ALEKSANDAR PAVIĆ
Savetodavno mišljenje MSP može na međunarodno pravno odbranjiv način tumačiti u korist Srbije
Na pitanje zašto se, na primer, Rusija spremno i otvoreno poziva na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova*, a Srbija ne, mnogi će kao iz puške da odgovore: pa zato što je Rusija velika sila, koja to sebi može da priušti (a Srbija bedna i nikakva, pa treba da ćuti i samo klima glavom, glasio bi nedorečeni nastavak). Uglavnom, ovo se rezonovanje može čuti najpre među tzv. evrofilima, koje bi trebalo da krasi, kako sami uvek žele da naglase, izuzetno veliko poštovanje prema civilizacijskoj tekovini zvanoj „vladavina prava“. Međutim, oni koji koriste takvu vrstu logike upravo tim svojim činom postaju najveći negatori tog koncepta.
Treba podsetiti da su upravo zapadne sile, na čelu sa najglasnijim globalnim propagatorom vladavine prava, SAD, bile i najveći protivnici inicijative državnog vrha Srbije, koju je Generalna skupština UN glasala da prihvati 8. oktobra 2008, da se Međunarodni sud pravde konsultuje o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova*. Već to je govorilo o zapadnom zaziranju od suočavanja sa pravdom. No, kada je do toga već došlo i kada je savetodavno mišljenje MSP objavljeno 22. jula 2010, prividno proizvelo rezultat koji su zapadne države želele, onda se nisu štedele reči hvale na njegov račun. Sve zapadne države koje su još ranije priznale nezavisnost Kosova* su požurile da pozdrave mišljenje najviše instance međunarodne pravde i da pozovu i druge države, uključujući i Srbiju, da prihvate pravne posledice tog mišljenja i same priznaju Kosovo* kao državu i podrže njen prijem u UN i sve druge međunarodne organizacije.
TUMAČENjE KOJE JE PREUZEO KRIM
Zapadni entuzijazam za ovu „pobedu međunarodne pravde“ je, međutim, nedavno naglo splasnuo kada je Autonomna Republika Krim, „polazeći od odredbi Povelje UN i čitavog niza drugih međunarodnih dokumenata koji garantuju pravo naroda na samoopredeljenje, i uzimajući u obzir da je Međunarodni sud UN 22. jula 2010. u vezi sa Kosovom potvrdio da se jednostranim proglašenjem nezavisnosti dela države ne krše nikakve norme međunarodnog prava“, 11. marta 2014. donela sopstvenu deklaraciju o nezavisnosti. [1] To je navelo mnoge, pa i u zapadnim zemljama, tamo gde su kritički glasovi uopšte mogli da se čuju, da se zapitaju: kako je to međunarodna pravda „dobra“ tamo gde to odgovara zapadnim interesima, a „loša“ tamo gde ne odgovara?
Najbolji pokušaj odgovora, pogotovo od strane američkih zvaničnika, sveo se na upinjanje da se „dokaže“ – izvrtanjem činjenica, o čemu je bilo reči u prethodnom članku [2] – da je slučaj Kosova* nekako „jedinstven“ i da ne može imati nikakve veze sa slučajem Krima. Ovim ne samo da se iznova pokušala nametnuti jedna neutemeljena i diskreditovana slika kosovskog slučaja već je to bio i pokušaj da se krivotvori savetodavno mišljenje MSP, u kom nigde nije pomenuto da je akt proglašenja nezavisnosti nešto što je dozvoljeno samo u slučaju Kosova*. Naprotiv, MSP je u članu 84 svog mišljenja jasno utvrdio da „opšte međunarodno pravo ne sadrži nikakve primenjive zabrane protiv donošenja deklaracija o nezavisnosti“. [3]
Dakle, rukovodstvo AR Krim je samo iskoristilo prednosti koje mu je relevantno tumačenje međunarodnog prava nudilo, a Rusija to rezonovanje prihvatila, na zgražavanje istih zapadnih država koje su tom istom rezonovanju aplaudirale pre manje od četiri godine. Sve jasno. Ono što nikako ne može biti razumljivo je zašto se zvanična Srbija ne poziva na to isto savetodavno mišljenje, kada ono takođe može da se tumači u njenu korist? Postoje samo tri moguća odgovora: ili neće, ili ne sme, ili nije znala da takva opcija uopšte postoji. Ako je ovo treće u pitanju, vreme je da se i ta prepreka otkloni, tj. da se jasno pokaže pravnicima u službi države da se savetodavno mišljenje MSP može na međunarodno pravno odbranjiv način tumačiti u korist Srbije.
