phoropter during an eyeglass prescription

НОВА ИМАГИНАЦИЈА ИЛИ СЛИЧИЦЕ КОЈЕ УПАДАЈУ У ОКО

НИКОЛА ПИЛИПОВИЋ Ми, који смо мислили да креирамо, бирамо и селектујемо, бивамо све више...

НИКОЛА ПИЛИПОВИЋ

Ми, који смо мислили да креирамо, бирамо и селектујемо, бивамо све више креирани, одабирани или одбацивани

Парменид каже: „Чуло вида је човеку најважније јер му помаже да уочава разлике”. (Х. А. Дилс: Предсократовци. Информатичко доба се пре свега ослања на слику (image), „која вреди хиљаду речи”. Француски геостратег и филозоф Пол Вирилио развија теорију према којој ће се у будућности ратови водити виртуелно. Војне ефективе земаља које се спремају за рат биће, према његовим речима, пресељене у дата базе, прослеђене у комјутерске процесоре и екране. То је простор где ће се одвијати симулације или привиди симулација борби, који ће да подразумевају виртуелне маневре, претње стварним и измишљеним оружјем. Увек присутна неизвесност да ће се „игра” и „виртуелно” се за милионити део секунде преокрене у „прави рат”.

Рат би губила она страна која би, као у комјутерским игрицама које су преплавиле свет, показала да је у одређеној констелацији снага била за неки „милионити” делић секунде преспора да реагује на виртуелну/стварну претњу супарника а у брзини виртуелног времена/простора које нема превише додирних тачака са оним што ми подразумевамо под колоквијлним појмом време. Виртуелно време је збир информација које се потенцијално, ad infinitum, компресују у материјалну јединицу простора/времена, на „носаче“ различитих састава и перформанси.

Данас је приоритет способност брзог гледања и успостављања критеријума по којем се гледа. Нови реалитет у односу простор/време подразумева другачији приступ гледању. Може се рећи да је у тој магичној „секунди“, чији делићи одлучују да ли ће неко победити или пропасти, смештен сав стратешки потенцијал и сва експанзионистичко-тактичка стремљења западне цивилизације према „периферијама”.

Напомињемо да је у овом кратком огледу реч о ономе што знамо да већ постоји као материјални факат. Превише би нам времена одузело да се бавимо утицајем квантне физике или физике ултраситних честица на процесе који чак могу да доведу и до процеса телепортације, што аутоматски наше опсервације чини застарелим.

marinaabramovic512

ПОМЕРАЊА У ОБЛАСТИ ВИЗУЕЛНОГ

Од надомештања, додавања (у имагинацији) онога што недостаје на цртежима или урезима у стени у преисторијским, схематизованим приказима животиња и људи, човек је добио потпуно нови задатак: како да редукује множине података, како да из огромне количине издвоји оно што је битно за његово поље проучавања – да уоучи, декодира, компресује, па потом то употреби као помагало које ће бити онај одлучујући вишак у све жешћој борби за примат у освајању времена/простора фамозне „секунде”. Мало је области људског деловања које на „мрежи“ нису покривене огромном количином пре свега визуелног материјала. Пошто „слика вреди хиљаду речи“, на помолу су радикалне физиолошка па, последично, и онтолошка померања у области визуелне (физиолошке) и ментално-спознајног или/и перцептивног/физолошког волумена у човековој конституцији. То спада у “технологије прераде виђеног” и поље је интензивних научних истраживања. Назиру се специфичне форме философије која своје корене има у дистрибуције знања виртуелног порекла. Дешифровања/декодирање визуелног као феномена перцепције у феномен спознаје је у експанзији као област људског деловања од непроцењиве важности у свету који настаје.

