phoropter during an eyeglass prescription

NOVA IMAGINACIJA ILI SLIČICE KOJE UPADAJU U OKO

NIKOLA PILIPOVIĆ Mi, koji smo mislili da kreiramo, biramo i selektujemo, bivamo sve više...

NIKOLA PILIPOVIĆ

Mi, koji smo mislili da kreiramo, biramo i selektujemo, bivamo sve više kreirani, odabirani ili odbacivani

Parmenid kaže: „Čulo vida je čoveku najvažnije jer mu pomaže da uočava razlike”. (H. A. Dils: Predsokratovci. Informatičko doba se pre svega oslanja na sliku (image), „koja vredi hiljadu reči”. Francuski geostrateg i filozof Pol Virilio razvija teoriju prema kojoj će se u budućnosti ratovi voditi virtuelno. Vojne efektive zemalja koje se spremaju za rat biće, prema njegovim rečima, preseljene u data baze, prosleđene u komjuterske procesore i ekrane. To je prostor gde će se odvijati simulacije ili prividi simulacija borbi, koji će da podrazumevaju virtuelne manevre, pretnje stvarnim i izmišljenim oružjem. Uvek prisutna neizvesnost da će se „igra” i „virtuelno” se za milioniti deo sekunde preokrene u „pravi rat”.

Rat bi gubila ona strana koja bi, kao u komjuterskim igricama koje su preplavile svet, pokazala da je u određenoj konstelaciji snaga bila za neki „milioniti” delić sekunde prespora da reaguje na virtuelnu/stvarnu pretnju suparnika a u brzini virtuelnog vremena/prostora koje nema previše dodirnih tačaka sa onim što mi podrazumevamo pod kolokvijlnim pojmom vreme. Virtuelno vreme je zbir informacija koje se potencijalno, ad infinitum, kompresuju u materijalnu jedinicu prostora/vremena, na „nosače“ različitih sastava i performansi.

Danas je prioritet sposobnost brzog gledanja i uspostavljanja kriterijuma po kojem se gleda. Novi realitet u odnosu prostor/vreme podrazumeva drugačiji pristup gledanju. Može se reći da je u toj magičnoj „sekundi“, čiji delići odlučuju da li će neko pobediti ili propasti, smešten sav strateški potencijal i sva ekspanzionističko-taktička stremljenja zapadne civilizacije prema „periferijama”.

Napominjemo da je u ovom kratkom ogledu reč o onome što znamo da već postoji kao materijalni fakat. Previše bi nam vremena oduzelo da se bavimo uticajem kvantne fizike ili fizike ultrasitnih čestica na procese koji čak mogu da dovedu i do procesa teleportacije, što automatski naše opservacije čini zastarelim.

marinaabramovic512

POMERANjA U OBLASTI VIZUELNOG

Od nadomeštanja, dodavanja (u imaginaciji) onoga što nedostaje na crtežima ili urezima u steni u preistorijskim, shematizovanim prikazima životinja i ljudi, čovek je dobio potpuno novi zadatak: kako da redukuje množine podataka, kako da iz ogromne količine izdvoji ono što je bitno za njegovo polje proučavanja – da uouči, dekodira, kompresuje, pa potom to upotrebi kao pomagalo koje će biti onaj odlučujući višak u sve žešćoj borbi za primat u osvajanju vremena/prostora famozne „sekunde”. Malo je oblasti ljudskog delovanja koje na „mreži“ nisu pokrivene ogromnom količinom pre svega vizuelnog materijala. Pošto „slika vredi hiljadu reči“, na pomolu su radikalne fiziološka pa, posledično, i ontološka pomeranja u oblasti vizuelne (fiziološke) i mentalno-spoznajnog ili/i perceptivnog/fizološkog volumena u čovekovoj konstituciji. To spada u “tehnologije prerade viđenog” i polje je intenzivnih naučnih istraživanja. Naziru se specifične forme filosofije koja svoje korene ima u distribucije znanja virtuelnog porekla. Dešifrovanja/dekodiranje vizuelnog kao fenomena percepcije u fenomen spoznaje je u ekspanziji kao oblast ljudskog delovanja od neprocenjive važnosti u svetu koji nastaje.

