stefanovernole

СТЕФАНО ВЕРНОЛЕ: ДАМАСК И ТРИПОЛИ МОГУ ДА СЕ УБРЗО ПОНОВЕ У ПАРИЗУ ИЛИ РИМУ

Пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, није искључен либански...

Пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, није искључен либански сценарио

Поново смо са Стефаном Вернолеом, вицедиректором италијанског часописа Евроазија, са седиштем у Модени, и аутором неколико књига о Косову. Повод за разговор је нова Вернолеова књига Прљава игра на Балкану са предговором Александра Дорина.

Наше прво питање се односи на стварне циљеве организатора протеста и државног пуча у Украјини. Посебно нас занима ваше мишљење о улози Ватикана, будући да ситуација неодољиво подсећа на почетак дезинтеграције Југославије, признање католичких република Словеније и Хрватске од папе Војтиле, где смо суочени са фанатичним екстремизмом унијатских и грко-католичких мањина у већински православној земљи.

— Ништа се ново не дешава, нажалост. У једном чланку који је објављен још 2004. на сајту Евроазија упозоравао сам на опасности ситуације у Украјини. Пример дезинтеграције Југославије је био пред очима. САД користе „националистичку“ карту одувек формирајући се као империјална структура која је давно решила властити проблем сепаратизма и национализма крвавим гушењем побуне конфедералних јужних држава (и то је оправдала наводним „ратом против ропства“). У Вашингтону су одлично савладали геополитичку лекцију divide et impera англосаксонског порекла и примењују је доследно посвуда. Коришћење етничких и религиозних мањина јесте део овог пројекта, који, никако не чувајући легитимне културне различитости и богатства, управо ради у корист новог светског поретка Џорџа Буша или, још боље, Сороша.

Савез са Ватиканом је сасвим природан у овом контексту јер у овом историјском моменту већи утицај католицизма значи и јачи утицај западњаштва у земљама које се још опиру тоталној доминацији. Од Војтиле наовамо ништа се није променило, напротив. „Папа славо“ (словенски папа) је имао изразито атлантистички вектор, и свако његово деловање било је уперено против Евроазије, русофобно и антисловенско у сваком погледу. Тако је и данас. Зато би одсећи Украјину од Русије значило разбити у парампарчад руски пројекат Евроазијске уније и створити непремостиву геополитичку баријеру између Москве и Европе. Такође, не смемо заборавити да се руска флота налази баш у Севастопољу, на Црном мору, у близини нафтовода пријатељства (Одеса‒Броди), који је и главна артерија транспорта руског и казахстанског горива према Европи. Преко Црног Мора ће тећи и 900 км оф-шор деонице Јужног тока, још једног стратешког пројекта повезивања Русије и Европе.

Моје је скромно мишљење да се суочавамо са два фундаментална проблема: први је недостатак стварног суверенитета у Европи, посебно војног типа, те консеквентно плаћања данка САД. Такође, јачање и ширење НАТО спречава природно геостратешко спајање Русије и Европе. Други је проблем недостатак далековиде стратегије у самом Кремљу. Након познатих догађаја 1999. Русија је морала да елаборира дугорочни пројекат супротстављања надолазећој анлантистичкој „плими“ или, боље речено, цунамију. Тачно је да је Путин био јако успешан у спасавању Русије и да је подарио земљи поновно достојанство, али је исто тако тачно да још није успео да створи духовно-културно-политички руски покрет, који би био у стању да се фронтално супротстави Западу. Истовремено, Руси још увек не продубљују учешће у алтернативним структурама Шангајске организације, Уговора о колективној безбедности и пројекту Банке БРИКС. У томе су Кинези далеко успешнији и раде дугорочно.

