N. BABIĆ
Odgovor sa levice: „Doći će jednom i Tahrir koji se neće istopiti kao prvi sneg na suncu”
Pre nekoliko nedelja je uticajni think-tank institut Aspen naručio studiju o protestima i nemirima širom sveta i zaključio sledeće: „Srećom, protesti nisu realan politički projekt sposoban da promeni postojeći poredak i izgradi alternativu temeljenu na socijalnoj pravdi“.
Institut Aspen je poznati globalni neoliberalni think-tank, koji usmerava preduzetničku i finansijsku oligarhiju u kapitalističkom svetu, a finansiraju ga fondacije Carnegie Corporation, Rockefeller Brothers Fund i Ford Foundation. Finansira se i članarinom, naplaćuje brojna predavanja i seminare a sredstva dobija i neposredno iz privatnih donacija. Među članovima ćemo naći političke lidere, ekonomiste, preduzetnike i intelektualce. U američkom odseku su bivši državni sekretari Medlin Olbrajt i Hilari Klinton, aktualni potpredsednik Džozef Bajden i mnogi drugi. Italijanski odsek instituta vode bivši ministar finansija Đulio Tremonti i bivši premijer Enriko Leta a Aspen institut Italije okuplja i brojne prreduzetnike i čelnike desnog i levog centra, piše levičarski portal Contropiano.
Aspen se pozabavio „stvaranjem zajedničke platforme dubinskog razumevanja neideološkog scenarija” i od Ivana Krasteva, predsednika bugarskog Centra za liberalnu strategiju (CLS, Sofija) i stalnog člana bečkog Instituta društvenih nauka, naručio studiju u kojoj ovaj tipični eksponent nove vladajuće klase Istočne Evrope koji se bavi “liberalnim obrazovanjem vođstva” globalnoj eliti objašnjava šta znače protesti, često i nasilni, sa kojima se oligarhija morala suočiti u proteklih nekoliko godina.
DOBA BEZ IDEOLOGIJA?
Ivan Krastev u radu Globalni protesti tvrdi da smo „ušli u jedno novo doba u kome nema ideologije”, ali je to ujedno i doba koje označava kraj razdoblja koje se temeljilo na ljudskim pravima. italijanski analitičar Dante Barontini sa pozicije levice replicira i kaže da „postoji ideologija koja osvaja srca i duše, ali je to je religija predfetiša kapitalizma, koja se vratila zbog razočaranosti sadašnjicom”. „Pobune nastaju zbog ekonomske krize, pogoršanja životnih uslova, od zbunjenosti i osećaja da više nema budućnosti, a još manje poboljšanja sadašnjosti. Ideologija dolazi posle toga kao „objašnjenje” i „obećanje.” To je razlog zašto smo u svetu stigli do kritičke tačke na kojoj niko ne zna gde da izgradi istorijski prelaz u neki drugi svet. Institutu Aspen je cilj da sačuva kapitalizam. Njihov stav u ideološkom smislu je čvrsto konzervativan. Oni su svesni problema, ali svejedno nastoje da sačuvaju stvari onakvim kakve jesu”, kaže Barontini.
Osvrt Ivana Krasteva je vrlo zanimljiv, sadržeći brojne argumente kojima potkrepljuje svoju tvrdnju. Bavio se protestima u Evropi, ali i dalekim zemljama koje sa nama nemaju mnogo zajedničkog, ali je na svim je mestima „pronašao isti duh vremena, koji neutrališe stvarnu želju za promenom”.
Po narudžbi Aspena Krastev analizira protesne pokrete izdaleka, ali bi se moglo reći i da previđa brojne detalje. Pogledajmo šta piše bugarski guru neoliberalnog kapitalizma:
„Na protestima koji su se počeli masovno održavati ili se još uvek održavaju širom sveta, slogani su bili neverojatno identični. Na sve četiri strane zemaljske kugle protestanti su se obrušili protiv korupcije u redovima elite, rastućeg raslojavanja u ekonomskom smislu, manjka solidarnosti i socijalne pravde, te protiv prezira prema ljudskom životu. Demonstranti, za razliku od njihovih očeva revolucionara, ne teže nasilnom svrgavanju poretka. Nova generacija ‘indignadosa’ u Grčkoj, Španiji, Italiji, Ukrajini, Brazilu i Portugalu ne misli da menja sistem. Oni ne poseduju temeljno znanje, kategorije, ni kulturu da bi mogli da razmišljaju da je ovaj sistem moguće srušiti. Oni nisu u stanju da zamisle realniji svet u kome bi mogli da žive, pre svega u političkom smislu. Ovde je reč o revoluciji bez ideologije i jasno definisanih ciljeva. U nedostatku političke alternative problem se rešava eksplozijom kolektivnog moralnog nezadovoljstva. Ovo možemo nazvati prolaznom groznicom, koja nimalo ne plaši aktuelnu vlast.”