Došlo je do promena fiziologije očiju i mozga, a to ima za posledicu brzinu kojom telo i um reaguju na vizuelni nadražaj i na koji način primenjuju tu novostečenu brzinu na najneočekivanijim mestima. „Fiziološka dubina” se menja. Oči i mozak sve više preferiraju brzinu gubeći nano-deliće fiziološke dubine. To je već proces koji se događa u neuronima, pa je pitanje kako se može kvantitativno opisati. Tu je paradoks kvantne fizike “da ispitanik utiče na ispitano” potpunio na delu. Dubinu slike i spoznaje, flatness (nezgrapan prevod bi bio „površinost” ili izvedenica u jednoj reči koja ističe karakteristiku ekrana da on jeste ravna povšina), ima dalekosežne posledice na čovekovu percepciju sveta i razumevanja procese u njemu.

jeffkoonsvalondog

PROMENE SVETA PERCEPCIJE

Te promene se već uveliko dešavaju, ali još je plitko istorijsko vreme, to jest, mereno i zabeleženo vreme – chronos – u kome komjuteri kreiraju čoveka bar u onoj meri u kojoj čovek kreira kompjutere, a da bi se se moglo zaključiti o kojoj i kakvoj vrsti reciprociteta se tu radi. Izvesno je – dolazi do promene dosadašnjeg sveta percepcije i re-distribucije podataka, i to na svim nivoima. Te promene su u značajnoj meri indukovane sve rasprostranjenijom primenom kompjutera, koji svoju primenu nalazi na najneočekivanijim mestima. Prema nemačkom sociologu Lumanu, nije moguće menjati deo nekog sistema a da se pri tome ne promeni ceo sistem. Još nismo u mogućnosti da vidimo sve efekte i posledice dejstava koje pojava kompjutera izaziva na jednoj generaciji ljudi, i to od rođenja pa do smrti (naučnici, posebno sociolozi, to su to, na primer, mogli da urade sa prvom „televizijskom generacijom“), pa se i definitivni zaključci o globalnom i sveukupnom dejstvu kompjutera na svet ne mogu sažeti u jednu mainstream spoznaju. Tu se, bar za sada, radi o množini pomeranja različitog intenziteta i važnosti koji zajedno drastično menjaju svet u kojem smo živeli. Za sada je izvesno da će promene koje se dešavaju u fiziologiji, pa i tehnologiji a potom i „filozofiji“ gledanja i razumevanja gledanog biti revolucionarne i dalekosežne.

Današnji čovek mora, da bi mogao da „uoči razlike” i nešto sazna iz procesa odabira i selekcije iz podataka, paradoksalno, da potroši mnogo više vremena i materijala nego antički filozofi. Da bi uočio razlike, on mora da pregleda nesrazmerno veći broj „sličica koje upadaju u oči“. (Antifont). U množini slika teško je pronaći onu „pravu“, koja bi bila ključ za otvaranje prostora koji je naslućan ili bi mogao da se pojavi kao posledica heurističkog načina potrage za „idejom” a u skladu sa ponuđenim opcijama iz virtuelnog sveta.

Da li je lakše biti onaj koji traži iglu u plastu sena ili biti plast koji skriva iglu? Da ovo pitanje nije tek igra rečima, videćemo u sledećim primerima „iz života”. Koliko mi gledamo kompjuter, kompjuter gleda nas. Mi shvatamo procese u „kompjutingu“, ali ćemo se povinovati određenim procedurama koje zahteva ova tehnologija, i to je podrazumevajuće povinovanje. Mada su komjuteri koji se baziraju na principu superpozicije već prošli eksperimetalnu fazu i primenjuju se restriktivno i polutajno, njihova superpozicijska „priroda” se očituje u logici koja nije ni da ni ne, već istovremeno i da i ne, i uključeno i isključeno istovremeno. Kompjuteri imaju mogućnost da teleportuju svoje „znanje” i da u sadejstvu sa klasičnim kompjuterima a moćniji od njih, poput nekih manipulatora ili tehno-vampira „isisaju“ pa odbace ono što ostane kao višak u klasičnom hard-disku. Mi, za sada, i dalje pripadamo svetu klasično koncipiranog komjutera (+, -; uključeno, isključeno; perforirano, neperforirano…

