost. U ideologiji evropske regije je postizanje autonomije Vojvodine bilo nešto poput ulaska u onu sobu u Zoni iz filma Stalker, gde će se svakom ostvariti njegove lične želje. I baš kao u tom filmu, kao ni o Zoni, ni o evropskoj regiji se ne može reći ništa određeno, osim da je „ćudljiva i stalno se menja“.

Evropska regija već godinama Vojvodini zagađuje njenu sopstvenu autonomiju. Njen smisao je sveden na bezočno održavanje Bojana Pajtića na vlasti. Tom smislu je žrtvovana autonomija Vojvodine, radi tog smisla je pretvorena u ilegalno stanje, a oni koji u njoj žive u socijalnu bedu, nezaposlenost i dužničko ropstvo. Šta će biti održivi smisao autonomije Vojvodine sutra? U čemu će biti njena vrednost? Kakvu će dobrobit moći da pruži građanima?

_____________________

Uputnice i objašnjenja:

[1] Kovačev, Dušan – „Vojvođanski front“, FSJ, 8. 10. 2012.

[2] Kostić, Branislava – Autonomija Vojvodine pred gašenjem, Autonomija.info, 30. 1. 2014.

[3] Vojvođanski klub podržava listu DS: Vojvodina da bude moderna regija, DS, 14. 2. 2014.

[4] Videti: Vojvodina je jedna od tema zbog koje nismo mogli da razgovaramo sa Tadićem, LDP, 12. 2. 2014; SVM: Tadić i LDP nezainteresovani za Vojvodinu, Autonomija.info, 12. 2. 2014; Čanak: Jovanović hteo da LSV utopi u LDP, Radio 021, 14. 2. 2013; Tanjug – Jovanović: Ideja autonomije Vojvodine je osuđena na neuspeh, Blic, 14. 2. 2014; CRCD kritikuje ideju teritorijalne autonomie za Mađare, Autonomija.info, 22. 2. 1014; Tanjug – Jovanović: Čanak više ne postoji, RTV, 22. 2. 2014; Međusobne otpužbe LDP-a, NDS- i LSV-a, Autonomija.info, 22. 2. 2014; LSV: Predizborno autonomašenje LDP, RTV, 3. 3. 2014; LSV optužujeLDP za zapaljive poruke, Autonomija.info, 3. 3. 2014; Valtner, Lidija – LDP vređa i nas i građane Vojvodine, Danas. 7. 3. 2014; Valtner, Lidija – Vrh LSV je toljaga u rukama Tadića, Danas, 7. 3. 2014.

[5] P. K – Jovanović – Hoćemo da menjamo Ustav zbog Vojvodine, Dnevnik, Februar 2014.

[6] „Često sam govorio da bi savremeni beogradski političari prosto morali da nagovaraju Vojvođane da se zalažu za svoju autonomiju, i to ne zbog nekakvog altruizma, već zbog interesa. Ni na jednoj strani, ni u Beogradu ni u Novom Sadu, nisam naišao na razumevanje za ovaj moj stav. Koncepcija naše države je izuzetno anahrona, ali takva je i koncepcija autonomije…. (…) Međutim, i političari koji inače imaju dobru nameru što se tiče Vojvodine, nisu shvatili šta sam hteo da kažem. Oni bi pošto-poto hteli da od Novog Sada stvore nekakav „mali Beograd“, i taj „mali Beograd“ se sukobljava s „velikim Beogradom“. Osim što je taj `mali` unapred osuđen na gubitničku poziciju, sve to je jako dosadno. Problem vojvođanskog autonomaštva upravo je taj san o „malom Beogradu“, a taj san se zove provincijalizam. Rezultati izbora su prirodna posledica takvog stava (…) Partije su više ili manje formulisale političke ideale tog građanskog sloja i stekle zaista impozantan moralni kapital. Ali posle pada Miloševića, nažalost, nisu znale kako dalje. Razmišljale su u uskim partijskim horizontima, a ovo što se danas dešava jesu rezultati toga. Nisu umele da moralni kapital transformišu u institucionalni. S druge strane, Vojvodina je prepuna protivrečnosti zbog situacije u kojoj se nalazi cela Srbija, koja nikako da pronađe svoju izgubljenu budućnost. Protivrečnosti Srbije zapravo kulminiraju u Vojvodini. (…) Videti:  Vegel, Laslo – Zbog  Vojvodine gubitnik je cela Srbija, 27. 1. 2007.

[7] Kovačev, Dušan – Statut Vojvodine pod svetlošću Ferala I i II, FSJ  10. i 12.  9. 2009.

[8] Videti: Beta – Ištvan Pastor: SVM namerava da učestvuje u državnoj vlasti, NSPM, 12. 2. 2014; Tanjug: Mađari promenili mišljenje o SNS, Večernje novosti, 12. 2. 2013; Nikolić Đaković, Tanja – Nemamo vremena za bivšu vlast, NIN, 27. 2. 2014; Pastor: želimo da budemo deo vlasti, Dnevnik, 27. 2. 2014; SVM želi da bude deo nove parlamentarne većine, RTV, 27. 2. 2014; Kostreš ne isključuje saradnju sa SNS, RTV, 28. 2. 2014; Tanjug – SVM: U koaliciju s onim ko nas ispoštuje, RTV, 3. 3. 2014; Fonet: SNS da prihvati načela SVM, RTV, 4. 3. 2014.