Дошло је до промена физиологије очију и мозга, а то има за последицу брзину којом тело и ум реагују на визуелни надражај и на који начин примењују ту новостечену брзину на најнеочекиванијим местима. „Физиолошка дубина” се мења. Очи и мозак све више преферирају брзину губећи нано-делиће физиолошке дубине. То је већ процес који се догађа у неуронима, па је питање како се може квантитативно описати. Ту је парадокс квантне физике “да испитаник утиче на испитано” потпунио на делу. Дубину слике и спознаје, flatness (незграпан превод би био „површиност” или изведеница у једној речи која истиче карактеристику екрана да он јесте равна повшина), има далекосежне последице на човекову перцепцију света и разумевања процесе у њему.

jeffkoonsvalondog

ПРОМЕНЕ СВЕТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ

Те промене се већ увелико дешавају, али још је плитко историјско време, то јест, мерено и забележено време – chronos – у коме комјутери креирају човека бар у оној мери у којој човек креира компјутере, а да би се се могло закључити о којој и каквој врсти реципроцитета се ту ради. Извесно је – долази до промене досадашњег света перцепције и ре-дистрибуције података, и то на свим нивоима. Те промене су у значајној мери индуковане све распрострањенијом применом компјутера, који своју примену налази на најнеочекиванијим местима. Према немачком социологу Луману, није могуће мењати део неког система а да се при томе не промени цео систем. Још нисмо у могућности да видимо све ефекте и последице дејстава које појава компјутера изазива на једној генерацији људи, и то од рођења па до смрти (научници, посебно социолози, то су то, на пример, могли да ураде са првом „телевизијском генерацијом“), па се и дефинитивни закључци о глобалном и свеукупном дејству компјутера на свет не могу сажети у једну mainstream спознају. Ту се, бар за сада, ради о множини померања различитог интензитета и важности који заједно драстично мењају свет у којем смо живели. За сада је извесно да ће промене које се дешавају у физиологији, па и технологији а потом и „филозофији“ гледања и разумевања гледаног бити револуционарне и далекосежне.

Данашњи човек мора, да би могао да „уочи разлике” и нешто сазна из процеса одабира и селекције из података, парадоксално, да потроши много више времена и материјала него антички филозофи. Да би уочио разлике, он мора да прегледа несразмерно већи број „сличица које упадају у очи“. (Антифонт). У множини слика тешко је пронаћи ону „праву“, која би била кључ за отварање простора који је наслућан или би могао да се појави као последица хеуристичког начина потраге за „идејом” а у складу са понуђеним опцијама из виртуелног света.

Да ли је лакше бити онај који тражи иглу у пласту сена или бити пласт који скрива иглу? Да ово питање није тек игра речима, видећемо у следећим примерима „из живота”. Колико ми гледамо компјутер, компјутер гледа нас. Ми схватамо процесе у „компјутингу“, али ћемо се повиновати одређеним процедурама које захтева ова технологија, и то је подразумевајуће повиновање. Мада су комјутери који се базирају на принципу суперпозиције већ прошли експериметалну фазу и примењују се рестриктивно и полутајно, њихова суперпозицијска „природа” се очитује у логици која није ни да ни не, већ истовремено и да и не, и укључено и искључено истовремено. Компјутери имају могућност да телепортују своје „знање” и да у садејству са класичним компјутерима а моћнији од њих, попут неких манипулатора или техно-вампира „исисају“ па одбаце оно што остане као вишак у класичном хард-диску. Ми, за сада, и даље припадамо свету класично конципираног комјутера (+, -; укључено, искључено; перфорирано, неперфорирано…

Дакле, налазимо се у већ превазиђеној двојности (+, – ), то јест ми се тек обучавамо за оно што већ постоји вежбајући на технолошки превазиђеном симулатору/класичном компјутеру. Суштински садражај и материја сваке информација која до нас долази, хтели то ми или не, овде и сада су “заробљени” у свету те класичне двојности (+ и – ). После обраде информација у процесу који зависи од двојног принципа (процеса по двојном принципу – перфорирано/неперфорирано), долазимо до садржаја који се распоређују, по различитим потребама и стандардима (идеолошки, пропагандни, тржишни… или тачно-нетачно, корисно-некорисно…).