Што се Украјине тиче, одговор се чини лак и једнозначан, али није тако у пракси: поделити земљу на два дела према културно-историјским линијама, исток Русији, запад Пољској. Међутим, засад постоји ризик перманентне дестабилизације либанског типа. После Грузијске кризе и рата 2008. Москва је морала да извуче поуку; сада ће бити теже наћи мирољубиво решење за украјинску кризу јер се Јанукович није показао на висини историјског задатка. Споразум Кијева са САД и ЕУ, компромис који је остварен залагањем Берлина како би се прекинула непријатељства није нешто што може задовољити Русе јер ништа још није дефинитивно решено.

ukrajinanacisti05

Шта можете рећи о перспективи новог нацизма у Украјини, у Сирији, у Хрватској? Није ли он природни производ пада Берлинског зида и споразума Војтила–Реган? „Нацисти“ ислама, главосече и најамници такође су мобилни, могу лако добити прекоманду у Санџак, Косово, Украјину… Већ се говори о премештају 5.000 Муџахедин и Калк терориста у Румунију, на самој украјинској граници. Такође, хоћемо ли ускоро имати саудијске џамије посвуда у Европи, као предуслов нових „пролећа“?

— Не бих олако користио етикете „фашиста“ и „нациста“ јер бивају често злоупотребљене ради криминализације управо оних који се опиру новом светском поретку (Лукашенко, Чавез, Кастро, Асад, па чак и сам Путин бива често етикетиран као фашиста). Ради се о поређењу које је уобичајено у амбијентима левичара, који, често са најбољим намерама, предвиђају одређене фундаменталне аспекте, изнад свега то да се ради о спољној агресији САД на Евроазијски континент, а никако унутрашњој (иако се америчка окупација континента скоро „подразумева“, као неки „datodifatto“ статус). Дакле, данас помињати фашизам или нацизам, десницу и левицу јесте бескорисно пред фундаменталном чињеницом: војна, економска и културна окупација европског континента од стране силе (САД), која тежи да спречи по сваку цену уједињење Евроазије. Последица ове окупације, која остаје полазна чињеница сваке политичке акције, јесте управо и коришћење такозваног „исламског фундаментализма“, феномена који је сасвим функционалан потребама НАТО и америчким геополитичким доктринама хаоса. Треба подсетити да Европа, чије се ширење остварује ради стварања санитарног кордона око Русије, остаје ипак љути економски конкурент САД (сам случај Сноуден је један од примера), тако да јесте сасвим приоритетно стварати константне немире и у самој Европи.

Што се Арабије тиче, иако се говорило о одређеним неслагањима у самој краљевској фамилији, мислим да неће доћи до озбиљних несугласица између Ријада и Вашингтона. Италија мора да спречи даље финансирање џамија на властитој територији од стране Арабије, и посебно Катара (још једног блиског савезника САД), треба по сваку цену спречити инвестиције овог опасног емирата у Европи, о коме је сјајно писао Алесандро Латанзио у књизи Катар.

Многи у Европи још нису извукли поуке из Либије и Сирије (две најстабилније државе Блиског Истока) и не схватају да би оно што се догодило и што се догађа у Дамаску и Триполију могло убрзо да се понови у Паризу или Риму. Свакако, докле год Италија буде послушна и потчињена НАТО, можда неће доћи до озбиљнијих сукоба, али пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, нажалост, није искључен либански сценарио и у Италији.

Реците нам више о методама које се већ уходано користе: познати клишеи о свакој влади која није по вољи англоамеричкој плутократији, о путинофобији и хистеричним нападима на свакога који се противи. Има ли изгледа да се избегне глобализација беде као логична последица новог тоталитаризма западног типа? Има ли Европа снаге да се избори са наркомафијом, дивљом имиграцијом, разарањем традиционалне културе?

— Слободан Милошевић је направио много погреших корака, али је у једном био свакако у праву: западно друштво је најгори тоталитаризам који је историја икада упознала, чак у односу и на најжешћи нацизам. Ради се о тотално криминалном систему јер се базира на илегалној трговини дрогом, оружјем и децом и приходи ове илегалне трговине иду старој банкарској власти; говоримо о систему у којем је спроведена немилосрдна контрола над средствима масовне комуникације, о систему који је чак и Александар Зиновјев жигосао као диктаторски режим много гори од оног совјетског.

Иако су социјални резултати таквог система поражавајући: тотална егзистенцијална неизвесност, живот од данас до сутра, економски и породични колапс сваке јединке, пораст депресије, самоубистава, наркоманије, деалфабетизације, ментална и културна катастрофа, овај исти систем, „најбољи од могућих“, бива континуирано рекламиран и експортован путем војног или финансијског насиља.

