cezarubistvo02

СВЕ НАШЕ ЗОРАНЕ

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ Евентуални српски заокрет мање је у рукама политичке класе, могућ тек као...

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Евентуални српски заокрет мање је у рукама политичке класе, могућ тек као деловање неке спољне силе друштвеног потреса

Мора да се веома обрадовала Зорана Михајловић кад јој се прошле недеље пружила прилика да Србима ухвати муштулук да од Јужног тока неће бити ништа и како им вреди да размисле о алтернативним решењима да се не смрзну ове зиме. Истина, недељу дана пре него се Сергеју Лаврову обавезао да ће Србија наставити градњу, Вучић је Зорану изрибао, али рекло би се да је то за њу била укалкулисана штета у великој радости, претпостављам исто колико и ономад бес Томе Николића пошто су му пред Путином открили да је са собом у Сочи понео уговор о испоруци руског гаса, који је она накнадно преправила.

Ни онда а ни сада Михајловићева није била смењена са министарске функције, што ће рећи да озбиљна сила стоји иза ње и да је Вучић можда дао свој максимум кад јој је одузео ресор енергетике и доделио грађевину. (Како видимо, то јој није много сметало да настави да се бави енергетиком, вероватно из хобија и љубави, хоће то енергетика.)

КУРСИСТИ НА ЗАДАТКУ

Питање је, међутим, какав неко може да буде стручњак за енергетику, а да се до те мере и на тај начин супротставља Јужном току, којим аргументима, којим мотивима? Тешко је, наравно, пронаћи аргументе којима бисмо подупрли тезу како Јужни ток не доноси Србији велику корист те јој је непотребан. Милановићева то зна, тако да се јавно и не супротставља градњи, отуда и она њена рецитација на руском на свечаности почетка радова.

Тек, све то је нимало не омета да Јужни ток руши где год јој се пружи прилика. Дакле, мало је вероватно да њено противљење руском гасоводу може да буде мотивисано њеним уверењем о користи државе и грађана, тако да скаче вероватноћа могућности како је тај став производ утицаја неког од лобија којима Јужни ток квари политичке и друге послове. Е сад, лобирање против Јужног тока је дозвољено, али нисам сигуран да је то и за неког ко је потпредседник владе, посебно неког ко се својевремено истакао изјавом да у влади има министара који не раде за своју, већ неке друге земље.

Зорана Михајловић, међутим, није тема овог текста, већ питање колико зорана михајловић данас седи у српској влади, колико на местима важних административаца у државним канцеларијама, колико у незвисним телима, колико у медијима? Претпостављам много више него што можемо да претпоставимо, будући да је реч о структури која је више од две деценије настајала на разним курсевима на Западу, после којих је налазила ухлебљење у државним канцеларијама, будући да су једино ти курсеви били јача препорука за посао од дипломе Мегатренда и препоруке газда-Миће.

Зато је питање, макар теоретско, шта би се догодило када би Вучић, Дачић или Николић, или сва тројица заједно, почели да окрећу српски брод са правца који их води право у ледену санту плаве боје са 12 исцртаних звездица? Да ли је, да начас заборавимо на њихове личне ризике, уопште могуће окретање брода, постоје ли уопште команде које би им омогућиле да управљају њиме?

Отуда није без основа размишљање да би могло да се догоди много тога, али ништа од онога што би могло да прати њихову евентуалну жељу да броду дају други правац. Можда би схватили да кормило врте у празно, можда би им неко рекао да је на броду постављена бомба, чије разорно дејство би било много веће од судара са сантом. Шта хоћу да кажем?

Велико је питање јесу ли судбина земље и њено евентуално окретање са разорног атлантистичког правца у рукама политичке класе на власти, што, наравно, не може да им послужи као оправдање да наставе истим правцем додајући гас. Јер политичка класа, да би уопште могла да добије дозволу западних сила да влада, пристала је на коришћење локалне атлантистичке базе курсиста, а за то време сопствену базу готово да и није стварала, тешећи се, као и сви њихови претходници, да тренутак коначног изјашњавања, бременит свим могућим ризицима, неће доћи. Наравно, дошао је.

cezarubostvo03

ДВА ПУТА ЗАОКРЕТА И РИЗИЦИ

Ако је немогуће заокрет извршити изнутра на начин који неће угрозити земљу, а плашим се да није (што не значи да је иједан покушај бескористан), то онда може да значи како заокрет зависи од неких других момената који нису у рукама политичке класе. Заокрет – оштрији или спорији, свеједно – могућ је дакле снажним деловањем неке спољне силе или околностима које би произвео крупни политички или друштвени потрес, коме се Србија овако или онако приближава.

Србија, која аутистично наставља у правцу санте, чак без иједног представника у парламенту који би могао наглас да дефинише катастрофу тог пута, постала је тако једно друштво изоловано од светских трендова, имуно и равнодушно на ствари које се озбиљно кувају широм глобуса. Тако се показала права природа оних који су говорили да је европски пут Србије супротстављен њеној изолацији на светској сцени. А сагледавање те природе налаже закључак да су заправо они изоловали Србију како не би приметила решења која се нуде нити кренула за њима.

За ту изолацију земље најзаслужнији су кадрови попут Зоране Михајловић. Њихова бројност и способност данас не обезбеђује Србији будућност, већ јој само наговештавају величину жртве коју ће морати да поднесе када се ка тој будућности запути. После Вучићевог одласка у Берлин и Лавровљевог доласка у Београд, из кога се, чини се, вратио задовољан, тај судар и та жртва као да постају неизбежни. И садржани у простој чињеници да је већ деценију и по свакоме из политичке класе, кад ког је хтео да учини нешто против интереса своје земље, све то ишло веома глатко, једнако као што је наилазило на отпоре кад год би покушао да учини нешто за њу.

Проширена верзија текста објављеног у Новинама Новосадским 13. јуна 2014.