Dakle, nalazimo se u već prevaziđenoj dvojnosti (+, – ), to jest mi se tek obučavamo za ono što već postoji vežbajući na tehnološki prevaziđenom simulatoru/klasičnom kompjuteru. Suštinski sadražaj i materija svake informacija koja do nas dolazi, hteli to mi ili ne, ovde i sada su “zarobljeni” u svetu te klasične dvojnosti (+ i – ). Posle obrade informacija u procesu koji zavisi od dvojnog principa (procesa po dvojnom principu – perforirano/neperforirano), dolazimo do sadržaja koji se raspoređuju, po različitim potrebama i standardima (ideološki, propagandni, tržišni… ili tačno-netačno, korisno-nekorisno…).

demijanherstmamut

UMETNOST, VREME, NOVAC

Trend u savremenoj umetnosti, na primer, jeste pravljenje artefakata džinovskih dimezija da bi se spektaklom nodomestila ontološka praznina koja nastaje u hijatusu između neoliberalnog konzervativizma i elitnog singularizma. Rascep između onih koji još privređuju za život na „staromodan” način – radom – i onih koji su našli forme života, tojest egzistencija koja podrazumeva kako biološki tako i duhovni opstanak ljudskih resursa u novoformiranim interesnim grupama (otprilike, svi rade koliko mogu, svi dobijaju osnovna sredstva za život, oni koji žele više rade više i imaju više. Oni koji rade manje dobijaju manje, ali niko nije kažnjen time da ostaje u okviru jedne grupe zarobljen u hijerarhijskoj zamki i tu osuđen da bude na njenom obodu, izopšten iz razmene zbog siromaštva). U umetnosti je novi impuls neoliberalnog tržinog ponašanja predstavljen kao ujedinjujući princip transformacije beskrajno ne-vrednog u hiper-vredno. Tržišno je to koje verifikuje i podvlači i glorifikuje svoju nadprirodnu moć da uskrsne nešto iz ničega. Ovo je snažan u suštini sakralni impuls koji uvek dolazi kada se prosvetiteljsko-razumski zbir vrednosti pokaže nedovoljnim kao pogonsko sredstvo.

Tu je proto-ideologija singularnosti u zaostatku jer još mora da vodi računa o određenim akumulacijama materijala koji je potreban za pravljenje infrastrukture nove ideologije (ili postideologije), to jest još se nije emancipovala od klasičnog rada koji je u hipertržišnom – neoliberalnom terminskom kapitalizmu apstrahovan do mere jedne metaelitističke avangardnosti bez premca u pisanoj istoriji sveta. Recentni neoliberalizam postao je protoreligija, a njena čuda liče bazično na podvižništva svetaca i religijske alogičnosti. Kada se radi o religiji, uvek je u pitanju ili dvostruka priroda fenomena ili entiteta, uskrsnuće i/ili transfiguracija (iz mrtvog u živo – uskrsnuće kao pokazatelj dvostruke Hristve prirode), ili se radi o transupstalizaciji (pretvaranju krvi u vodu i hleba u telo na tajnoj večeri, na primer). Sve to nalazimo transponovano u avangardi neoliberalnog elitizma, u umetnosti koja glorifikuje i proširuje zapreminu tržišta, otvara nove horizonte već posustalom kapitalizmu.

Ako je novac vreme, tada je i Hrist uskrsnuo iz grobnice kao starozavetni Jona iz kitove utrobe, vraćamo se u prvi čovekov čin simbolizacije, na prve ureze u stenu, na crteže životinja u pećinama.

