srbijapoplave04

КАКО СУ ПОПЛАВЕ ПОКАЗАЛЕ ДА БИ СРПСКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ МОГЛЕ ДА БУДУ МНОГО БОЉЕ

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ Нема разлога да политичари део свог утицаја не медије искористе како би...

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ

Нема разлога да политичари део свог утицаја не медије искористе како би мало духовно обновили овај народ

Трагични догађаји који су задесили Србију током протекле седмице извршили су тектонске промене у телевизијском програму. Сви канали су се мање или више окренули извештавању са лица места, обавештавању грађана о евакуацији, потребама унесрећених и преношењу саопштења јавних служби. Истовремено, гледаоци тих медија показали су солидарност и пожртвовано се укључили у напоре да се помогне унесрећенима. Одједном су медији показали друго лице и нека од главних упоришта неукуса постала су врло корисни јавни сервис, кудикамо кориснији од самог Јавног сервиса, који је тромо реаговао на дешавања на терену.

Када повод ове програмске промене не би био трагичан, рекло би се да је барем у медијском смислу ово био период препорода нашег јавног простора. Међутим, када погледамо узорно понашање грађана, који су годинама мање-више непрекидно тровани разним погубним садржајима са ових телевизија, сасвим је сигурно да ти људи заслужују квалитетнији програм који ће их оплеменити.

РЂАВ ТРЖИШНИ АРГУМЕНТ

Исто тако, не треба потценити ни благотворан утицај медија на реакцију грађана. Они су имали не само информативну и пропагандну функцију већ су успели да привуку пажњу гледалаца нудећи им могућност да из сата у сат прате развој ситуације и да се још јаче „вежу“ за драматичне догађаје. Неки циник би рекао да је гледаоцима сензибилираним на ријалити програм ова катастрофа била можда и најузбудљивији ријалити до сада, али, ако је тако, онда кроз ту призму најбоље можемо сагледати разорну моћ садржаја који се емитују у редовним околностима.

Један од главних аргумената за опште срозавање нивоа наше телевизије јесте поређење са Западом. И тамо су радо гледане ријалити емисије и читани таблоиди, па стога зашто не би тако било и у Србији?

И збиља, овај тржишни аргумент би имао смисла под условом да Србија јесте тржиште које је у сваком смислу синхроно са Западом. Међутим, Србија из разних разлога има спорији корак.

За почетак, Србија касни, и самим тим, поред разних видова заосталости, има и предност – може да процени колико су разне новотарије збиља корисне. Можда су на Западу, продуценти Великог брата заиста били пионири, покушали некакав експеримент и успели, али код нас су дошли знајући да то мора бити хит. Али знале су се и контраиндикације ове емисије, која није чак ни опијум за народ, већ нешто много горе. Наиме, Маркс је сматрао да опијум има и наркотичке и окрепљујуће аспекте, а овде је јасно да нема лековитости.

Зашто смо то зло увезли у наш медијски простор? Пре свега да би поједине телевизије за што мање новца постигле што већу гледаност. Али исто тако увезли смо и због тога што се у склопу разних глобализацијских процеса изгубио однос према специфичностима локалног тржишта и стратегије борбе за гледаност су почеле да се осмишљавају изван Србије.

То није никаква теорија завере, већ практична ствар – преласком власништва над медијима у стране руке сасвим је логично да се успешне праксе из других држава преносе и код нас. Ипак, то не значи да нешто што је некоме лакше ми обавезно морамо и да некритички прихватимо.

srbijapoplave05

МОЖЕ ЛИ СЕ ВРАТИТИ ПРАВА ТЕЛЕВИЗИЈА

Постоји низ аргумената који говоре у прилог тога да ријалити емисије нису нужне да би се постизала велика гледаност, међу којима је кључни већ доста пута поновљени аргумент да поједини програми не шире гледалачку публику већ да се гледаоци преливају из једног садржаја у други. Није превише вероватно да исти људи имају толику ширину видика да са пуном посвећеношћу гледају и Дневник и Фарму, и Први глас Србије и Великог брата, и српску и турску серију, што значи да би им се врло лако могла укинути Фарма а да не дође до општег пада гледаности телевизије.

То нас доводи до идеалне ситуације, а то је да се на сцену врати умеће прављења телевизије. Доста је било великих магова телевизије који се хвале гледаношћу, а да она много више зависи од протува које се свађају на екрану него од аутора. Још увек не треба одустати од тога да се у прајм-тајму РТС и Б92 такмиче тако што ће једни имати екранизацију Црњанског а други играну серију о убиству Ћурувије.

Уколико су политичари у стању да изврше толики притисак на медије да би ови радили у њихову корист, зашто не би извршили неки притисак да ови почну барем мало да раде и у корист народа?

Неко ће на све ово рећи да се иза ове приче крије поновни увод у доба цензуре и државно-контролисаних медија. И да сада имамо тржиште које је предуслов за постојање демократије. То међутим није више валидна претпоставка. Прво, Кина показује да развој тржишта не подразумева западну демократију. Друго, код нас заправо не постоји тржиште.

Тржиште би, наиме, подразумевало да медији буду у власништву људи беспрекорних биографија, да су настали без политичких концесија, да имају у потпуности легално пословање и да своје запослене редовно и адекватно плаћају за рад.

Када ми неко покаже такав медиј, лично ћу отићи у било какав ријалити програм који желе да снимају. Али, док се такав медиј не појави, нема разлога да политичари део свог утицаја не искористе како би мало духовно обновили овај народ, који је суочен са катастрофом показао да има још пуно снаге, храбрости и потенцијала, и да није заслужио да заврши екремизован.

(Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским)

Стари кадар