reljic0

SLOBODAN RELjIĆ: RUŽENjE NARODA POČINjE KAO GROTESKA, A ZAVRŠAVA KAO TRAGIKOMEDIJA

Društveni procesi traju. I izvan su kontrole onih koji vole da misle da ih...

slobodanreljic

Društveni procesi traju. I izvan su kontrole onih koji vole da misle da ih potpuno kontrolišu

Povod za razgovor sa Slobodanom Reljićem, poznatim srpskim novinarom, jeste njegova nova knjiga Kriza medija i mediji krize u izdanju Službenog glasnika. Slobodan Reljić je novinarsku karijeru počeo u Radio-Beogradu, ali je široj javnosti ostao upamćen kao urednik NINa, u vremenu kada je ovaj srpski nedeljnik uživao profesionalni kredibilitet i veliki ugled u srpskom društvu.

Na samom početku vaše knjige podsećate na zaboravljeni slučaj medijskog manipulisanja iz našeg najbližeg susedstva – slučaj lažnih grobnica u Temišvaru prilikom uklanjanja rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua. Zašto smo tako lako prihvatali laži sa zapadne strane?

— Kad su CIA i Si-En-En krajem 1989. rušili Čaušeskua, i mi iz Beograda smo u tome gledali trijumf slobode, prečicu za demokratizaciju Istoka i ni sumnjali nismo da iza toga sledi naše blagostanje – srećni, lepo obučeni ljudi koji piju koka-kolu na slamku i stupaju u budućnost sa punim džepovima maraka. Tad još nije bilo evra. Odavde je davana neka logistika izvršiocima te operacije. Slepo se verovalo da nam neko želi darivati bolju budućnost, što nikad i nigde u istoriji nije bilo.

U to vreme nikoga nije zanimalo šta je istina o Temišvaru. Posle se ispostavilo da je gotovo sve laž na onoj čuvenoj slici na kojoj nesrećni čovek plače pored „svoje mrtve žene i deteta“. Sve je laž. Čovek nikad nije video ta dva leša kao živa bića. Žena i dete nisu bili ni u kakvoj vezi. Spojili su ih kao mrtvace majstori spektakla. A ni „strašni diktator“ nije imao veze s njihovom smrću. Žena je umrla od ciroze jetre, a dete od neizlečive dečje bolesti. Duga kolona leševa u pozadini, koja je davala uverljivost zločinu, dobavljena je iz mrtvačnice, a rane su im zacrvenjene bojom kupljenom u farbari u gradu.

Stvari će postati jasnije kad i mi sami postanemo predmet na kome će raditi ista industrija svesti. A mnogo, mnogo kasnije moglo se videti da se, u stvari, radi o pohodu zapadnih zemalja u pljačku Istoka. Neki ni danas neće da vide ono što se dešava.

reljic02

Da li je tada patentirana metodologija i praksa brutalnih medijskih laži u svrhu promena režima a Zapad je potom „novooslobođenim“ eksportovao „demokratiju i ljudska prava“, da bi novac i bogatstva uzimao za sebe?

— Nije takvo manipulisanje potpuna novost iako to jeste najsavršeniji oblik. Amerikanci, a o njima govorimo jer su oni lideri u tim poslovima, beskrupuloznu manipulaciju usavršavaju čitav prošli vek. To je kultura u kojoj se, kako je to govorio „otac piara“ Edvard Bernez, ne laže, nego se kreira nova stvarnost. Virtuelna, veštačka, ali ona „ispravlja“ stvarnost u kojoj živimo, u pravcu u kojem manipulatori žele.

Da bi proterali Špance sa Kube, Amerikanci su se 1898. umešali u sukob načinom koji se i vek kasnije može „pročitati“, na primeru Račka ili Markala, recimo. Jedne noći je podmetnut eksploziv na američki brod Mejn, ukotvljen u havanskoj luci. Španci su demantovali da je to njihovo delo i zatražili nezavisnu komisiju, a Amerikanci su sve odmah odbili i krenuli u Špansko-američki rat.