Ogromne ili „ultra-sitne“ dimenzije umetničkih dela ove „turbo-tržišne avangarde” jesu mimezis dimenzija, odnosno količina kojima se barata u svetu terminskog kapitala da bi se u punoj spektakularnosti pokazala „barokizirala) nova faza razmene dobara neoliberalne provenijencije i da se ukaže na tačku od koje se može od beskrajno malog krenuti u beskrajno veliko. Na primer, potencijalno je beskrajno velik prodor u nano-veličine (ultra-mikro svet jer tu se odigravaju neuronski procesi koji su paralelni onima koji se dešavaju u ljudskim kognitivnim procesima). Ono što se u razvijenim zemljama Zapada radi laboratorijski i u „eksterijerima” koji se potom vraćaju u staništa (mozgove, kompjutere superpozicijske generacije, mikro-čipove, robote…) u Rusiji i Kini se radi na nivou integralne ljudske jedinke, određenog čoveka ili grupe ljudi, pa se i tu otvara interesantno polje koje predpostavlja da onaj neiskorišćeni višak ljudskog mozga (više od 70 odsto) i takako biva korišćen u određenim mestima i za određene svrhe.

odiseja2001

512 SATI MARINE ABRAMOVIĆ

Umetnine su podeljene na one koje su formalizovane u materijalu: na primer, kostur mamuta obložen zlatom, rad engleskog umetnika Demijena Hersta, prodat za 11 miliona evra. Ili ogromni pas koji po izgledu fingira pse koji se prave vezivanjem balona na određeni način ali, za poterebe “umetnosti”; umetnik je Amerikanac Džef Kuns. Sada je ta figura napravljena od bojenog, visoko sjajnog i kvalitenog čelika u visini od šest metara. Umetnica koja je ponikla na beogradskoj Likovnoj akademiji Marina Abramović koristi vreme, ili da budemo precizniji – blokove vremena – da bi od njih i u sadejstvu sa njima promovisala nešto što ona smatra za umetničko delo. Njen najnoviji rad u galeriji Serpentin u Londonu nazvan 512 sati, podrazumeva pojavljivanje umetnice u galeriji u trajanju od tri meseca (512 sati), gde, po njenim rečima, umetnost nastaje u sadejstvu posmatrača, umetnice i mesta/vremena koji čine polje na kojem ovo i ovakvo umetničko delo nastaje i stiče svoj neupitni status umetničkog dela (u suštini, taj status je već prisutan jer se radi o galeriji koja promoviše umetnost kao avangardno polje, ili ekstenzije, ili trendseterski posao u promovisanju novih generacija neoliberalnog tržišnog stila, pa su i pitanja o ontološkom statusu ove „umetnosti” onoliko suvisla koliko je suvislo i pitanje o ontološkoj prirodi samog tržišta. Naravno, kontroverze su se pojavile i one se tiču pitanja da li je ovaj rad u suštini ponavljanje nekolicine radova koji su u poslednjih pola veka urađeni na sličan način, ali sa različitim intencijama. Izjava umetnice da je njen rad 512 sati „nešto najnematerijalnije moguće“ govori na podsvesnom nivou da se radi, upravo suprotno, o najmaterijalnijem radu, jer, kao što je poznato, vreme je najdragocenija materija za čoveka jer je ireverzibilno/nenadoknadivo, ali, ako se to vreme konvertuje u novac, eto „veoma materijalne količine”. U suštini, i ne treba očekivati da ugledni eksponenti tržišnog neoliberalnog opredeljenja u umetnosti iznose svoje tajne na videlo tek tako. Kao i svaka druga manipulacija, i ova zahteva veliku dozu tajanstvenosti i nedorečenosti.