PROTESTI NEINFORMISANIH
Bugarski naučnik tvrdi da je „upravljanje svetom previše složen proces da bi o njemu odlučivali labilni, nesvesni i potpuno neinformisani ljudi”, dakle, oni koji izlaze na „slobodne izbore”. Na savršeno ironičan način predlaže društvene mreže kao sredstvo novog globalnog protesta protiv nepravde:
„Novi pokreti su zamišljeni kao jedna velika mreža i oni su uvereni da mogu da nadvlaju hijerarhiju, ali su njima jedino oružje izbori, dok su nekad komunistima oružje bile male revolucionarne stranke”.
Barontini otkriva okrutnu ironiju čoveka koji sedi u svom luksuznom apartmanu, radi za uticajni institut Aspen i pritom na ljude gleda kao na mrave koji su se zaverili protiv kapitala. Krastev je potpuno svestan ko upravlja, poseduje i nadzire mrežu. Sve društvene mreže kroz koje će teći budući protesti su u rukama privatnog kapitala i nijedna od njih nije neutralni instrument:
„Vlade su brzo naučile da nadziru i manipulišu digitalnim univerzumom. ‘Dragi korisniče, vi ste zabeleženi kao učesnik masovnog skupa na kome se remetio javni red i mir!’, bila je poruka koju su na svojim mobilnim telefonima dobijali ukrajinski demonstranti u januaru, i to u trenutku kad je Vrhovna rada izglasala zakon protiv javnih okupljanja. Dakle, ista tehnologija koja je ljude izvela na ulice sad ih upozorava da se vrate kućama.”
Naravno, Krastev je našao za shodno da naglasi „ukrajinski slučaj” i Janukoviča, ali je zaboravio na demonstrante i aktiviste pokreta Occupy Wall Street, koje je američka vlada tretirala kao teroriste. Međutim, ipak je priznao da je kompanija Facebook stvorila profil „sledbenika pokreta” i procenila ga na čak 25 miliona dolara. Taj je paket je sigurno kupila ili neka kompanija koja se bavi ciljanim reklamama ili neka od američkih bezbednosnih agencija, a možda zajedno i jedni i drugi.
U SAD i Špaiji vlade su brzo prepoznale legitimnost zahteva demonstranata okupljenih na trgovima i ulicama. Međutim, Krastev u svom radu kaže:
„Lukava vlada ne bi trebalo da na proteste odgovori pendrecima. Ovi protesti nisu nimalo uticali na politiku vlada. Jedino što se promenilo je način na koji su vlade izveštavale javnost o onom što čine. Današnji sukob je gotovo bezopasan, što nije bio slučaj u revolucionarnim previranjima u 20. veku”.
Krastev navodi da se „oslonac danas traži u davnoj prošlosti, često u komunizmu, ali da novi protesti kao da nameću apolitičnost i teže, uslovno rečeno, „sukobu” koji nema nikakve veze sa revolucionarnim zanosom iz 19. i 20. veka”. Možda se neki od sudionika protesnih skupova neće složiti sa ovom tvrdnjom, ali Institut Aspen i bugarski analitičar pišu:
„Danas sistem kao takav više nikog ne brine i revolucija nikom nije na dnevnom redu. Današnji radikalni studenti vode brigu o tome kako bi sami uživali u sistemu, a ne zanima ih sopstvena priroda i mehanizmi koji njima upravljaju. Ne razmišljajući u smislu društvenih grupa, ovi mladi ljudi imaju zajedničko iskustvo, ali ujedno i nedostatak kolektivnog identiteta, kao i nedostatak političke kulture”.
PROTESTI POTROŠAČA
Govoreći o protestima prošlog leta u Sao Paulu, brazilski analitičar Pablo Ortelado napominje da su demonstranti istovremeno slali dve protivrečne poruke. Prvo su izvikivali da žele „bolje javne usluge”, da bi potom govorili da „aktuelna vlada njih uopšte ne predstavlja”. Ortelado tvrdi da bi se protesti u Brazilu pre mogli zvati „protestima potrošača” nego pobunom revolucionara i utopista.
Problem je jednostavan, jer ko u potpunosti živi unutar sistema, on ga oseti kao prirodno stanje stvari i ne traži mehanizme za promenu. Kada uslovi života postanu nepodnošljivi, tada se počinje govoriti o nepravdi koju čine „lopovi na vlasti” i „kaste”, te da su oni krivi što ništa ne funkcioniše u inače „dobrom sistemu”. Krastev je to opisao ovako:
„Demonstranti su razjareni ljudi, vole da budu zajedno i bore se zajedno, ali nemaju kolektivni projekat. Oni ne veruju u institucije, ali nisu zainteresovani za preuzimanje vlasti. Oni su mešavina želja zajednice i iskrenog neukrotivog individualizma.”