demijanherstmamut

УМЕТНОСТ, ВРЕМЕ, НОВАЦ

Тренд у савременој уметности, на пример, јесте прављење артефаката џиновских димезија да би се спектаклом нодоместила онтолошка празнина која настаје у хијатусу између неолибералног конзервативизма и елитног сингуларизма. Расцеп између оних који још привређују за живот на „старомодан” начин – радом – и оних који су нашли форме живота, тојест егзистенција која подразумева како биолошки тако и духовни опстанак људских ресурса у новоформираним интересним групама (отприлике, сви раде колико могу, сви добијају основна средства за живот, они који желе више раде више и имају више. Они који раде мање добијају мање, али нико није кажњен тиме да остаје у оквиру једне групе заробљен у хијерархијској замки и ту осуђен да буде на њеном ободу, изопштен из размене због сиромаштва). У уметности је нови импулс неолибералног тржиног понашања представљен као уједињујући принцип трансформације бескрајно не-вредног у хипер-вредно. Тржишно је то које верификује и подвлачи и глорификује своју надприродну моћ да ускрсне нешто из ничега. Ово је снажан у суштини сакрални импулс који увек долази када се просветитељско-разумски збир вредности покаже недовољним као погонско средство.

Ту је прото-идеологија сингуларности у заостатку јер још мора да води рачуна о одређеним акумулацијама материјала који је потребан за прављење инфраструктуре нове идеологије (или постидеологије), то јест још се није еманциповала од класичног рада који је у хипертржишном – неолибералном терминском капитализму апстрахован до мере једне метаелитистичке авангардности без премца у писаној историји света. Рецентни неолиберализам постао је проторелигија, а њена чуда личе базично на подвижништва светаца и религијске алогичности. Када се ради о религији, увек је у питању или двострука природа феномена или ентитета, ускрснуће и/или трансфигурација (из мртвог у живо – ускрснуће као показатељ двоструке Христве природе), или се ради о трансупстализацији (претварању крви у воду и хлеба у тело на тајној вечери, на пример). Све то налазимо транспоновано у авангарди неолибералног елитизма, у уметности која глорификује и проширује запремину тржишта, отвара нове хоризонте већ посусталом капитализму.

Ако је новац време, тада је и Христ ускрснуо из гробнице као старозаветни Јона из китове утробе, враћамо се у први човеков чин симболизације, на прве урезе у стену, на цртеже животиња у пећинама.

Огромне или „ултра-ситне“ димензије уметничких дела ове „турбо-тржишне авангарде” јесу мимезис димензија, односно количина којима се барата у свету терминског капитала да би се у пуној спектакуларности показала „барокизирала) нова фаза размене добара неолибералне провенијенције и да се укаже на тачку од које се може од бескрајно малог кренути у бескрајно велико. На пример, потенцијално је бескрајно велик продор у нано-величине (ултра-микро свет јер ту се одигравају неуронски процеси који су паралелни онима који се дешавају у људским когнитивним процесима). Оно што се у развијеним земљама Запада ради лабораторијски и у „екстеријерима” који се потом враћају у станишта (мозгове, компјутере суперпозицијске генерације, микро-чипове, роботе…) у Русији и Кини се ради на нивоу интегралне људске јединке, одређеног човека или групе људи, па се и ту отвара интересантно поље које предпоставља да онај неискоришћени вишак људског мозга (више од 70 одсто) и такако бива коришћен у одређеним местима и за одређене сврхе.