KORPORACIJSKI STIL UMETNOSTI

U slučaju davanja velike vrednosti nečem što „po sebi nema vrednost” (kosti mamuta su desetinama hiljada godina ležale u zemlji bez ikakve tržišne kvalifikacije, pas od čelika koji imitira psa od balona koristi izvor/model efemerno niske cene da bi više miliona puta „narastao” u smislu tržišne vrednosti a u tržišnom okruženju, dok se pak vreme koje Marina Abramović uzima bez ikakvog ekstra ulaganja osim u osnovne potrebe tela koje ima svoju tržišnu istoriju u svetu umetnosti, pa ga shvatamo kao nečije ulaganje u banku koja daje potpuno fantastične kamate na osnovni ulog. Taj performans množi iks puta svoju početnu vrednost obzirom da će umetnica dobiti milionski honorar za taj performans. Korporacijski stil distrubucije i upotrebe umetnosti jeste pojava koja ima mnogo zajedničkog sa novom raspodelom dobara na tržištu. Više nije stvar u tržištu, koje kupuje i prodaje, pa iz tih procesa uzima dobit. Poenta je u umnožavanju i kompresovanju vrednosti. Nije stvar u otkrivanju „dijalektike virtuelnog” u procesima koji vladaju u apstraktnom svetu, „vrednosti” koje se transformišu ponekad na fantazmagoričan način – radi se o ekstenziji te jedne „sekunde” (the second) na onoliko prostora i vremena koje će dozvoliti da se u tom zadatom i osvojenom okviru na miru sprovedu strategije i taktike virtuelnog rata ili da se u okviru jednog beskrajno sitnog ili bezvrednog segmenta predmetne stvarnosti stvori i do neslućenih granica umnoži njena tržišna vrednost (pogledati knjigu Ž. Bataja Prokleti deo).

Kada govorimao o tehnološkoj nadmoći Zapada nad Rusijom, na primer, mislimo koliko svetlosnih godina traje ta sudbonosna sekunda kod jednih a koliko kod drugih? Da li je ruska sekunda toliko „kraća” od američke da ovi mogu da u okviru svoje sekunde urade strateški manevar pomeranja, na primer, raketa sa mesta A na mesto C, a da pritom Rusi ne mogu da vide da li se radi o pravom pomeranju ili o fingiranju pomeranja u virtuelnom svetu jer eventualno nisu u stanju da analiziraju manevar u složenosti i brzini koja prevazilazi njihove tehničke mogućnosti? Mora se pritom napomenuti da su ruska istraživanja na ljudskom „materijalu” otišla daleko ispred američkih, tako da niko u suštini ne zna šta se to sprema u „Sibiru”.

Mi smo u stanju da pravimo izbore i zaključke iz pregledanog materijala iz kompjutera – kompjuter sa novim softverima uspeva da napravi koordinate sposobne da detektuju aktivnosti koje su interesantne za neke oblasti socijalnog života, posebno u obaveštajnim i špijunskim aktivnostima. Istovremeno sa ovim nikad završenim poslom špijuniranja i kontrole, čovek u razvijenim demokratijama formira mikro-svetove, singularitete koji su, bar za sada, post-anarho-proto-ideologije, koje se sprovode bez markantnijih kolizija sa društvima neoliberalnog kapitala, koje je „domaćin” ovoj proto-ideologiji. Od razmene hrane za bitcoin-e (novčane jedinice nove ideologije), pa do arhitekture napravljene „iz ničega” (ekološki), ideologija singularnosti kapilarno premrežava svet. Da je zaista tako, pokazuje i nekoliko primera iz Srbije, gde su oformljena domaćinstva po principima ove nove post-anarho ideologije.

PAD KOJI TRAJE OD PRAČOVEKA

Filozofi, na primer „predsokratovci“ (pošto smo već pomenuli dvojicu njih), bavili su se relativno ograničenim brojem tema. Što idemo dublje, što više razgrćemo slojeve vremena, poput nekih imaginarnih arheologa, nailazimo na sve svedenije forme života i prikazivanja tog života. Najzad prolazimo pored urezanih likova koje je kreirao genije pračoveka; u stenama, prolazimo pored crteža životinja u pećini Lasko da bi došli do predela pred-istorije (bronzano, kameno… itd. doba), gde se zamagljuju i gube tragovi o počecima čovekovog re-produkovanja sveta. Može se reći da je kultura započeta kada je izvršena prva inverzija iz materijalnog u simboličko – umesto bivola koji je ulovljen ili koji treba da bude ulovljen, pećinski čovek je nacrtao bivola. Meso je zamenjeno za prikaz mesa. Realno je zamenjeno simbolički u novom ulančavanju značenja i potreba. To je dalekosežan mentalni skok, koji se u neizmenjenom obliku nalazi u ideji novca kao jednom od najmarkantnijih i najprisutnijih primera inverzije (time is money, ili u ideji Boga kao entiteta koji utiče na sveukupni život, ali je nevidljiv, prisutan i otsutan) Itd.

