andricgrad01

КОЈИ ЈЕ СМИСАО АНДРИЋГРАДА

МИЛО ЛОМПАР Нашаби позиција била лакша уколико би одвојила оно што се мора прихватити...

МИЛО ЛОМПАР

Нашаби позиција била лакша уколико би одвојила оно што се мора прихватити од онога што је могуће спасити

Када оцењујемо смисао и улогу Андрићграда, ваља да имамо на уму да је реч о једном од ретких успешних потеза српске културне политике. То препознајемо у часу када се суочимо са сазнањем о томе ко су оспораватељи саме замисли, како су интонирана њихова оспоравања и у ком правцу су усмерене саме критике. Зашто је, дакле, Андрићград нешто што смета? Зато што он почива на истини да је Иво Андрић изабрао – по начелу личне и уметничке слободе као највишем начелу духа – да буде Србин. То опредељење је потврђивао у више различитих политичких режима. Он је упорно и безусловно себе ситуирао у српску књижевност, па је тако постао – заједно са Милошем Црњанским – највећи српски писац XX века. Ту чињеницу Андрићград – заједно са његовим светски познатим оснивачем, заједно са Србијом и Републиком Српском – износи на велику позорницу европске традиције. Ако је Иво Андрић – у свој слојевитости свог духовног лика – изабрао да буде српски писац, ко смо ми да ту чињеницу споримо и не уважавамо?

Ако се сетимо да је – у часу примања у Европску унију – Хрватска неистинито посегнула за Андрићевим ликом, ако се сетимо скорашњих написа – поводом Светског првенства у фудбалу – о Андрићу као хрватском писцу, онда је јасно да Андрићград сведочи о истини српске традиције на начин који разоткрива традиционално неистините поступке хрватске културне политике. Али, Андрићград сведочи и о српској култури као контактној култури три вере, он потврђује и југословенску компоненту као битан чинилац саме српске културе, он наглашава и хрватску и муслиманску компоненту нашег идентитета. Отуд он спречава сваку пропагандно сужавање српске културне егзистенције.

andricgrad02

СНАЖЕЊЕ ПОЈМА СРПСКЕ КРИВИЦЕ

Да ли су свако уметничко решење, сваки градитељски мотив и свака уметничка скулптура, посебно сваки новчани трошак, прикладни распореду околних здања, природном амбијенту речног тока и планинских масива, општем сиромаштву нашег народа? О томе се свуд на свету и непрестано воде контроверзне расправе. Оне се воде и у Вајмару: у којем је превасходно Гетеово име – као једно од Андрићу најмилијих имена – културни заштитни знак сваке зграде, сваког музеја, сваке књижаре, сваког кафеа, сваке продавнице. Оне и треба да се воде, уколико не оспоравају основну истину на којој је саграђен Андрићград.

Као последица општег преуређивања европских представа у складу са новим односима моћи, појављује се – у медијски привилегованом подручју културне политике – настојање да се оснажи појам српске кривице. То је кључни појам који је одређивао наш историјски положај у XX веку. Тај појам треба да обезбеди непрестану дискриминацију националних и културних права српског народа. Она се – на наше очи и са прикривеним одобравањем европских званичника – одвија на Косову и Метохији, у Хрватској, у Црној Гори, у Македонији. Тако долази до снажног ревизионистичког историјског таласа када је реч о Сарајевском атентату, Младој Босни и личности Гаврила Принципа.

Ту ваља разликовати неколико ствари.

У научно поузданом подручју није дошло ни до какве промене перспективе, јер нема чињеница које би оспориле превасходно немачку одговорност за Први светски рат. Али су се у том подручју појавиле студије које – у пренаглашавању перспективистичког виђења познатих ствари – теже да интерпретативно – а не на нивоу историјске евиденције – промене идеју о немачкој одговорности, јер је умрежавају у неразабирљиво ткање свеопште одговорности за избијање Првог светског рата. Подтекст је прецизан: ако су сви одговорни, онда нико – строго узев – није одговоран. Ту долази нови интерпретативни заокрет: свакако да су сви одговорни, али је ипак највећа српска и руска одговорност.

andrixgradmozaik

ПЛОДОВИ ДУХА САМОПОРИЦАЊА

Ту је поента садашњег пропагандног маневрисања. Јер, управо се носиоци ревизионистичких схватања привилегују у подручју културне политике. Тако добијамо слику: ништа се није променило у научном подручју, али се доста променило у културном и – последично – медијском подручју. Шта је циљ? Дуготрајним опстајањем промењене културне и медијске слике врши се постепени притисак и на релативно стабилно подручје научне истине о немачкој одговорности за избијање Првог светског рата.

Понашање Србије је – као и у случају државног избегавања да обележи двеста година од рођења Његоша – недоследно, јер је двоструко условљено.

Није, наиме, могуће прикладно обележавати сто година од избијања Првог светског рата и, истовремено, тврдити – попут председника српске владе – да је српска политика у прошлости грешила, јер се није усклађивала са немачком политиком. Да ли се српска политика могла ускладити са немачком политиком која је следила аустроугарски поклич да Србија мора умрети?

Оваква јавна размишљања носилаца власти су спољашњи показатељ погубности политике Европа нема алтернативу. Та политка у нас безусловно влада – без обзира на промену носилаца власти – пуних шест година.

Није, пак, могуће обележавати видовданску етику и косовски мотив младобосанаца и Принципа и, истовремено, повлачити потезе који одвајају Косово и Метохију од Србије, гурајући своје сународнике под власт државе у којој се тргује људским органима. То је унутрашњи показатељ погубности политике Европа нема алтернативу.

Премда је наша политичка позиција неуротична и шизофрена, она би свакако била лакша уколико би почела од разликовања државне и културне политике, уколико би одвојила оно што се мора прихватити од онога што је могуће спасити, уколико би посегнула за симболичким, културним и медијским оснаживањем националне самосвести. Наши политичари немају никакву свест о томе. Наши колонијално-окупациони протектори, међутим, знају колико је управо тако нешто неповољно по њихове далекосежне интересе. Отуд они будно мотре да се тако нешто не деси.

Јер, само је у овим условима могуће обезбедити даље плодове духа самопорицања у српској културној и националној егзистенцији. Никад не треба заборавити да је крајњи циљ смештен у формули духа самопорицања која гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Петар Лубарда – временом престане да буде српско. Том циљу стреме како оспоравања смисла и сврхе Андрићграда тако и ревизионистичка виђења одговорности за избијање Првог светског рата.

Интегрални текст изјаве дате СРНИ 27. јуна 2014. године