I kad je predsednik Vilson rešio da SAD uvede u Prvi svetski rat, u samoj Americi je sprovedena totalna kampanja koju je vodila čuvena Krilova komisija. Sva štampa je bila uključena u taj antidemokratski poduhvat. Čuveni novinari i teoretičari „slobodnih medija“, kao Volter Lipman na primer, učestvovali su u tom projektu bez ikakvog zazora. Pa i prva bitka američke vojske septembra 1918. kod Sen Mihiela, na frontu u Francuskoj, koja je u slavljena kao velika pobeda a koju je predvodio general Peršing, u stvarnosti se nije ni dogodila. Čuveni reporter Džordž Sleds, koji je bio na licu mesta, i ušao s vojskom u mali grad, tvrdio je da su se Nemci već bili povukli. Ono što su Hegel i Dejvid Rikardo govorili kao cinizam – ukoliko se stvarnost ne slaže s teorijom, utoliko gore po stvarnost – opredmetilo se u Novom svetu.

Ne može se manipulisanje svesti na ratove. Zavođenje ljudi u miru je, čini se, intenzivnije.

— U Prvom svetskom ratu na američkom nivou propagande su bili samo Britanci, a Nemce će tek Jozef Gebels plasirati u te visine. Istini za volju, on je ipak samo kompilator koji je koristio pre svega sovjetske i američke uzore. On, koji je optuživan za izum da „sto puta ponovljena laž počinje da zvuči kao istina“, taj metod je preuzeo iz američke ekonomske propagande. U Evropi su trgovački oglasi dugo smatrani nužnim zlom za novine. U Americi se mnogo ranije shvatilo da je važno kupcu što češćim sugerisanjem ugraditi uverenje da je nešto kvalitetna robe, a ne dopustiti da se kvalitet spontano uspostavlja kao razlog za njegov izbor.

Koristeći znanja iz psihologija masa, novinar Ijavi Li je 1914. u Njujorku otvorio kancelariju za proizvodnju naručenih vesti. Ta proizvodnja laži će se posle nazvati „pablik rilejšns“ ‒ PR ‒ a prvi važan slučaj u tom poslu je bilo prepravljanje istine o masakru u Ludlovu za Džona Rokfeklera. Naime, Rokfelerovi su rešili da se razračunaju sa svojim rudarima u Južnom Koloradu koji su štrajkovali. Na drugi dan Uskrsa 1914. naoružani ljudi su ubili više od dvadeset ubogih koji su od svoje nadnice živeli u blatu i šatorima, a među leševima je bilo i jedanaestoro dece. Rokfeleri su se odlučili da objasne Americi da su masakr izazvali nenaoružani ljudi. To i nije bio neki problem u štampi koja je zavisila od njih, a u čitavom projektu su učestvovala i fantomska udruženja zvučnih imena, prethodnica današnjih falangi NVO-sektora. Odjednom se kao nesporni izvor činjenica pojavila Liga za pravo i poredak Kolorada. Izjave je potpisivala potpredsednica Lige Helen Granfel, za koju se posle ispostavilo da uopšte nije bila u Ludlovu i da je supruga šefa železničke kompanije koja je živela od Rokfelerovih poslova. Ali kao što ni danas u NVO poslu istina nije prioritet, nije bila ni u staro vreme.

Tako razvijena propagandna mašinerija je posle počela da pakuje i prodaje demokratiju, kongresmene, senatore, pa i samog predsednika SAD. Svako ima pravo da se kandiduje, ali samo oni koji mogu da plate kampanje, danas već i milijardu dolara, mogu biti izabrani. Sve je roba. Već pedesetih godina pisac čuvene knjige Usamljena gomila Dejvid Rizman je mogao da napiše da, „kao što sjajni spoljni izgled u pakovanju i reklamiranju proizvoda zamenjuje konkurenciju cena“, tako u politici sjajan izgled političkog vođe „i naduvano tretiranje događaja u sredstvima masovnih komunikacija, zamenjuje glasanje prema sopstvenom interesu“. Amerika je posle Drugog svetskog rata vodeća sila zapadnog sveta, a zatim i jedina svetska sila, tako da su se ti modeli širili kao neupitne vrednosti. Malo milom, malo silom.

reljic03

Kako se desila erozija novinarske profesije? Vi kažete da se „vremenom novinarstvo pretvorilo u profesiju najamnika“, a mediji postali „jedno od najvažnijih sredstava kontrolisanja i vođenja modernih društava“?