odiseja2001

512 САТИ МАРИНЕ АБРАМОВИЋ

Уметнине су подељене на оне које су формализоване у материјалу: на пример, костур мамута обложен златом, рад енглеског уметника Демијена Херста, продат за 11 милиона евра. Или огромни пас који по изгледу фингира псе који се праве везивањем балона на одређени начин али, за потеребе “уметности”; уметник је Американац Џеф Кунс. Сада је та фигура направљена од бојеног, високо сјајног и квалитеног челика у висини од шест метара. Уметница која је поникла на београдској Ликовној академији Марина Абрамовић користи време, или да будемо прецизнији – блокове времена – да би од њих и у садејству са њима промовисала нешто што она сматра за уметничко дело. Њен најновији рад у галерији Серпентин у Лондону назван 512 сати, подразумева појављивање уметнице у галерији у трајању од три месеца (512 сати), где, по њеним речима, уметност настаје у садејству посматрача, уметнице и места/времена који чине поље на којем ово и овакво уметничко дело настаје и стиче свој неупитни статус уметничког дела (у суштини, тај статус је већ присутан јер се ради о галерији која промовише уметност као авангардно поље, или екстензије, или трендсетерски посао у промовисању нових генерација неолибералног тржишног стила, па су и питања о онтолошком статусу ове „уметности” онолико сувисла колико је сувисло и питање о онтолошкој природи самог тржишта. Наравно, контроверзе су се појавиле и оне се тичу питања да ли је овај рад у суштини понављање неколицине радова који су у последњих пола века урађени на сличан начин, али са различитим интенцијама. Изјава уметнице да је њен рад 512 сати „нешто најнематеријалније могуће“ говори на подсвесном нивоу да се ради, управо супротно, о најматеријалнијем раду, јер, као што је познато, време је најдрагоценија материја за човека јер је иреверзибилно/ненадокнадиво, али, ако се то време конвертује у новац, ето „веома материјалне количине”. У суштини, и не треба очекивати да угледни експоненти тржишног неолибералног опредељења у уметности износе своје тајне на видело тек тако. Као и свака друга манипулација, и ова захтева велику дозу тајанствености и недоречености.

КОРПОРАЦИЈСКИ СТИЛ УМЕТНОСТИ

У случају давања велике вредности нечем што „по себи нема вредност” (кости мамута су десетинама хиљада година лежале у земљи без икакве тржишне квалификације, пас од челика који имитира пса од балона користи извор/модел ефемерно ниске цене да би више милиона пута „нарастао” у смислу тржишне вредности а у тржишном окружењу, док се пак време које Марина Абрамовић узима без икаквог екстра улагања осим у основне потребе тела које има своју тржишну историју у свету уметности, па га схватамо као нечије улагање у банку која даје потпуно фантастичне камате на основни улог. Тај перформанс множи икс пута своју почетну вредност обзиром да ће уметница добити милионски хонорар за тај перформанс. Корпорацијски стил диструбуције и употребе уметности јесте појава која има много заједничког са новом расподелом добара на тржишту. Више није ствар у тржишту, које купује и продаје, па из тих процеса узима добит. Поента је у умножавању и компресовању вредности. Није ствар у откривању „дијалектике виртуелног” у процесима који владају у апстрактном свету, „вредности” које се трансформишу понекад на фантазмагоричан начин – ради се о екстензији те једне „секунде” (the second) на онолико простора и времена које ће дозволити да се у том задатом и освојеном оквиру на миру спроведу стратегије и тактике виртуелног рата или да се у оквиру једног бескрајно ситног или безвредног сегмента предметне стварности створи и до неслућених граница умножи њена тржишна вредност (погледати књигу Ж. Батаја Проклети део).

Када говоримао о технолошкој надмоћи Запада над Русијом, на пример, мислимо колико светлосних година траје та судбоносна секунда код једних а колико код других? Да ли је руска секунда толико „краћа” од америчке да ови могу да у оквиру своје секунде ураде стратешки маневар померања, на пример, ракета са места А на место Ц, а да притом Руси не могу да виде да ли се ради о правом померању или о фингирању померања у виртуелном свету јер евентуално нису у стању да анализирају маневар у сложености и брзини која превазилази њихове техничке могућности? Мора се притом напоменути да су руска истраживања на људском „материјалу” отишла далеко испред америчких, тако да нико у суштини не зна шта се то спрема у „Сибиру”.