U filmu Odiseja u svemiru 2001 pisac Artur Klark i režiser Stenli Kjubrik sučeljuju pračoveka sa Monolitom (obeliskom). Prekognicija u kojoj je predstavljena “Mega Data” ili datoteka koja u sebi sadrži sve podatke od postanka svemira, kompresovana u savršeno geometrijsko telo „skromnih” dimenzija u poređenju sa današanjim „gradovima – data centrima”. Dok pračovek otkriva kost što će mu poslužiti kao oružje za ubijanje i time uspostavljanje poretka moći – koji od tada pa do današnjih dana svet drži u stanju kontinuiranog rata – pored njega se nalazi Monolit, vrhunac znanja kojim je „isti“ taj čovek koji otkriva kost-oružje u jednom molekularnom vremenu koje se naziva aeon (eon), u trajanju koje je posle otkrivanja brzina većih od brzina svetlosti na nivou nečega beskrajno kratkog uspeo i da stvori i da zaboravi savršenu mašinu – mašinu-koja-misli. Odmah da kažemo da Deep Blue, koji je pobedio Kasparova, svetskog prvaka u šahu, nije mašina koja misli, već mašina koja je dobro programirana da kombinuje. Kombinovanje je samo jedna od odlika procesa mišljenja, ali neprocenjiva šteta za igru zvanu šah je učinjena. Pitanje je koliko će još sličnih „igara” i pomagala koje je čovek koristio za razvoj svojih kognitivnih sposobnosti biti bačene na tavan jer će kompjuter biti mnogo bolja zamena. Da li je tema mislećih mašina tema koja nam već sada, u turbo-tehno-spiritualnom stilu, nagoveštava obrise slike Čovekamašine – Kreatora, Čoveka-Mašin-Boga?

STRATEGIJE BEZ ČOVEKA

Krug je zatvoren da bi u tkivo humaniteta počeo da se urezuje novi krug postajanja. Sada se to dešava u amorfnoj masi, koja više nije kao do sada dvodimenzionalna (vreme/prostor), i to u kauzalistički definisanoj dinamici. Posledice definišu uzroke, a prošlost se uliva u budućnost bez brane koja je u svesti današanjeg čoveka definisana kao vreme koje je permanentno prisutno kao nikada prekinuto sada („vreme je ono više nije i nije još“; M. M. Ponti). Kauzalističkom stilu poimanja vremena polako dolazi kraj. No mi smo još zaglavljeni u njemu.

Simultanost umesto linearnosti, istovremenost u okviru jednog korpusa događanja umesto uzroka koji prethode posledicama, pametni komjuteri, pametne bombe, dronovi, koje smo obarali nad Srbijom 1999, počeće da smišljaju svoje strategije i taktike da opstanu bez čovekovog posredovanja. Uostalom, sve smo to već videli na filmovima. To što smo spektakl izmestili iz naših kognitivnih procesa, dozvoljavajući da se Monolit iz svoje hiper- realnosti pretvori u neobavezujuću zabavu ne znači ništa u poretku kreiranja „novog” realiteta”. Nije li koautor scenarija Odiseje u svemiru Artur Klark predvideo satelite, koji nas sada gledaju iz svemira? Zbog našeg „nesvesnog” ili „svesnog” odbijanja da preispitamo svoje navike u razmišljanju, dešava se da ne primetimo ono što će nam u velikoj meri promeniti život, to jest što nam ga već menja. Činjenica da nam je ta revolucionarna promena toliko blizu očituje se i u tome da smo paralisani tom blizinom. Znači da treba da se izmaknemo da bi eventualno sagledali šta nas to opkoljava. Ne vidimo jer, kada smo unutar dešavanja, distanca se gubi. Mi, koji smo mislili da kreiramo, odabiramo i selektujemo bivamo sve više kreirani, odabirani ili odbacivani. Na mestu koje ne može biti drugo do mesto slutnji, prekognicija, snova … bazira se vreme spektakla, jer spektakl prepoznaju svi. Spektakl je jasan jer je prerađen tako da ono što nam se upravo dešava dok ga gledamo dobija jasne parametre žanra, a ne života koji pulsira u ritmu našeg tela. To je osnovna i „najdragocenija” tekovina koju je baštinila prva TV generacija. Dve gospođe su na početku Šetnji 1996/7. prošle pored nas i čuli smo deo njihovog razgovora. Mada je bilo potpuno vidljivo i jasno da se na Trgu nalazi nekoliko desetina hiljada ljudi, gospođe su se složile da ih je tek nekoliko stotina jer su “tu brojku čule maločas na TV vestima!?”