— U ranom kapitalizmu, dok se nova klasa razračunavala sa feudalcima, kraljevima, crkvom, novine su smatrane „četvrtim stubom demokratije“, uz parlament, vladu i nezavisni sud. Novinarima je sloboda bila vazduh, a obaveza prema čitaocima svetinja. Kako se uslovi menjaju, sloboda postaje luksuz i smetnja. Još između dva rata, tzv. liberterijnski model, koji podrazumeva slobodnu štampu i nezavisne novinare, bio je ugrožen. Kad je posle Drugog svetskog rata taj model formalno postao deo svih ustava u svetu, Noam Čomski je mogao da objavi paradoks da je na delu – propagandni model u kome je glavni protok informacija pod potpunom kontrolom korporacija kao vlasnika medija. Za to stanje vlada stvara ambijent, a novinari su dovedeni u red da autocenzura omrznutu i oklevetanu cenzuru čini izlišnom. Čovek koji nema drugih prihoda do da prodaje svoje sve banalnije veštine lako se podvodi pod kontrolu. A za korporaciju najamnik je čovek bez prava na inicijativu, bio on novinar ili radnik na traci za proizvodnju automobila.

Novinari su nekad bili revolucionari i borci za političku i nacionalnu slobodu, i bili su spremni da se žrtvuju za istinu i slobodu profesije. Gde je novinarska etika?

— Mislim da su velika načela o slobodi novinara danas smokvin list i profesije i industrije vesti. Jedna profesija tim pokriva svoju trulež i opadanje, a vlasnici tako maskiraju manipulacije sve većih razmera. Danas se vlada sve manje silom, a sve više manipulacijama. Nezavisnosti u najvećoj meri ima na marginama; u malim medijima ili u nekim rukavcima internet-okeana, gde niko ne čuje ničiji vapaj i gde se čitav život preselio u imaginarnost u kojoj atomizirano i neusklađivano pucanje u prazno onemogućava bilo kakvo okupljanje za organizovan pritisak ili akciju.

Vi ste dugo u novinarstvu, dugo ste bili glavni urednik nedeljnika NIN. U hladnom ratu propaganda je bila intenzivna, ali ovako bezobzirnih laži i neprikrivene veze medija i obaveštajnih službi, tog „menadžmenta pokolja“, nije bilo. Kao npr. slučaj Džejmsa Majlsa, novinara Bi-Bi-Sija, čiji primer navodite, koji je 1989. svetom proširio laži „o masakru na pekinškom Trgu Tjenanmen“, a koji se nije dogodio.

reljic04

— Kad je Zapad ostao bez velikog neprijatelja SSSR, svi obziri su pali. To nije umirilo njihove ambicije. Naprotiv. Vest se, bukvalno, shvata kao municija kojom treba ubiti protivnika. Tako je lažima o navodnih trideset hiljada ubijenih na Tjenanmenu „pucano“ na Kineze, doduše neuspešno jer je u samolaži potcenjena moć najmnogoljudnije zemlje na svetu; u Zalivskom ratu je izmišljeno ubijanje beba u porodilištu, Milošević je pretvoren u Hitlera, Sadam Husein je imao biološko oružje, koje posle nikad nije nađeno, kad je trebalo, eksplodiralo je na Markalama, u Račku su sakupljani na gomilu mrtvi da bi se svet zgrozio… Svaka laž je dobra ako obavi posao. U sistemu naviknutom na laž naknadno otkrivanje istine nema nikakve posledice.

Hana Arent je ‒ povodom obelodanjivanja „Pentagonskih papira“ koji su pokazivali kako su Amerikanci u Vijetnamskom ratu najviše obmanjivali sopstvene građane – govorila da legitimisanje laži vodi razaranju razuma koji je najvažniji za našu orijentaciju u stvarnosti. Sad se ne zna da li manipulatori više i mogu da kontrolišu taj hipertrofirani sistem. Mi već živimo u Orvelijani. Ovo je „slobodni orvelijanski svet“.

Kako ocenjujete stanje u srpskom novinarstvu? Devedesetih, u vreme Miloševića, mnogo se govorilo o ugrožavanju medijskih sloboda. Danas niko o tome ne govori, a stanje je gore nego devedesetih.

— Poražavajuće. Privatizacija je uništila informativni sistem koje je društvo stvaralo pola veka. Više se to ne može objasniti da su to bili „komunistički mediji“. Oni su se mogli kritikovati, ali iza kolonijalne demokratije, kako je ovaj sa Zapada eksportovani sistem nazivao Zinovjev, ostaje pustinja. Ne postoji više informativni sistem. Nema ni plana kako bi se mogao uspostaviti. Ljudi koji nikad nisu na tržištu vesti zaradili dinar i uvek su iza sebe imali donatore sada privatizuju i državnu novinsku agenciju, pišu Zakon koji će dokusuriti i ove „ostatke ostataka“… Glavni je argument: Brisel je zadovoljan reformom. Sva novinska preduzeća u Srbiji su u predbankrotnom stanju. Sem nekoliko tabloida.