Ми смо у стању да правимо изборе и закључке из прегледаног материјала из компјутера – компјутер са новим софтверима успева да направи координате способне да детектују активности које су интересантне за неке области социјалног живота, посебно у обавештајним и шпијунским активностима. Истовремено са овим никад завршеним послом шпијунирања и контроле, човек у развијеним демократијама формира микро-светове, сингуларитете који су, бар за сада, пост-анархо-прото-идеологије, које се спроводе без маркантнијих колизија са друштвима неолибералног капитала, које је „домаћин” овој прото-идеологији. Од размене хране за bitcoin-е (новчане јединице нове идеологије), па до архитектуре направљене „из ничега” (еколошки), идеологија сингуларности капиларно премрежава свет. Да је заиста тако, показује и неколико примера из Србије, где су оформљена домаћинства по принципима ове нове пост-анархо идеологије.

ПАД КОЈИ ТРАЈЕ ОД ПРАЧОВЕКА

Филозофи, на пример „предсократовци“ (пошто смо већ поменули двојицу њих), бавили су се релативно ограниченим бројем тема. Што идемо дубље, што више разгрћемо слојеве времена, попут неких имагинарних археолога, наилазимо на све сведеније форме живота и приказивања тог живота. Најзад пролазимо поред урезаних ликова које је креирао геније прачовека; у стенама, пролазимо поред цртежа животиња у пећини Ласко да би дошли до предела пред-историје (бронзано, камено… итд. доба), где се замагљују и губе трагови о почецима човековог ре-продуковања света. Може се рећи да је култура започета када је извршена прва инверзија из материјалног у симболичко – уместо бивола који је уловљен или који треба да буде уловљен, пећински човек је нацртао бивола. Месо је замењено за приказ меса. Реално је замењено симболички у новом уланчавању значења и потреба. То је далекосежан ментални скок, који се у неизмењеном облику налази у идеји новца као једном од најмаркантнијих и најприсутнијих примера инверзије (time is money, или у идеји Бога као ентитета који утиче на свеукупни живот, али је невидљив, присутан и отсутан) Итд.

У филму Одисеја у свемиру 2001 писац Артур Кларк и режисер Стенли Кјубрик сучељују прачовека са Монолитом (обелиском). Прекогниција у којој је представљена “Мега Дата” или датотека која у себи садржи све податке од постанка свемира, компресована у савршено геометријско тело „скромних” димензија у поређењу са данашањим „градовима – дата центрима”. Док прачовек открива кост што ће му послужити као оружје за убијање и тиме успостављање поретка моћи – који од тада па до данашњих дана свет држи у стању континуираног рата – поред њега се налази Монолит, врхунац знања којим је „исти“ тај човек који открива кост-оружје у једном молекуларном времену које се назива aeon (еон), у трајању које је после откривања брзина већих од брзина светлости на нивоу нечега бескрајно кратког успео и да створи и да заборави савршену машину – машину-која-мисли. Одмах да кажемо да Deep Blue, који је победио Каспарова, светског првака у шаху, није машина која мисли, већ машина која је добро програмирана да комбинује. Комбиновање је само једна од одлика процеса мишљења, али непроцењива штета за игру звану шах је учињена. Питање је колико ће још сличних „игара” и помагала које је човек користио за развој својих когнитивних способности бити бачене на таван јер ће компјутер бити много боља замена. Да ли је тема мислећих машина тема која нам већ сада, у турбо-техно-спиритуалном стилу, наговештава обрисе слике Човекамашине – Креатора, Човека-Машин-Бога?

СТРАТЕГИЈЕ БЕЗ ЧОВЕКА

Круг је затворен да би у ткиво хуманитета почео да се урезује нови круг постајања. Сада се то дешава у аморфној маси, која више није као до сада дводимензионална (време/простор), и то у каузалистички дефинисаној динамици. Последице дефинишу узроке, а прошлост се улива у будућност без бране која је у свести данашањег човека дефинисана као време које је перманентно присутно као никада прекинуто сада („време је оно више није и није још“; М. М. Понти). Каузалистичком стилу поимања времена полако долази крај. Но ми смо још заглављени у њему.