Ključ ovog povoljnog tumačenja leži u činjenici da je MSP jasno definisao sadašnju skupštinu Kosova* kao telo koje se samoproklamovalo izvan okvira Rezolucije 1244, odnosno izvan pravnog poretka kojeg je uspostavio Savet bezbednosti UN. Pritom, niko do dan-danas nije ukinuo niti promenio ni Rezoluciju 1244 ni pravni okvir koji je ona definisala. Ali dozvolimo savetodavnom mišljenju MSP da definiše stvar:
Član 76: „Deklaracija o nezavisnosti je usvojena na sastanku održanom 17. februara 2008, pošto je za nju glasalo 109 od 120 članova Skupštine Kosova, uključujući Premijera Kosova i Predsednika Kosova (koji nije bio član Skupštine). Deset poslanika Skupštine koji su predstavljali zajednicu kosovskih Srba i jedan poslanik koji je predstavljao zajednicu kosovskih Goranaca odlučili su da ne prisustvuju sastanku. Deklaracija je napisana na dva lista papirusa i pročitana, izglasana i zatim potpisana od strane svih prisutnih predstavnika. Ona nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN, niti je objavljena u Službenom glasniku Privremenih institucija samouprave na Kosovu“. Ovde je već jasno šta MSP hoće da kaže: da je deklaracija doneta izvan pravnog poretka UN.
DEKLARACIJA I PRAVNI POREDAK
U članu 102 MSP izražava svoju nameru da utvrdi tačan identitet autora deklaracije: „Sud treba da utvrdi da li je deklaracija o nezavisnosti od 17. februara 2008. predstavljala akt ‘Skupštine Kosova’, jedne od Privremenih institucija samouprave osnovanih prema Poglavlju 9 Ustavnog okvira, ili su oni koji su deklaraciju usvojili delovali u nekom drugom svojstvu“.
Član 105 iznosi viđenje MSP o tome kako su autori deklaracije o nezavisnosti sami sebe videli: „Deklaracija nezavisnosti odslikava svest njenih autora da su pregovori o konačnom statusu propali i da je nastupio kritičan trenutak za budućnost Kosova. Preambula deklaracije pominje ‘višegodišnje međunarodno sponzorisane pregovore između Beograda i Prištine po pitanju našeg budućeg političkog statusa’ i izričito stavlja deklaraciju u kontekst neuspeha pregovora o konačnom statusu, s obzirom da navodi da ‘nikakvo međusobno prihvatljivo rešenje statusa nije bilo moguće’ (deseti i jedanaesti stav preambule). Polazeći od toga, autori deklaracije o nezavisnosti ističu svoju rešenost da ‘reše’ status Kosova i pruže narodu Kosova ‘jasnoću u vezi njegove budućnosti’ (trinaesti stav preambule). Ova terminologija ukazuje da autori deklaracije nisu nastojali da deluju u okviru standardnog okvira privremene samouprave Kosova, već im je cilj bio da ustanove Kosovo ‘kao nezavisnu i suverenu Državu’ (stav 1). Stoga, oni koji su deklaraciju usvojili nisu imali nameru da ona stupi na snagu u okviru pravnog poretka koji je stvoren za privremenu fazu, niti je ona to mogla. Naprotiv, Sud smatra da autori deklaracije nisu delovali, niti su nameravali da deluju, u kapacitetu institucije stvorene i ovlašćene da deluje u okviru tog pravnog poretka, već su preduzeli da usvoje meru čija će važnost i posledice biti izvan tog poretka“.