MAŠINE KOJE NAS PREVAZILAZE

Potrebe za dekodiranjem spektakla znače da postoji potreba sa regulišićim „insajderom” a u nama samima (to jeste oblik cenzure, ali indukovan preko novih tehnologija, a ne preko „staromodnih” ideoloških pritisaka). Potreba da se otuđenost mašine usvoji kao neodvojivi i konstitucionalni deo realiteta u nastajanju oštro se kosi sa potrebom čoveka da sam, svojom spoznajnom aparaturom, svojim čulima sagleda i opipa „istinu” koju mu sredstva koje je sam izmislio serviraju. Da bi sebi lakše, brže i sveobuhvatnije predstavio i koliko je to moguće potpunije i tačnije arhivirao ono što mu se dešava u svetu koji kreira (ili je kreirao, pa mu sada pomalo izmiče), čovek pravi mašine koje ga „prevazilaze”, pa onda nastaje problem u međusobnoj komunikaciji. U izmenjenom ambijentu i sa „stvarnim” likovima bez neophodne opreme za opstanak u takvom okruženju, bez implanta, čipa, insajdera u telu mi postajemo „strano telo” za svet koji je prihvatio posledice informatičke revolucije bez zadrške. Dok su se neki borili sa etičkim konsekvecama ili se bavili moralnim dilemama u vezi sa ovim nastajućim svetom, oko nas je je narastao bedem „aliena”, koji nas gledaju a po svojim implantima već pripadaju svetu koji je nama stran i kojem smo mi strani. Instant realnost spektakla, „realnost” koju nam servira čovek-mašina (do sada je mašta prizivala robota kao kao mašinu-čoveka, dakle inverzija je potpuna i epohalna i ostvariva u čoveku-mašini, koji je ultra-uspešni robot (pogledati ciklus filmova o Terminatoru). Za sada još uspevamo da ostanemo u realnosti u kojoj još postoji damar želje da se „svojim očima uverimo” i da „svojim rukama” opipamo stvari, i da dešavanja u kojima egzistira vreme koje nije dizajnirano da bude kompaktibilno sa spektaklom, koji indukuje mašina, prilagodima svom biološkom vremenu u kojem se još odvijaju naši kognitivni procesi. Vreme koje donosi korenite promene drugačije je koncipirano, može se čak reći i da ima dosta elementa retro postupaka, koji plediraju za lično svedočenje (sindrom Nevernog Tome). Ako je pećinski čovek crtao životinje i time ih „prizivao” da mu budu plen, čovek pred ekranom je pasiviziran do mere da postaje plen ekrana. Umesto da nametne svoje vreme prostornoj-mreži (net), mreža njemu nameće svoje vreme i određuje svoje prostorne koordinate kao obavezujuće. Otkrivamo da je mreža potpuno adekvatan izraz za sistem koji poravnava planetu, postavlja svoje repere i određuje svoja pravila igre nesposobna za bilo kakav dogovor jer tako nešto kao dogovor je kategorija koja pripada uzajamnoj i slobodnoj razmeni, ali ne i programiranju.