Симултаност уместо линеарности, истовременост у оквиру једног корпуса догађања уместо узрока који претходе последицама, паметни комјутери, паметне бомбе, дронови, које смо обарали над Србијом 1999, почеће да смишљају своје стратегије и тактике да опстану без човековог посредовања. Уосталом, све смо то већ видели на филмовима. То што смо спектакл изместили из наших когнитивних процеса, дозвољавајући да се Монолит из своје хипер- реалности претвори у необавезујућу забаву не значи ништа у поретку креирања „новог” реалитета”. Није ли коаутор сценарија Одисеје у свемиру Артур Кларк предвидео сателите, који нас сада гледају из свемира? Због нашег „несвесног” или „свесног” одбијања да преиспитамо своје навике у размишљању, дешава се да не приметимо оно што ће нам у великој мери променити живот, то јест што нам га већ мења. Чињеница да нам је та револуционарна промена толико близу очитује се и у томе да смо паралисани том близином. Значи да треба да се измакнемо да би евентуално сагледали шта нас то опкољава. Не видимо јер, када смо унутар дешавања, дистанца се губи. Ми, који смо мислили да креирамо, одабирамо и селектујемо бивамо све више креирани, одабирани или одбацивани. На месту које не може бити друго до место слутњи, прекогниција, снова … базира се време спектакла, јер спектакл препознају сви. Спектакл је јасан јер је прерађен тако да оно што нам се управо дешава док га гледамо добија јасне параметре жанра, а не живота који пулсира у ритму нашег тела. То је основна и „најдрагоценија” тековина коју је баштинила прва ТВ генерација. Две госпође су на почетку Шетњи 1996/7. прошле поред нас и чули смо део њиховог разговора. Мада је било потпуно видљиво и јасно да се на Тргу налази неколико десетина хиљада људи, госпође су се сложиле да их је тек неколико стотина јер су “ту бројку чуле малочас на ТВ вестима!?”

МАШИНЕ КОЈЕ НАС ПРЕВАЗИЛАЗЕ

Потребе за декодирањем спектакла значе да постоји потреба са регулишићим „инсајдером” а у нама самима (то јесте облик цензуре, али индукован преко нових технологија, а не преко „старомодних” идеолошких притисака). Потреба да се отуђеност машине усвоји као неодвојиви и конституционални део реалитета у настајању оштро се коси са потребом човека да сам, својом спознајном апаратуром, својим чулима сагледа и опипа „истину” коју му средства које је сам измислио сервирају. Да би себи лакше, брже и свеобухватније представио и колико је то могуће потпуније и тачније архивирао оно што му се дешава у свету који креира (или је креирао, па му сада помало измиче), човек прави машине које га „превазилазе”, па онда настаје проблем у међусобној комуникацији. У измењеном амбијенту и са „стварним” ликовима без неопходне опреме за опстанак у таквом окружењу, без импланта, чипа, инсајдера у телу ми постајемо „страно тело” за свет који је прихватио последице информатичке револуције без задршке. Док су се неки борили са етичким консеквецама или се бавили моралним дилемама у вези са овим настајућим светом, око нас је је нарастао бедем „алиена”, који нас гледају а по својим имплантима већ припадају свету који је нама стран и којем смо ми страни. Инстант реалност спектакла, „реалност” коју нам сервира човек-машина (до сада је машта призивала робота као као машину-човека, дакле инверзија је потпуна и епохална и остварива у човеку-машини, који је ултра-успешни робот (погледати циклус филмова о Терминатору). За сада још успевамо да останемо у реалности у којој још постоји дамар жеље да се „својим очима уверимо” и да „својим рукама” опипамо ствари, и да дешавања у којима егзистира време које није дизајнирано да буде компактибилно са спектаклом, који индукује машина, прилагодима свом биолошком времену у којем се још одвијају наши когнитивни процеси. Време које доноси корените промене другачије је конципирано, може се чак рећи и да има доста елемента ретро поступака, који пледирају за лично сведочење (синдром Неверног Томе). Ако је пећински човек цртао животиње и тиме их „призивао” да му буду плен, човек пред екраном је пасивизиран до мере да постаје плен екрана. Уместо да наметне своје време просторној-мрежи (нет), мрежа њему намеће своје време и одређује своје просторне координате као обавезујуће. Откривамо да је мрежа потпуно адекватан израз за систем који поравнава планету, поставља своје репере и одређује своја правила игре неспособна за било какав договор јер тако нешто као договор је категорија која припада узајамној и слободној размени, али не и програмирању.