BEZ ODREDBI O KONAČNOM STATUSU
Član 106: „Ovaj zaključak podupire činjenica da su autori deklaracije preduzeli da ispunjavaju međunarodne obaveze Kosova, posebno one koje je za Kosovo kreirao UNMIK (stav 9), i izričito i svečano objavili obaveze Kosova prema trećim Državama u skladu sa obavezama navedenim u deklaraciji (stav 12). Nasuprot tome, pod režimom Ustavnog okvira, sva pitanja vezana za rukovođenje spoljnih odnosa Kosova bila su pod isključivom ingerencijom Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara:
(m) sklapanje sporazuma sa državama i međunarodnim organizacijama u svim stvarima vezanim za RSBUN 1244 (1999);
(n) nadzor nad ispunjavanjem obaveza iz međunarodnih sporazuma koji su sklopljeni u ime UNMIK-a;
(o) spoljni odnosi, uključujući sa Državama i međunarodnim organizacijama… (Glava 8.1 Ustavnog okvira, ‘Ovlašćenja i Obaveze koje pripadaju SPGS-u),
u skladu sa kojim se Specijalni predstavnik Generalnog sekretara samo konsultuje i sarađuje sa Privremenim institucijama samouprave po ovim pitanjima“.
Član 107: „Određene pojedinosti u tekstu deklaracije kao i okolnosti njenog usvajanja takođe navode na isti zaključak. Nigde se u izvornom tekstu deklaracije na albanskom jeziku (koji je jedini autentični tekst) ne pominje da je deklaracija delo Skupštine Kosova. Reči ‘Skupština Kosova’ pojavljuju se u zaglavlju deklaracije samo u engleskom i francuskom prevodu u dosijeu priloženom u ime Generalnog sekretara. Jezik koji je korišćen u deklaraciji razlikuje se od jezika koji se koristi u aktima Skupštine Kosova, s obzirom da prvi pasus počinje frazom: ‘Mi, demokratski izabrane vođi našeg naroda…’ dok akti Skupštine Kosova koriste treće lice jednine.“
„Uz to se procedura vezana za deklaraciju razlikovala od procedure koju je koristila Skupština Kosova za usvajanje zakonodavnih akata… Takođe se primećuje da deklaracija nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara radi objavljivanja u Službenom glasniku“.
Član 108: „…Ćutanje Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara u vezi deklaracije od 17. februara 2008. ukazuje da on nije smatrao da je deklaracija bila akt Privremenih institucija samouprave koji je trebalo da počne da deluje u sklopu poretka za čiji je nadzor on bio ovlašćen. Kako praksa pokazuje, on bi bio dužan da reaguje na akte Skupštine Kosova za koje je smatrao da su ultravires, tj. izvan njenih prerogativa.“
Član 109: „Stoga Sud zaključuje da autori deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu delovali u svojstvu jedne od Privremenih institucija samouprave u sklopu Ustavnog poretka, nego kao lica koja su delovala kao predstavnici naroda Kosova izvan okvira privremene administracije“.
U članu 114, „Sud primećuje da je suštinski cilj Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) stvaranje privremenog režima na Kosovu, s namerom da se dugoročni politički proces usmeri ka postizanju konačnog statusa. Rezolucija ne sadrži nikakve odredbe koje se tiču konačnog statusa Kosova ili uslova njegovog postizanja…“
DEKLARACIJA BEZ VEZE SA 1244
„Stoga Rezolucija 1244 (1999) ne isključuje objavljivanje deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008, pošto ta dva instrumenta deluju na različitim nivoima: za razliku od Rezolucije 1244 (1999), deklaracija o nezavisnosti predstavlja pokušaj da se konačno utvrdi status Kosova“.
