edgeoftomorrow00

НА РУБУ ВРЕМЕНА

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ На рубу времена доноси драматургију нове генерације и пролази слабије од многих...

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ

На рубу времена доноси драматургију нове генерације и пролази слабије од многих површнијих екранизација компјутерских игара

Можда касним са препоруком за гледање филма На рубу времена редитеља Дага Лајмана и можда је нудим у најгорем тренутку, када се Мундијал захуктао, а овај филм полако копни са репертоара, али, уколико се до краја овог лета појави неки бољи холивудски спектакл од овог – моћи ћемо да 2014. сматрамо изузетно успелом сезоном.

На рубу времена је филм који ће једва повратити уложени новац, и то на основу приказивања ван Сједињених Америчких Држава, чиме показује да је Том Круз данас више интернационална него локална звезда, и то на дуже стазе може означити његово померање из фокуса холивудских студија, којима комерцијални успех у Америци и даље представља фокус, мање због новца а више због културног капитала. Наиме, филм се сматра хитом онда када је хит у Америци, чак и када то цифре из остатка света оповргавају. Речју, данас се репутација холивудског хита прави код куће али се новац зарађује ван Америке.

Једна од препрека на путу новог Крузовог филма према статусу блокбастера била је наводна неспособност публике да из рекламне кампање разуме који су адути овог филма поред научнофантастичне акције, као и да разликује На рубу времена од његовог претходног филма Заборав, који је такође ходио територијом тврђег SF.

На рубу времена је, међутим, филм који се да врло лако описати управо на основу постојећих наслова, и то му се не мора узети као мана – ако сагледавамо ову тему из филмског кључа, можемо навести наслове као Дан мрмота и 12:01 као кључне референце, оба су приче о јунаку коме један дан креће да се понавља.

edgeoftomorrow01

ОД КУКАВИЦЕ ДО ХЕРОЈА

У овом конкретном случају главни јунак је мајор америчке армије из блиске будућности, задужен за односе са јавношћу. Када ванземаљска сила нападне Земљу, он наступа у јавности као главни промотер војног отпора здружених снага против завојевача са другог света. После сукоба са главнокомандујућим, овај плашљиви бирократа и пропагандиста бива послат на фронт, где гине првог дана, а онда се буди, гине поново и почиње да схвата како ће му се тај дан понављати заувек уколико не узме озбиљнијег учешћа у рату.

Упркос сличностима са Даном мрмота, сматрам да је потпуно погрешно сагледавати филм из те визуре. Наиме, иако ће се циклус завршити и онда када се јунак промени, односно када Крузов лик пређе пут од кукавице до хероја, суштина је ипак у надовезивању филма на традицију компјутерских игара. Дакле, филм у погледу развоја карактера има јасну нит, али је форма практично као у игри, јунак и гледаоци заједно уче из сваког неуспелог покушаја и покушавају да докуче како да успеју у свом науму.

И у том погледу филм На рубу времена доноси драматургију једне нове генерације и, парадоксално, пролази слабије од многих знатно површнијих екранизација компјутерских игара које су постизале успех готово искључиво на основу бренда. Редитељ Даг Лајман у сарадњи са сценаристима успева да продре у саму суштину играчког искуства и да из њега извуче емоцију, оно што су многи оспоравали играма, и на том нивоу их онемогућавали да стекну статус уметности.

Верујем да би аутори филмова по игрема требало да обрате пажњу на овај наслов јер је једна од њихова грешака између осталог у томе што реконструишу миље и ликове али не и ефекат који оставља сама игра.

Љубитељи историје филма, са друге стране, могу препознати доста ситног веза у низу детаља. Кључне битке са ванземаљцима се дешавају у Вердану и Нормандији, као у Првом и Другом светском рату, а Крузов лик пропагандисте ког шаљу на фронт јасна је парафраза Гарнеровог јунака из сатиричног ремек-дела Американизација Емили. Широм филма распоређена су још нека врло љупка „киндер“ јаја са филмофилским изненађењима, а нашој публици ће нарочито бити занимљиво то да једног од чланова ударне јединице игра Драгомир Мршић, глумац нашег порекла који се прославио играјући српског мафијаша у филму Лака лова Данијела Еспинозе.

Кад је реч о брендовима, На рубу времена је изашао током лета које је поново преоптрећено наставцима успешних филмова, екранизацијама наратива о играчкама, екранизацијама стрипова и романа. Ипак, На рубу времена одскаче као оригиналан материјал иако је званично базиран на роману Хиросхија Сакуразаке. Но јавна је тајна да је првобитни сценариста филма заправо искористио Сакуразакин роман као својеврсног тројанског коња не би ли понудио свој сценарио пошто је схватио да ће продуценти већу пажњу обратити на нешто што је већ ослоњено на постојећу интелектуалну својину него на нешто оригинално.

edgeoftomorrow02

ВАНЗЕМАЉЦИ КАО ПРОТИВНИК

Но сва ова формална решења на страну, и поуке које се могу извући, На рубу времена заправо садржи све оне потребне елементе које чекамо годинама – има занимљиве ликове, фину дозу хумора, жустру акцију пакленог интензитета, заплет и премису који су непрекидно занимљиви, и један високо изражен редитељски инстинкт.

Управо у погледу редитељског инстинкта, морам овај филм упоредити са врло различитим а заправо врло сличним филмом – Почетак Кристофера Нолана. Наиме, Ноланов филм је носио у себи сличне „играчке“ детаље, малтене као да се разрађивао по нивоима, са све елементима који мењају „физику игре“ (ниво који се дешава на снегу нпр.). Уз све неспорне квалитете Нолановог филма, Лајман се показао као редитељ са чистијим „филмским“ инстинктом пре свега у том погледу што је подједнако „сложену“ причу испричао са много мање „туторијала“, односно „играчких упутстава“, много мање одморишта у којима јунаци застану да објасне о чему се ради, где су, шта су им намере и циљеви. Најбољи пример за то је завршница филма, односно завршни „преокрет“, у коме се на једноставан визуелни начин, без иједне реплике пласира заправо врло сложена тачка у заплету.

Круз је изванредан у тој трансфомацији из кукавице у хероја, и свакако је занимљивије гледати га кад је кукавица него кад је херој чим проширује свој репертоар. Његова партнерка у овом филму Емили Блант је 2005. говорила како би радије била сиромашна позоришна глумица него подршка у скупом Крузовом акцијашу. Погазила је реч, али није погрешила.

Као што у извесном смислу На рубу времена можемо надовезати на Скакач у филмографији Емили Блант, исто тако се још више може надовезати на Крузов иначе врло солидан Заборав, али је Руб још енергичнији и експресивнији. Ипак, у основи реч је о филмовима сличне глумачке механике, где се Круз упарује са угледном британском глумицом, а противник су ванземаљци, који су сложенији него што смо навикли.

Управо ванземаљци као противник можда могу да се читају као кључ за интернационализацију Крузове глумачке персоне. Он је имао искуство у разним жанровима, био врло успешан и у кримићима и у љубићима, али заокрет према тврђем SF у последњих неколико сезона наговештава да је Холивуд заправо одлучио да га смести у жанр којим суверено доминира широм света, односно у ком нема никакву локалну конкуренцију.

Крај филма доноси врло суптилну мешавину трагичног исхода и хепиенда, и нуди више читања. Међутим, највећи оптимизам налазимо на шпици када се филм заврши – на мапи Европе блиске будућности, у којој бесни рат са ванземаљцима – Косово је у саставу Србије.

Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским

Стари кадар