milossad

ОДАКЛЕ МОЖЕ ДОЋИ НОВАЦ ЗА ИНДУСТРИЈУ СРБИЈЕ?

ЧАСЛАВ КУЗМАНОВИЋ Свежег новца има на три места: на Западу, Истоку и у домаћој...

ЧАСЛАВ КУЗМАНОВИЋ

Свежег новца има на три места: на Западу, Истоку и у домаћој штедњи. Изгледи да се он обезбеди крајње су узбудљиви

„Ако европски континент остане
ичим познат у историји ове планете,
остаће вероватно тиме што је умео
да измисли многобројне проблеме,
а није био у стању да ни један
главни проблем реши у корист
свеколиког рода људског. Ту спадају,
на првом месту, такозвани социјални
проблеми.“
Јустин Поповић

Стари циљ нове српске владе остаје привлачење страних и ангажовање домаћих улагања. Поред голе распродаје, то је једини начин да се повећа извоз и не распадне лихварско-ропски perpetuum mobile, наметнут Србији досадашњим „развојем“. Од улагања зависи и хитно потребна обнова индустрије у Србији.

Свежег новца има на три места: на Западу, Истоку и у домаћој штедњи. Изгледи да се било који од њих обезбеди су сада крајње узбудљиви, као што ћемо видети у овој анализи.

НОВИ ПРИСТУП, СТАРИ ЦИЉЕВИ ЕУ

Да кренемо од најмање вероватног извора: новца из ЕУ. Србија ће од Евроуније у мају 2014. године – уместо улагања – добити „специфичне економске препоруке“ у складу са новим приступом проширењу. Тежиште је на економској припреми земље за чланство, а не на предприступним фондовима.

А препоруке јесу специфичне. У оквиру новог приступа дресуре, земље кандидати годишње ће достављати Европској комисији националне програме економских реформи, а сваке друге године програме за конкурентност и раст. Програми се односе на области од трговине, тржишта рада, пословног амбијента и приватизације, до фискалне политике. Мајске препоруке ће се најпре односити на тржиште рада или на јавна предузећа, с обзиром на то да представљају оптерећење за буџет и конкуренцију – саопштио нам је 28. марта у Београду Френк Јанмат, шеф сектора за европске интеграције у Делегацији ЕУ у Србији.

Мада се ово оглашава као „управљање економијом“, ради се о старој тежњи ЕУ за променом власништва над јавним предузећима у Србији. Поводом ефикасности пословања јавних предузећа, намерно се замагљује однос између власништва и управљања у корист (приватног) власништва. И то неоправдано јер су власничка и управљачка улога давно раздвојене, поготово у великим системима. Практично, нерационалност у раду јавних предузећа може се отклонити без промене власништва.

Нас заправо чека оно што важи за поробљени део планете, како указују нови прописи ЕУ и пример Немачке, која је недавно оспорила право на воду за пиће као основно људско право. Огроман је притисак капитала на природне ресурсе, који се доживљавају само кроз профит. Не помаже ни лоше искуство са делом приватизованог водовода Берлина.

Јанмат нас је сневеселио изјавом да Србија ове године неће добити ништа из вишегодишњег буџета ЕУ јер прво мора да припреми акциони план за управљање јавним финансијама. Иначе, будући планови мораће да уваже услове Европске комисије који се поставе пред одређене секторе. Ове услове је лако претпоставити јер ће ЕУ сарађивати са Светском банком, ЕБРД и ММФ у „подстицању економског развоја“ Србије.

Чак су и посланици Европског парламента, чланови Комитета за запошљавање, почетком године оптужили чувену „Тројку“ да је изазвала социјална разарања присиљавањем земаља еврозоне које су у кризи да игноришу социјалну заштиту и социјалне стандарде. Тиме крше и Европску социјалну повељу и конвенцију о запошљавању коју је утврдила Међународна организација рада УН. Посланици тврде да се безобзирно крше европски уговори и изазива „социјални цунами“. Аустријски и француски посланик су позвали на распуштање „Тројке“ због недостатка надзора над њеним радом.

И Андреас Фишер-Лескано, професор европског права и политике Универзитета у Бремену, објавио је свој извештај, говорећи како су неке мере штедње у супротности са Повељом ЕУ о основним правима којих се сва законодавства овога блока морају придржавати.“ (ЕУобсервер, 10. јануар 2014, са енглеског Душан Ковачев).

У условима када имају сопствених 26 милиона незапослених грађана, тешко да ће из ЕУ улагати у српску индустрију и отварање радних места.

radnici

ЛИХВАРСКА ПЉАЧКА ИСТОКА

Да зло буде веће, извештај о пословању Европске централне банке показује да се добро зарађује на каматама земаља које пропадају, тј. земаља еврозоне на „периферији Европе“. Западни капитал може доћи само ради куповине неприватизованог перспективног дела постојеће српске привреде. Тај процес ће смањити број запослених. Смањиће се и добит која остаје у Србији.

