stivenblank

СВИ У НАТО ИЛИ ЈЕДАН РЕТКО ГЛУП, ПОКВАРЕН И ОПАСАН ТЕКСТ

СТИВЕН БЛАНК НАТО би због руске претње требало да хитно у чланство прими све...

СТИВЕН БЛАНК

НАТО би због руске претње требало да хитно у чланство прими све земље Балкана и да помогне Молдавији

Руска инвазија, окупација и анексија Крима и претње нападом или одвајањем источне Украјине су чин рата, што је уздрмало цијелу Европу. Наравно, и вероватно потпуно исправно, највише пажње је усмерено на потенцијалну претњу балтичким земљама и Пољској. Но не смемо занемарити или потценити претње Балкану, посебно Молдавији. Балканско полуострво и Молдавија нису у мањој опасности од Пољске и балтичких земаља. У овој регији је руски империјализам оставио једнако дуготрајан запис. Уствари, ако је историја икакав показатељ, припајање Украјине руском царству био је логистички и стратешки предуслов за руске царске авантуре у Црном мору, које су довеле до неколико европских ратова укључујући и Први светски рат.

Како рат у Европи више није незамислив, још једна „проклето луда ствар на Балкану” се не може се искључити. Чињеница да су руски авиони више пута узбунили америчке бродове у Црном мору јасно указује на то да га Москва још увек сматра за затворено руско језеро. У том смислу Москва страним морнарицама намерава да блокира улазак у воде Црног мора, које ће да користи за свој пројекат ширења моћи изван граница Русије. Црноморска флота већ је изводила вежбе за амфибијске операције, које су имале значајну улогу у преузимању Крима. Осим тога, такве активности саме по себи могу узроковати низ неспоразума и реакција које нехотице могу изазвати рат.

У светлу оног што се догодило на Криму, у првом реду Молдавија има довољно разлога за узбуну. Замрзнути сукоб у Придњестровљу је на много начина био први екперимент Москве, која је под изговором заштите руске мањине узроковала поделу једне суверене државе. Данас, ова отцепљена држава остаје de facto руска издвојена територија под руском војном заштитом. Ништа не чуди да је на трагу тога Крим позвао Москву да га укључи у територију Руске Федерације. Амерички представник Мајк Роџерс, републиканац из Мичигена, председавајући Дома обавештајног одбора у Представничком дому америчког Конгреса, у изјави новинарима је најавио да уочени ниво руских активности у Придњестровљу показује да су оне исте а можда и веће од оних које су се догађале на Криму пре инвазије Москве.

obamapoljska04

РУСКА ПРЕТЊА БАЛКАНУ

Осим тога, Русија је покушала да користи енергенте као средства присиле, политичким маневрирањем и војним претњама зауставила је Молдавију, која је због сопствене безбедности окренута према Западу већ неколико година. Године 2003. Путин је покушао да наметне присилну федерализацију Молдавије кроз тзв. Козачки план, који се сада проводи у Украјини. Тај план имао је намеру и сврху да уништи територијални интегритет и суверенитет Молдавије. Срећом, блокирала га је Европска унија. Из перспективе Кишињева лекција је јасна. Молдавија је служила, а могла би послужити опет, као лабораторија за руске стратешке експерименте у дељењу суверених Европских држава и спречавању њиховог слободног избора ка европској политичкој оријентацији.

Руске претње нису само војне природе. Русија је санкцијама, блокадама, несташицом нафте и гаса и повећањем цена покушала да присили Молдавију да се предомисли и одрекне својих проевропских политичких и економских амбиција. До данас ова стратегија није дала резултат, можда захваљујући и тврдокорној одлучности Кишињева. На пример, упркос јачању руске реторичке претње, Молдавија је потписала Споразум о придруживању са ЕУ на самиту у Вилнусу у новембру 2013. Али сада, обзиром на млаки амерички и европски одговор на кризу у Украјини, поверење Молдавије може само да опада. Та земља име све разлоге да тражи објашњења.

Међутим, Молдавија није једино место на Балкану под руском претњом. Москва је тражила базу за тзв. „хуманитарне операције” – дефиниција у Кремљу која се користи за активности у Украјини – у Нишу, у Србији, а поморску базу у Бару, у Црној Гори. Москва је такође добила ваздушну и поморску и базу на Кипру, коју је у више наврата користила за своју Црноморску флоту и поново формирану медитеранску ескадрилу, која Русији служи за потребе „топовске дипломатије” у источном Медитерану. Пуном контролом Црног мора Русија не само да ће додатно надоградити своје регионалне поморске и ваздушне способности него ће моћи убедљиво да прети амфибијским и другим операцијама против балканских држава.

Ове активности представљају наставак напора Кремља да осујети европску интеграцију и демократизацију, као спречавање сукоба земаља на Балкану и претњу Европи. Ове претње укључују не само могућност енергетске уцене и раста цена гаса него и коришћење руског новца приликом склапања нетранспарентних и штетних енергетских понуда са корумпираним и криминалним балканским политичарима, компанијама и јавним установама.

crnomorskaflota01

ПОНУДА ЗА БОСНУ И СРБИЈУ

Војска и енергетска претња, уз политичку субверзију, подстицање корупције и етничког насиља под покровитељством Русије у Босни и Молдавији, морају усредоточити умове НАТО политичара у Брселу, Вашингтону и водећим европским престоницама како би се убрзале балканске интеграције у ЕУ и НАТО. На свом предстојећем самиту у Кардифу НАТО би требало да прими Црну Гору, упркос руском застрашивању, или можда управо због њега.

Требало би коначно да се реши и питање македонског спора са Грчком око имена и да се ради брзо да се та земља исто тако прими у НАТО. Такође треба Босни и Србији понудити акционе планове за чланство (Membership Action Plans) уз услов да се превлада наслеђе етничких напетости, које Русија на све начине покушава да продужи. Одговор на руска застрашивања и притиске мора бити у појачаним европским интеграцијама и пропорционалном односу према новим и старим чланицама у одвраћању од даљњих претњи, обуздавању руске моћи и даљој демократизацији локалних власти. Али постојеће чланице морају дати веродостојне а не само симболичке знакове јачања сопствених капацитета, тако што ће подршком балканским владама на свом путу у ЕУ и НАТО одвратити Русију.

Ни балканске владе ни НАТО не могу да прихвате да суверенитет и интегритет Европских држава буду и даље у опасности или да међународни уговори и споразуми не значе ништа. Балкан и НАТО не могу да прихвате да протекли сукоби остану нерешени због руске опструкције и да се кршењем међународних уговора омогући да Црно море постане затворено „руско језеро”. Корупција и претње економским или стварним ратом такође не могу бити прихваћени као део дневног дискурса у европским међународним пословима. Проширењем на Балкан НАТО и ЕУ би потврдили принцип за који су се одлучили 1989, што значи да је европска безбедност неупитна. Ако се опет не будемо придржавали тог принципа, као што смо до сада чинили у Украјини, онда ни Балкан ни било које друго место у Европи неће бити безбедни. Ако постоји имало истине о улози ове регије у европској историји, то је чињеница да током сваке кризе на Балкану неминовно долази до кризе у целој Европи.

Такве кризе могу да одговарају Русији, али оне нама и балканским државама не одговарају. Што је још важније, ако не учинимо ништа, то ће се даље одразити на нашу заједничку безбедност.

(Стивен Бланк (Stephen Blank), виши саветник америчког Савета за спољну политику (US Foreign Policy Council), половином маја је на страницама Центра за европске политичке анализе (Center for Evropean Policy Analysis) објавио анализу у којој упозорава на руске намере у југоисточној на Балкану)

Advance