Član 115 imenuje aktere na koje se Rezolucija 1244 odnosi, a koji su specifično navedeni u Rezoluciji: međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo, države članice UN, organi UN poput Generalnog sekretara i njegovog Specijalnog predstavnika i, najzad, OVK i druge naoružane grupe kosovskih Albanaca. Izvan toga „ne postoje indicije u tekstu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) da je Savet bezbednosti nameravao da, mimo toga, nametne specifične obaveze delovanja ili zabrane delovanja nekim drugim akterima“.
Član 117, pak, izričito podvlači da Rezolucija 1244 ne navodi vođstvo kosovskih Albanaca kao jednog od aktera na koje se Rezolucija odnosi. U zaključku, kako se navodi u članu 119: „Sud stoga nalazi da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) nije sprečavala autore deklaracije od 17. februara 2008. da objave deklaraciju nezavisnosti od Republike Srbije. Dakle, deklaracija o nezavisnosti nije prekršila Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999).
Šta iz svega ovoga proizilazi? Jedan jedini zaključak: sadašnje „Tačijeve“ strukture u Prištini, koje je priznalo (a za veliku većinu znamo i pod kakvim pritiscima) preko 100 država na svetu – nemaju nikakve veze sa Rezolucijom 1244. One su nastale izvan nje, izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, koji i dalje postoji. Kosmetski Arbanasi su imali pravo, prema MSP, da uzurpiraju za sebe pravo da proglase nezavisnost preko svojih samoproklamovanih „demokratski izabranih vođa“, odnosno da politički izraze svoje viđenje konačnog statusa KiM. No – to pravo svakako, prema rezonovanju MSP, imaju i druge etničke grupe na KiM, odnosno njihove „demokratski izabrane vođe“ (a nigde se ne navodi kakva je to tačno procedura koja nekome daje status „demokratski izabranog“). Drugim rečima, nema ničega u međunarodnom pravu, kako ga je protumačio MSP, što obavezuje i jednog aktera na KiM da se podredi poretku samoproklamovanih vlasti u Prištini. Stoga nema nikakvog pravnog razloga niti obaveze da vlasti u Beogradu nasilno primoravaju Srbe (a, stoga, i ostale nealbance) da se „integrišu“ u samoproklamovane „institucije“ Prištine. Obaveze mogu da budu samo političke prirode, ali to sa pravom nema veze.
NAJBOLjE U NAJGOREM
Po povratku iz Brisela 31. marta 2014, Aleksandar Vučić je izjavio: „U tim zadatim okvirima napravili smo najbolji rezultat za građane Srbije“. [4] To je čak možda i tačno, ali se Vučiću postavlja pitanje: zašto su građani Srbije dužni da poštuju „zadate okvire“, odnosno okvire koje je nametnulo samoproglašeno rukovodstvo samoproglašenog Kosova*? Odgovor može biti samo jedan: zato što su i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić izabrali (u okolnosti pod kojima su napravili svoj izbor ovde nećemo ulaziti) da prihvate Tačijeve okvire. I više od toga: Vučić i Dačić su prihvatili poredak koji je jednostrano uspostavljen izvan okvira Rezolucije 1244, od strane grupe ljudi koji su uzurpirali ime „Skupštine Kosova“.