Dakle, ako na pitanje mašina ne dobije adekvatan odgovor, nikakva emocija je neće sprečiti da postupi u skadu sa svojom „prirodom mašine”. U jednom dosta skromnom SF filmu (toliko skromnom da mu, nažalost, nisam našao trag na pretraživačima), postoji epizoda sa bombom u svemirskom brodu, koja u svemiru najednom počinje da se ponaša u skladu sa zadatkom za koji je programirana. Pošto pripada naprednoj tehnologiji, ulazi u dijalog sa astronautom koji pokušava da je odvrati od namere da eksplodira. Najzad, astronaut počinje da usmerava bombu da razmišlja fenomenološki, želeći pri tome da je zbuni jer je očekivao da će bomba shvatiti da sebe ukida ako izvrši zadatak. Međutim bomba izvodi paradigamtičan zaključak. Zadnje njene reču su: „Ja sam bomba. Zadatak svake bombe je da ekplodira. Da bi ispunila svoju sudbinu i potvrdila svoj identitet, ja ću da eksplodiram“.

ZEMLjA PONOVO POSTAJE RAVNA

Već je odomaćena misao da zemlja ponovo „postaje plošna”. Ta misao je nastala iz slične logike zbog koje je bomba o kojoj smo pisali „izvršila svoj zadatak”. Ako se brodovi i avioni ponašaju kao da je svaka tačaka na svetu samo presek koordinata koje su im zadate, a da njena „okruglost “ nema nikakvu praktičnu ulogu (dan ili noć, vremenske zone… sve je to već inkorporirano i apstrahovano u performanse koje jedna borbena taktička mašina savladava kao da se radi o klizanju po ravnoj ploči). Na filmovima koji prikazuju kako odabrane grupe ljudi posmataraju svet i odlučuju gde i kada će da pošalju neki nosač aviona ili da upute kakvu raketu, uvek vidimo ravnu mapu. Čaplinov performans sa svetom kao balonom u Velikom diktatoru je iz sveta koji pripada prošlom, kao i Melijesov svemirski brod, koji je ateriravši pogodio Mesec u oko.

Pokušali smo da objasnimo otkuda dolazi nova imaginacija koja se oštro suprostavlja logici da bi efikasnije zasnovala novu osvajačku a-logiku ili meta-logiku. Nije važna istina jer se tiče nečega spekulativnog, važni su efekti koje neka istina (The Truth) može da izazove u konstelaciji koju nazimao stvarnost. Ti efekti su važni jedino ako su potencijalna aktivnost ili ako pomažu da se sprovede izvesna aktivnost. Onaj koji nije u mreži ne može da participira u „premreženom” svetu. On ispada iz sveta da bi živeo na periferiji koja postaje ujedno i rub poznatog sveta iza kojeg počinje ponor nepoznatog. Moguć je pad sa tog ruba u bezdno. Za neke je taj pad predodređen i izvestan, a zgotovio ga je Središnji Subjekat (SAD po Habermasu). Novi ratovi će se, sada je izvesno, voditi oko suštinskih parametara koje smo dotakli u temama ovog ogleda a koje sugerišu pitanje opstanka planete zemlje obzirom na novu tehnološku revoluciju. Dok se vode rasprave o „revoluliciji u jeziku o revoluciji”, nesmetano se odvija paralelna i potencijalno veoma opasna i dalekosežna revolucija koju predvode usavršene mašine. To se već dešava, takoreći nesmetano, u hiper-brzini.

Svet na rubu, svet koji je osuđen na pad i nestanak želi da se vrati sa novom vizijom opstanka čovečanstva. Kakva će ta vizija biti? Odgovor će se ispisati u načinu na koji će se Rusija i Kina vratiti na svetsku scenu kao nezaobilazni faktori kada se radi o odlučivanju o svakom važnom segmentu za opstanak planete. Svaki drugi a mogući scenario bio bi suviše pesimističan. To je slika koju vidimo našim unutrašnjim vidom, „sličica koje upada u oči”, image čovečanstva koje, da bi opstalo, mora da živi u svetu boljem od ovog našeg.