Ако је веровати евроунијатима, подршка приближавању Србије ЕУ расте. Ако све чињенице код нас и у суседству сведоче о погубности тог правца, морамо се запитати шта то српски грађани очекују од пароле да „ЕУ нема алтернативу“. Педантни евроунијати кажу да грађани очекују да ће лакше доћи до посла и тиме до већег стандарда. Откуд то веровање када сваки дан гледамо протесте одбачених радника широм градова ЕУ?

Веродостојан одговор би могло бити запажање Ф. М. Достојевског: „Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свога краја, иживи се, наступа панична потреба да се људи уједине ради ‘спасавања стомака’… Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство.То је предосећање краја – почетак краја.“ (Дневник писца 1877–1881, стр. 471).

СТАЊЕ ИНДУСТРИЈЕ СРБИЈЕ

Деиндустријализација је један од главних инструмената Запада за успостављање неоколонијалног односа према земљама које су вољно или невољно постале мете при ширењу „тржишних слобода и демократских вредности“. Довољно је бацити поглед на званичне податке Eurostat-а за земље као што су Бугарска, Мађарска, Румунија и уверити се у ово.

Пропадање српске индустрије траје четврт века. Осмогодишње санкције, ратна разарања и петоколонашки неолиберални модел привредног „развоја“ након промене друштвено-економског система убрзали су овај процес. Бесконачна бандитска приватизација оставила је посебан печат на уништење бројних великих и мањих индустријских система. Обећане реформе подразумевају скорашњи масакр оних предузећа која су све ово преживела и у којима је запослено више од 50.000 радника.

Резултат досадашњег односа према индустрији препознатљив је у следећим чињеницама. Остварени обим индустријске производње у 2013. години износио је само 48,9 одсто обима из 1989. године. Број индустријских радника је пао са милион, колико их је било 1989, на свега 287.000 у 2013. години. Број запослених у прерађивачкој индустрији је преполовљен а у структури прерађивачке индустрије преовлађују предузећа ниске (47 одсто) и средње ниске технолошке интензивности, што условљава малу тражњу за висококвалификованим радницима.

Очигледно да је индустријски систем у Србији изгубио много људског потенцијала у квантитативном смислу, а тиме и у квалитативном јер се умањила способност за управљање и обнову пословних система на начин који захтева глобално тржиште. Томе је додатно допринео низак ниво улагања у људске ресурсе, истраживања и технолошки развој. Неспорно је да Србији треба домаћа индустрија и нова индустријализација као основа развојног циклуса. А новац?

nikolicputin01

НЕДОСТУПНЕ СЛАМАРИЦЕ

Имовинско раслојавање у Србији се захуктава. Бројни осиромашени су са једне, а са друге стране домаће штедише, на чије се рачуне прелило више од седам милијарди евра. Упошљавање тог новца за развој домаће индустрије било би драгоцено, али његови власници немају много поверења у државу у којој су тај исти новац стекли. Због тога га брижљиво чувају у страним банкама.

Сматрамо за велику непознаницу да ли ће нова-стара власт успети да овај новац измами на светлост дана. Разлози су психолошко-културне природе и леже у националној раздробљености Срба. Лаици мисле да стање духовног јединства једног народа нема везе са његовом економијом, али су у реалном животу то дубински и те како повезане ствари.

Академик Василије Ђ. Крестић са правом упозорава да је духовно јединство једно од најзначајнијих питања српског народа. Под јединством он подразумева свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.

Није случајно што од српског народа траже промену управо ове свести. Енглески краљ је давне 1629. године послао своме колонисти у Америци Џону Винтропу Повељу у којој га охрабрује у преобраћању домородачког становништва, јер је то преобраћање „принципијелни крај колонизације.“ (Н. Чомски, Снови и надања, 2013. стр. 28.)

У жељи да нас подстакне на сопствено преиспитивање, Крестић закључује: „Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу, се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности“ (Српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, 1999, е-издање Пројекат Растко).

РЕШЕЊА ИМА, АЛИ ИСТОЧНИЈЕ

Ако се призовемо себи, постоји вероватноћа да ће једна од 171 стратегије за привредни и индустријски развој, које су тренутно у оптицају у Србији, бити изабрана и остварена. Тим пре ако се ослонимо на праве пријатеље. Можемо ли их препознати? Прихватити?

Повољна цена и стабилно снабдевање енергентима, извоз без царине, сарадња са једном од најразвијенијих наменских индустрија у свету, повољно финансирање, теоретски су идеалне претпоставке за постепен опоравак запуштене српске индустрије. Све ово нам истовремено нуди само Русија.

И без ових економско савршених услова, аргументи су на страни Русије, јер Србија нема само економске и социјалне проблеме. Постоје и проблеми везани за опстанак државе и заштиту елементарних националних интереса, подсећа нас Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије СРЈ, председник Београдског форума за свет равноправних.

Русија је очигледно спремна да помогне не само у економском и инфраструктурном развоју него једнако и у одбрани националних и државних интереса.

Остаје само да се ми, Срби, изјаснимо. Слободна воља је чудо.

Фонд стратешке културе