Богу хвала, у Кини, Русији, Индији, Бразилу, Венецуели још нису успели да наметну овај модел и ове земље спремају контраофанзиву, за коју ће требати што више координације. Управо је борба против дроге из Авганистана, окупираног од САД који је преплавио наркотицима тржишта Русије, Кине и средње Азије, један од приоритета Шангајске организације за сарадњу. Мораће се ићи ка конкретним војним акцијама ради сузбијања претњи тероризма, сепаратизма и екстремизма који континуирано долазе из зона које контролише Пентагон. Сам председник Карзаи већ отворено води двоструку игру, намигујући евроазијским силама, док су САД принуђене да се договарају са талибанима.

Молимо вас да нам објасните политичку и економску ситуацију и Италији. Каква ће бити улога евроскептичних, антагонистичких покрета убудуће у Италији? Ту првенствено мислимо на Лигу Норд, која је склопила савез са Националним фронтом Марин Лепен.

— Што се тиче Италије, и врапцима је јасно да је она окупирана још од далеке 1943. Сам покојни председник Франческо Косига је изјавио пред упокојење да су сви председници државе, владе као и министри унутрашњих дела бивали постављени на функцију од стране америчке амбасаде у Риму. Краљ је очигледно го; док су раније била нужна селективна убиства да би се дисциплиновали разни матеи, морои или кракси, касније се прешло на наручене, упозоравајуће ликвидације (Масимо Д’Антона), како би се „убедио“ Масимо Д’Алема на нужну интервенцију у Југославији.

olandputin

Данас је другачије; у случају Гадафија био је довољан један телефонски позив Берлусконију у кабинет. Ако Енрико Лета неће, ево нама Матеа Ренција на таласу невиђене медијске халабуке и пропаганде која ће га и потопити уколико не буде доследно и беспоговорно следио директиве Вашингтона. Кристално је јасно да је ЕУ тотално неодговарајућа и да је она сама највећи непријатељ онога што би Европа требало да буде. За сада је заиста тешко прогнозирати аутентично револуционарне сценарије, свакако се не можемо вратити доброј старој лири, али и са евром смо запали у ћорсокак.

Лига Норд је добро схватила и превела овај народни сентимент (који је већ искористио Бепе Грило у демагошке сврхе) и може имати у томе додатну вредност на евентуалним изборима, уколико надокнади изгубљено поверење.

Услед скандала фамилије Боси, важно је схватити шта стварно жели Немачка, чији је европеизам сумњив, и која би лако могла да предложи евро на два колосека, што би осудило југ Италије на даље пропадање јер би само север Италије (тј. регион индустријски и продуктивни) могао да уђе у хипотетички немачки евро прве класе. Уопште није случајно да су баш у Швајцарској (нацији моделу за Лигу Норд) победили на референдуму они који желе да ограниче усељавање у Швајцарску, као и да се Лига Норд спрема за европске изборе заједно са Националним фронтом Марин Лепен и другим конзервативцима из Европске уније (који су свакако мање озбиљан партнер за Лигу Норд и могу јој нанети штете). Други, изузетно значајан елемент, јесте снажна подршка Русије Лиги Норд, која инсистира на заједничким, традиционалним вредностима. Руси су пустили Берлусконија низ воду и ова подршка Лиги није за потцењивање.

Молимо вас да нам дате и коментар поводом протеста у Босни. Режира ли се ново, „балканско пролеће“, којем је циљ укидање Републике Српске? Мислите ли да одређене исламске групације из Босне и Рашке области (Нови Пазар) могу бити употребљене за поновну дестабилизацију Балкана и Србије?

— Чини ми се да је балканско подручје, од пада Берлинског зида до данас, било и превише „чачкано“ и дестабилизовано, због чега не верујем у скорашње значајне потресе. Превише крви је досад проливено. Најновије финале ове крваве и срамне ујдурме је nation building косоварског типа, који сам покушао да опишем у својим досадашњим књигама.

У последњој књизи Екс-Југославија, прљава игра на Балкану (антео издања 2013) резимирам сва најбитнија догађања на Космету од 2008. до данас. Сматрам да је конфликт на Космету један од многих замрзнутих сукоба присутних у Европи и да неће бити решен докле год Русија и САД буду настављале да се суочавају индиректним путем, без дефинитивне победе иједног блока.