[9] U tom smislu su paradigmatski stavovi koje je iznosio Igor Besermenji: „Pouzdano znam da su vojvođanski zvaničnici prilikom odlazaka u posete evropskim diplomatama bili, najblaže rečeno, neubedljivi. (…) Na kraju krajeva, zar stvarno, kada pogledamo istini u oči, mi imamo bilo čime da se pohvalimo danas? Zar smo umeli da iskoristimo sve prednosti koje imamo? Vojvodina je sve siromašnija. To nije za pohvalu. (…) Dakle, ostavimo se priča o tome kako smo srećni i multikulturalni. Niti smo srećni, a i na testu multikulturalnosti svakodnevno padamo, jer je komunikacija među etničkim zajednicama još uvek na veoma niskom nivou. Živimo zajedno, a gotovo da ništa ili vrlo malo znamo jedni o drugima, o kulturama, o istoriji, o običajima. Zar je to taj naš savršeni multikulturalni život? (…) Razumem sva razočarenja i nepoverenje koje je očigledno naraslo do neverovatnih visina, ali ako je jedina akcija na koju ste spremni dalja podela među nama, u tome partnera nećete pronaći ni u jednom čoveku koji želi istinski napredak za Vojvodinu. (…) Pouzdano znam da su vojvođanski zvaničnici prilikom odlazaka u posete evropskim diplomatama bili, najblaže rečeno, neubedljivi. (…) Na kraju krajeva, zar stvarno, kada pogledamo istini u oči, mi imamo bilo čime da se pohvalimo danas? Zar smo umeli da iskoristimo sve prednosti koje imamo? Vojvodina je sve siromašnija. To nije za pohvalu. (…)  Razumem sva razočarenja i nepoverenje koje je očigledno naraslo do neverovatnih visina, ali ako je jedina akcija na koju ste spremni dalja podela među nama, u tome partnera nećete pronaći ni u jednom čoveku koji želi istinski napredak za Vojvodinu. Videti: Besermenji, Igor – Repovi prošlosti kao lanci oko vrata, Autonomija.info, 26. 2. 2014. Autor nakon pripisivanja „običaja da stvari guraju pod tepih“ Srbima, citira pisca poslednjeg udžbenika Makrsizma za potrebe obrazovnog sistema APV: „Realne političke nade za Vojvodinu, po mome sudu, može biti tek onda kada se kumulativno ispune sledeće okolnosti: Prvo – da Vojvodina ima svoju prepoznatljivu političku i intelektualnu elitu, a Vojvodina to nema. Drugo – da predano neguje vojvođanske političke i multikulturne institucije, a Vojvodina to ne čini. Treće – da stekne i ozbiljno zainteresuje političke, intelektualne, ekonomske i druge strukture širom Evrope i sveta “za vojvođansku stvar”… a to nije ostvarivo pod budnim okom Srbije. Četvrto, a možda i najvažnije – da Vojvodina izađe iz svog samookrivljujućeg maloletstva (kako je govorio Kant za epohu prosvetiteljstva) i da razume (da se osloni na) prosvetiteljski poklič Sapere aude – imaj hrabrosti da se poslužiš sopstvenim razumom! (…) Sadašnja Vojvodina ne može stati u mider autonomije. (Bilo kakve i bilo koje autonomije…) Pogotovu ne može stati u mider autonomije koja počiva na tankoj skrami “poverenih nadležnosti” i političke ćudljivosti ustavnog suda RS. Sve što je ispod državnosti Vojvodine, za Vojvodinu je tesno ili neodgovarajuće…“ Videti: Besermenji, Igor – Maloletstvo Vojvodine, Autonomija.info, 11. 2. 2014. 

[10] Kovačev, Dušan – O Predlogu deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava APV, FSJ, 11. 4. 2013.

[11] Iz teksta preambule jasno je da se ne radi o uverenju kao formalno-pravnom pismenu u konkretnom pravnom postupku kojim se utvrđuje postojanje pravnih činjenica, već o subjektivnoj uverenosti.

[12] Autonomija nepoznatih obrisa, Vreme br. 578, 31. 1. 2002.

[13] Sekelj, Laslo: Jugoslavija, struktura raspadanja, RAD, 1990.

[14] Republika Srbija, Ustavni sud, Broj: IUo-3, 60/2009, 2013. godine, Beograd.

[15] U vezi ovoga treba pogledati komentare čitalaca tekstova koji se objavljuju na pomenutom portalu.

[16] Kovačev, Dušan – Ilegalna evropska regija, FSJ, 12. 7. 2012.

[17] David Harvey – The Condition of Postmodernity, 1989.

Fond Slobodan Jovanović