Stoga su sve priče o nekakvoj „statusnoj neutralnosti“ briselskog procesa krajnje besmislene. Ako se samo pročita savetodavno mišljenje MSP, jasno je da se statusna neutralnost može naći isključivo unutar Privremenih institucija samouprave uspostavljenih Ustavnim okvirom, odnosno Rezolucijom 1244 – a MSP je jasno rekao da su donosioci deklaracije o nezavisnosti iskoračili izvan njihovog okvira. Istinska statusna neutralnost ne stanuje izvan tih okvira, definisanih od strane UN. Izvan njih stanuju jedino pokušaji – koji, sada znamo, nisu protivni međunarodnom pravu – da se ustanovi konačni status. Kosmetski Arbanasi su to pravo iskoristili. Isto to pravo, dakle, moraju da imaju i Srbi na KiM (a i ostale nacionalne zajednice koje su zainteresovane). To pravo, overeno od strane MSP, se Srbima na KiM uskraćuje. I to na prvom mestu od strane vlasti u Beogradu. Tu nema nikakvog dvoumljenja. Samoproglašene institucije u Prištini su izabrale da konačni status bude – nezavisnost. Svaka vlast u Beogradu ima ne samo pravo nego i nacionalnu, ustavom definisanu obavezu da proglasi i alternativni konačni status – autonomiju unutar Srbije. I to na istoj teritoriji na kojoj je Priština samoproklamovala svoju nezavisnost.
ŠTA NIJE REALPOLITIKA
Ako vladajuće stranke u Beogradu pre krimskog slučaja nisu bile svesne mogućnosti koje im savetodavno mišljenje MSP, nudi – sada toga jednostavno moraju da budu svesne. Umesto priznavanja Skupštine Kosova* samoproklamovanih prištinskih vlasti, međunarodno pravo im daje za pravo da priznaju Skupštinu Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, koja je svoje postojanje proglasila 4. jula 2013. Ako beogradske vlasti ne počnu da pokazuju znake delovanja u skladu sa međunarodnim pravom, za to odsad mogu da postoje samo dva razloga: ili neće, ili ne smeju. Ako neće, onda je jedini zaključak koji se nameće taj da imaju nameru da se i pravno odreknu srpskog naroda na KiM, odnosno Kosova i Metohije u Srbiji. Ako ne smeju – to znači da su procenili da će im upravo najglasniji svetski pobornici vladavine prava to uzeti za zlo.
Ovde nema mesta pozivanju na nekakvu „realpolitiku“, „realnost“ i slično. Pravo je pravo, i ne može i ne sme da ima veze sa bilo čijim pragmatičnim interesima. Inače ga nema, i umesto njega vlada zakon džungle. Hoće li možda SAD i EU da nas ponovo bombarduju ako istaknemo ono isto pravo koje je dodeljeno i njihovim prištinskim prijateljima, a koje su oni koliko juče toplo pozdravili? Da nam nametnu sankcije? Nije li jasno da je to ta latentna pretnja koja stalno visi u vazduhu? I da današnjem Zapadu zakon ipak leži u topuzu. Svakako, to je većini ljudi jasno. Ali – zašto onda glumiti nešto drugo? Treba bar stvari nazvati pravim imenom. Nedić, na kojeg se čak neki iz vladajućih krugova stidljivo pozivaju, bar je imao petlju da to uradi.
Uzvišenim sferama srpskog duha će svakako biti strano svako ponizno, dobrovoljno povinovanje takvom jednom ropskom položaju, svako dobrovoljno prihvatanje da standardi koji važe za jedne ne važe za druge, odnosno za nas. Aleksandar Vučić često ističe kako sve kaže otvoreno u lice svakome. Sad je prilika, posle krimskog slučaja koji je i kosovsku stvar u punoj snazi vratio na svetsku pozornicu, da otvoreno, u lice, upita svoje prijatelje iz SAD i EU, pogotovo pošto je otvoreno poglavlje o vladavini prava: da li međunarodno pravo koje ste do juče pozdravljali važi i za Srbiju? Tek to bi značilo da ga zanima da napravi „najbolji rezultat“ za državu čiji će premijer uskoro da postane.
__________
Napomene:
[1] http://ruskarec.ru/politics/2014/03/27/od_haga_do_krima_duh_kosovskog_presedana_29143.html
[2] http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/30/posle-obame-i-americhka-ambasada-obmanuie-iavnost.html
[3] http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf
[4] rts.rs