Заиста се дивим херојској борби и отпору Срба са Косова и Метохије, онима који су формирали Републику севера у Митровици, али и онима који живе у очајним условима енклава, окружени Албанцима и натовском бодљикавом жицом. И поред попустљивости садашње српске владе према притисцима из Брисела, сумњам да ће доћи до ескалације сукоба и до отвореног рата на Космету, барем не у кратком року. Свакако, исламистичке трупе под командом Турске, Катара и Саудита могу бити сваког момента активиране и довести до хаоса не само у Рашкој већ и на целом Балканском полуострву. Ипак, и овде има потешкоћа; Турска, која је била најзначајнији спонзор салафистичког тероризма у Сирији, сада се привидно каје, и може, уколико Ердоган преживи спољне притиске, да се одлучи за поновно преиспитивање своје шизофрене спољне политике. Ријад и Доха су у сукобу поводом египатске кризе и Москва је то вешто искористила, задобијајући улогу протагонисте у решавању блискоисточне кризе. Враћајући се на Србију и на моју последњу књигу, морам рећи да никада ниједна земља није претрпела оно што сте ви досада издржали. Само по питању Космета; треба напоменути безбројне „прљаве игре“ ЕУ, НАТО, Израела, ону Еулекса, који су предано радили, сви скупа, на етничком чишћењу православног становништва, покривали трговину органима Срба, фалсификовали званична документа, финансирали наркомафију… Све је ово документовано у мом истраживању, за које је предговор написао чувени Александар Дорин. Посебно истичем чланке о Црној Гори, који су прави бисер и који ће вам открити невероватне чињенице о повезаности разних мафија, тајних служби, влада. Жалости ме чињеница, исцрпно описана од стране српских колега Слободана Антонића, Ђорђа Вукадиновића и Мише Ђурковића, да је црногорски клан поново доминантан у Србији, кроз нову атлантистичку гарнитуру на власти. То ће бити погубно за српске интересе у читавој регији.

Што се тиче „босанског пролећа“, оно се чини само бледа репродукција арапског: променити све како се ништа не би заиста изменило. Позитивно је да досадашње манифестације нису озбиљније уздрмале Републику Српску, мада треба напоменути да су атлантисти успели да истовремено изазову немире у Каиру, у Каракасу, у Сарајеву, у Кијеву. Очигледно им није пријао пораз вехабитских плаћеника у Сирији. Чини ми се да су балкански народи уморни после година и година превара и манипулација и мислим да чак ни економска криза неће бити у стању да их покрене према новом крвопролићу.

Реците нам нешто о тренутном стању билатералних односа Србије и Италије. Како се они могу унапредити? Постоји ли реална могућност природног савеза између Италије, Србије и Русије у будућности?

— Пријатељство између Италије и Србије је историјска реалност, и то сам документовао у првом делу моје књиге. Србија је често гледала на Италију као на узор, и данас Срби виде Италијане као најбоље пријатеље. Што се геополитичког нивоа тиче, однос није тако једноставан и природан: док српска влада још увек успева да води мултивекторску спољну политику, сличан покушај Берлусконија се разбио о либијске стене и сада имамо знатно редуковану аутономију вођења спољне политике, захваљујући изнад свега присуству НАТО у земљи. То и Србија може да искуси, пошто има директно антлантистичко мешање на територији Космета. Ипак, много тога може бити учињено на културном нивоу: наше две нације имају предивну цивилизацијску баштину и идентичне стратешке интересе. У Италији већ дејствује удружење српско-италијанског пријатељства, које покушава да побољша односе, упркос хроничном недостатку фондова и општем непознавању Србије у Италији. Такође постоји снажан економски импулс што се тиче италијанских привредника због низа повољних околности; ниска цена рада уз високу стручност, бесцарински приступ евроазијском тржишту, као и одлична комуникација између Срба и Италијана. То уопште није случај између у Италијана и других народа бивше Југославије, где постоје значајне културне баријере и разлике.

Од ових момената треба поћи у правцу будућег савезништва које ће бити остварено када се будућа конфигурација планете на којој живимо буде изменила у корист мултиполарног света. До тог момента, обе нације ће бити подвргнуте нестабилностима узрокованим споља. Наше две нације имају изузетан геополитички значај и контрола над њима остаје залог будуће победе или пораза у светској бици за Медитеран.

Разгарао СРЂАН НОВАКОВИЋ

Извор Геополитика