Tabloidi kod nas najavljuju hapšenja, legitimišu operacije policije i tajnih službi u političko-poslovnim obračunima. Kako vidite tabloidizaciju srpske političke scene?

— Sadržaji tabloida su, kao što kažete, poruke „službenog lista“. Na to se doda malo estradnih bedastoća, sportskog navijanja… Ali najkomičniji detalj u vezi s „tabloidnom stvarnošću“ je neprestana kuknjava ljudi i partija iz prethodne vlasti koji se žale na nedostatak slobode štampe i progone u medijima. To su isti oni koji su menjali Zakon o informisanju zbog toga što se ministar Dinkić svetio jednom vlasniku tabloida kad je ovaj prestao da radi za njega, to je ekipa koja je podelom minuta u elektronskim i reklama u štampanim medijima upravljala sadržajima, koja se nije skidala iz TV Dnevnika, koja je bila okupirala sve političke šoue, čije su devojke vodile tok-šoue… Kad neko ovde dođe na vlast i kad beskrupulozno upotrebljava poluge moći, on uopšte ne može sebe da zamisli kao žrtvu istih tih instrumenata. To se ponavlja.

Vi ste jedan od retkih koji uporno tvrdi da su ovi problemi sistemski i da dominantni korporativno-neoliberalni model nema rešenja za probleme.

— Poslednjih godina, tražeći uzroke za ovo propadanje medija, pročitao sam niz važnih knjiga o krizi 1929. Kapitalizam je društvo koje ciklično pada u krize, a one se uvek završavaju suštinskim promenama sistema. Ovih dana je kod nas ponovo objavljena knjiga glavnog ideologa promena posle 1929. Džona Majnarda Kejnsa Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca. To je redosled važnosti. Glavni problem je što su ova društva izmislila rast bez zaposlenosti. Iz onog stanja opšte, da kažemo, neoliberalne pomame, koja je na kraju zvana i Velika depresija, izašlo se tek 1945, ali sistem je dubinski izmenjen. Iza liberalne retorike krila se „nova industrijska država“, kako je to nazvao Džon Kenet Galbrajt, i još šezdesetih tvrdio da je taj državni kapitalizam sličniji državnom socijalizmu nego klasičnom liberalizmu. Tu ne treba biti mudar da bi se razumelo kakvo će rešenje biti. Veoma brzo se siromaši danas. Nema stabilnog društva bez elementarno zadovoljnih ljudi, koje su ljubitelji kapitalizma zvali srednja klasa.

Socijalna kriza u Srbiji traje dugo. Deo teritorije je okupiran, a srpska politička elita nije samostalna u donošenju ključnih odluka. Čini se kao da propadanju nema kraja. Ima li srpski narod snage, kao što je više puta uradio u istoriji, da preokrene stanje ?

— Meni danas u Srbiji orijentisano deluje jedino kolektivna svest ovog naroda. Mi smo pojedinačno svakakvi. I kad bi se te naše pameti prosto sabirale, ne verujem da bi zbir bio i nula. Ali u kolektivnoj svesti važi drugačija matematika. Mi smo ipak društvo u kome nikad natovsko-zapadnjačka opcija nije dobila polovinu glasova na izborima, kakvi god da su oni bili. Jesu naši izabranici posle izbora okretali leđa poruci naroda i kretali u besomučne operacije menjanja svesti naroda. Ali sva ruženja naroda počinju kao groteske, a završavaju se kao tragikomedije.

S druge strane, preraspodela svetske moći ide u korist narodne želje, a ne neorijentisanih i dužnih elita. Niko od njih nije pažljivo čitao Loka ili Rusoa, koji su insistirali na „pravu na pobunu“ kada elite odlepe. To pravo je bilo i jedna od najvećih vrednosti zapadnog društva. Jedino je nedokučiva Hronosova tajna. Vreme. Društveni procesi traju. I izvan su kontrole onih koji vole da misle da ih potpuno kontrolišu.

Razgovor vodio SLOBODAN ERIĆ

Geopolitika