zerodarkthirty01

ЗАШТО СЕ У СРБИЈИ НЕ СНИМАЈУ ФИЛМОВИ О БЛИСКОЈ ПРОШЛОСТИ?

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ Приче о скорашњим догађајима носе у себи ризик да се огреше о...

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ

Приче о скорашњим догађајима носе у себи ризик да се огреше о протагонисте, да све сведу на журнал, али тако је у свим формама

Скандал са Универзитетом Мегатренд указао нам је на низ детаља, у распону од формалних до интимних и крајње бизарних, који би могли инспирисати настанак једног занимљивог филма или серије. Све је ту, харизматични преваранти, ексцентрични британски професори, раскошне лепотице, млади научници-истраживачи који су на трагу завере, корупција која сеже до самог државног врха… Нажалост, чини ми се да смо још далеко од тренутка када ће српске филмаџије реаговати на ову инспиративну тему.

У овом тренутку главна тема је Гаврило Принцип, и свако ко се икада у животу латио тастатуре, сем потписника ових редова, планира да до краја године напише нешто на ту тему. За сада можемо побројати већ изведене позоришне комаде Биљане Србљановић и Милене Марковић, објављену књигу Владимира Кецмановића и једну збирку есеја у најави, представу по тексту Ненада Прокића и филм Срђана Кољевића који су у процесу настанка.

Тек смо на половини 2014. и није искључено да и ја срочим нешто о Принципу, мада бих преферирао да се игра у дечјем позоришту.

За то време, Американци се баве собом. Некако с „арапског пролећа“ 2011. убијен је Осама Бин Ладен – а годину и по дана касније Кетрин Бигелоу је имала филмско ремек-дело о томе. Иста редитељка се сада у улози продуцента отима за причу о недавно пуштеном ратном заробљенику Боуву Бергдалу. До краја године Оливер Стоун планира да почне снимање филма о Едварду Сноудену а прошле године је Бил Кондон већ филмописао Џулијана Асанжа.

zerodarkthirty02

САКРИВЕНИ ИЗА ГАВРИЛА

Наравно, ове муњевито брзе реакције на актуелне догађаје не резултирају увек ремек-делима као што су Сви председникови људи Алана Пакуле или 00:30 тајна операција Кетрин Бигелоу, чија идејност превазилази пуко документовање дешавања и нуди слику трајних последица које су поједини процеси оставили на друштво. Можемо рећи да су Стоунов филм о Бушу Млађем и Кондонов о Асанжу могли бити знатно бољи.

Међутим, укупно узев, уколико имамо ауторе који желе да отворе причу о нашој садашњости и будућности, чини ми се да би било лепо ако би то, барем понекад, радили и кроз приче које говоре о садашњости или блиској прошлости.

Овако се Гаврило Принцип претвара у монету за наше дневнополитичко поткусуривање, покушаје да се међу живима препознају наследници „црнорукаца“ или „белорукавичара“, да се кроз однос према њему искаже став о Србији и светским силама, природи и друштву.

У одређеном смислу, ови уметници који се баве Принципом препознају да је он наш „инернационални бренд“ и желе да се преко њега обрате и свету – премда су сви остали слојеви мимо саме фабуле усмерени на локални обрачун.

Ова тенденција није нова. Још је Данило Киш писао о томе како су уметници из „малих народа“ осуђени да политика буде основно погонско гориво њиховог деловања и да им је ускраћена могућност да се баве темама универзалне естетске привлачности, мимо свог локалног миљеа. Но, када је пресуда већ донета, постоје разни начини сналажења на тој робији.

Ако томе додамо парадоксалан детаљ да се у случају Другог светског рата превасходно обележава Дан победе, а у случају Великог рата додађаји који су довели до избијања – то нас доводи до једноставног закључка – Други светски рат је за различите силе почео у различитим тренуцима а Велики рат се за велике силе очигледно није завршио у исто време нити има консензуса о његовом исходу, па је онда лакше говорити о датуму краја Другог и датуму почетка Првог светског рата.

zerodarkthirty03

МЕНАЏМЕНТ ИСТОРИЈЕ

Зашто је у свему овоме важно питање епохе у које су смештене приче које преиспитују садашњост?

За почетак зато што је употреба прошлости за суптилно формулисање односа према садашњости пре свега својствена нацистичкој Немачкој. Док су за време Другог светског рата Американци већма снимали филмове о акцијама својих јунака на фронту, Гебелсова пропаганда се бавила метафоричном пропагандом – рецимо снимали су филм о бродолому Титаника како би алудирали на пропаст Велике Британије.

Међутим, суштина је у томе да је тада, барем у кинематографији, створен утисак да су приче о прошлости које заправо говоре о садашњости често спрегнуте са прикривањем неких непријатних чињеница. Американцима је очигледно било лакше да објасне шта ће њихови момци у Европи и на Пацифику него Немцима чији су били на Источном фронту итд. У Србији свему томе треба додати и површан малограђански однос према уметности. Као што се емисија о култури РТС познаје по томе што се нека ваза налази у кадру, тако и прича о прошлости увек делује „естетизованије“.

Наравно, приче о скорашњим догађајима увек носе у себи ризик да се огреше о протагонисте, да све сведу на журнал уместо да буду дело за сва времена, али тако је и у свим формама. Зар велики део аутобиографија са којима се срећемо, нарочито у последње време, нису нека врста књижевне супституције за магазине са киоска?

У земљи у којој врло често ни новинари најозбиљнијих медија не смеју да користе права имена у својим текстовима не можемо очекивати ни много већу храброст од уметника чији се рад обрни-окрени финансира из државног буџета а кућни се пуни државним синекурама.

Изузетак су личности које су беатификоване, као Зоран Ђинђић или бинладенизоване, као Војислав Коштуница.

Наравно, зато су им и резултати такви-какви су, зато је Кетрин Бигелоу то што јесте а Оливер Стоун глобална звезда. Рекло би се чак да понекад познати уметници чине да нека историјска личност постане позната, дочим се наши удобно смештају под Принципову сенку.

То нас враћа на почетак приче, на Мегатренд. Приватни факултети у Србији су се коначно компромитовали онда када су почели да деле докторате. Никоме нису сметали док су пре тога продавали дипломе из разних форми менаџмента.

Иако је деловало да су се досетили свих области које се могу менаџовати, једну су пропустили. Нису осмислили менаџмент историје. А историја је ипак наш најразвијенији породични бизнис.

Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским

Стари кадар