Дакле, ако на питање машина не добије адекватан одговор, никаква емоција је неће спречити да поступи у скаду са својом „природом машине”. У једном доста скромном SF филму (толико скромном да му, нажалост, нисам нашао траг на претраживачима), постоји епизода са бомбом у свемирском броду, која у свемиру наједном почиње да се понаша у складу са задатком за који је програмирана. Пошто припада напредној технологији, улази у дијалог са астронаутом који покушава да је одврати од намере да експлодира. Најзад, астронаут почиње да усмерава бомбу да размишља феноменолошки, желећи при томе да је збуни јер је очекивао да ће бомба схватити да себе укида ако изврши задатак. Међутим бомба изводи парадигамтичан закључак. Задње њене речу су: „Ја сам бомба. Задатак сваке бомбе је да екплодира. Да би испунила своју судбину и потврдила свој идентитет, ја ћу да експлодирам“.

ЗЕМЉА ПОНОВО ПОСТАЈЕ РАВНА

Већ је одомаћена мисао да земља поново „постаје плошна”. Та мисао је настала из сличне логике због које је бомба о којој смо писали „извршила свој задатак”. Ако се бродови и авиони понашају као да је свака тачака на свету само пресек координата које су им задате, а да њена „округлост “ нема никакву практичну улогу (дан или ноћ, временске зоне… све је то већ инкорпорирано и апстраховано у перформансе које једна борбена тактичка машина савладава као да се ради о клизању по равној плочи). На филмовима који приказују како одабране групе људи посматарају свет и одлучују где и када ће да пошаљу неки носач авиона или да упуте какву ракету, увек видимо равну мапу. Чаплинов перформанс са светом као балоном у Великом диктатору је из света који припада прошлом, као и Мелијесов свемирски брод, који је атериравши погодио Месец у око.

Покушали смо да објаснимо откуда долази нова имагинација која се оштро супроставља логици да би ефикасније засновала нову освајачку а-логику или мета-логику. Није важна истина јер се тиче нечега спекулативног, важни су ефекти које нека истина (The Truth) може да изазове у констелацији коју назимао стварност. Ти ефекти су важни једино ако су потенцијална активност или ако помажу да се спроведе извесна активност. Онај који није у мрежи не може да партиципира у „премреженом” свету. Он испада из света да би живео на периферији која постаје уједно и руб познатог света иза којег почиње понор непознатог. Могућ је пад са тог руба у бездно. За неке је тај пад предодређен и известан, а зготовио га је Средишњи Субјекат (САД по Хабермасу). Нови ратови ће се, сада је извесно, водити око суштинских параметара које смо дотакли у темама овог огледа а које сугеришу питање опстанка планете земље обзиром на нову технолошку револуцију. Док се воде расправе о „револулицији у језику о револуцији”, несметано се одвија паралелна и потенцијално веома опасна и далекосежна револуција коју предводе усавршене машине. То се већ дешава, такорећи несметано, у хипер-брзини.

Свет на рубу, свет који је осуђен на пад и нестанак жели да се врати са новом визијом опстанка човечанства. Каква ће та визија бити? Одговор ће се исписати у начину на који ће се Русија и Кина вратити на светску сцену као незаобилазни фактори када се ради о одлучивању о сваком важном сегменту за опстанак планете. Сваки други а могући сценарио био би сувише песимистичан. То је слика коју видимо нашим унутрашњим видом, „сличица које упада у очи”, image човечанства које, да би опстало, мора да живи у свету бољем од овог нашег.