Institut Aspen sa užitkom opisuje današnje demonstrante koji deluju kao „nezadovoljni potrošači” i povlače se iz političkog diskursa. Upoređuje ih sa protestima iz 19. veka a na neki način i s onim srednjovekovnim, kad ljudi nisu izlazili na ulice sa željom da svrgnu kralja, nego da ga zamene drugim, prihvatljivijim za njih i koji će učiniti nešto u njihovu korist.
„Ne pitajte demonstrante šta žele jer oni znaju smo ono što ne žele. Njihova etika odbacivanja može biti radikalna, kao u slučaju odbacivanja kapitalizma na globalnom nivou u slučaju pokreta Occupy Wall Street ili lokalnog i skromnog protesta protiv nove železničke stanice u Štutgartu. Međutim, princip je isti: to je odustajanje od bilo kakvog političkog aktivizma i sve je ograničeno isključivo na protivljenje nečemu. Protesti mogu da uspeju ne, ali ih razlikuje politički profil generalnog „ne”, a da bi se izgovorilo to „ne”, nisu potrebni lideri ni institucije. Dovoljno je uzeti mobilni ili biti na društvenim mrežama”, stoji u analizi instituta Aspen.
RUGANjE ELITE
Izgleda da se vladajuća elita otvoreno izruguje ovom definicijom jer finansijska, preduzetnička i politička elita vrlo dobro znaju kako da usmere i manipulišu protestima. Što je još gore, neoliberalna totalitarna elita u penziju šalje staru liberalnu demokratiju, čime su izbori izgubili svaki smisao, a države suverenitet.
„Dalje od samih protesta se ne ide i svi su protesti nerazboriti, a organizacijski instrumenti su povereni mreži, primetan je nedostatak kolektivnog identiteta i političkog projekta, međusobne veze su krhke i protesti sa tim karakteristikama nemaju šanse da ugroze vlast. Uspon političkog antagonizma je prirodna posledica afirmacije oligarhije u demokratskom procesu. U novom dobu demokratije izbori više ne dominiraju političkom scenom, a čak bi se moglo reći da gube svoju vezu sa budućnosti. Danas se na izborima sudi prošlosti i dugoročno nemaju nikakvu vrijednost. Današnji glasač ima istu ulogu kao legendarni Pavel Pičugin, popularni izbacivač iz ekskluzivnih ruskih noćnih klubova koji je imao vrhovnu moć u odlučivanju ko sme ući a ko ne. Ali isti taj Pičugin, jednako kao i današnji glasači, nije imao pravo glasa kad je u pitanju bila muzika koja će svirati u klubu. Današnji protesti su uglavnom u potrazi za konceptom, puka praksa bez teorije. Oni su dokaz rasprostranjenog uverenja da elita ne vlada u interesu naroda i da izborno telo nema nikakav uticaj nad njom. U Ukrajini, na primer, vlada je u nekoliko navrata silom pokušala da obuzda proteste koje su vodili najreakcionarnije grupe kao Desni sektor i Samoodbrana Evromajdana. Kijev je primer da je uspeh oružane borbe ujedno i smrt revolucije bez pravih lidera. Zbog toga će se i budući protesti istopiti kao sneg na prvom suncu”, nastavlja Ivan Krastev.
Iako su svi dosadašnji protesti postigli slabe uspehe, a brojni su bili manipulisani, a mnogi će verovatno to biti i u budućnosti, Krastev zaboravlja kako može biti dovoljna samo jedna iskra da se zapali požar, ali koga će kontrolisati i kojim će upravljati neko ko se nalazi na dijametralno suprotnoj poziciji od onih za koje je pisao ovu analizu. Tad će se jedan budući Tahrir teško „istopiti kao prvi sneg na suncu”.
Sa koje god strane posmatrali, ključno je imati projekat, globalnu viziju i naučnu kritiku kapitalizma, ne da ona bude samo moralna i da se onima koje to ne zanima govori da „sistem 1%-99% nije ni moralan ni ljudski”. Jedina stvar koje se plaši vladajuća elita je strašna mogućnost vraćanja komunizma. Nije slučajno da ona svim silama nastoji da suzbije novo uskrsnuće „satone iz Sankt Peterburga”, Oktobarsku revoluciju koja je kasnije prerasla u oslobodilački vihor od Havane do Vijetnama, i širom sveta tokom 60-tih i 70-tih godina prošlog veka.
IZBORI UDALjAVAJU REVOLUCIJE
Krastev na kraju postaje direktan i tvrdi da „izbori i protesti upravo i služe zato da što dalje drže mogućnost bilo kakve revolucije koja obećava potpuno drugačiju budućnost”:
„Lako je otkriti misteriju masovnih protesta. Oni nisu znak vraćanja revolucije jer protesti, jednako kao i izbori, upravo i služe za to da revoluciju drže što je dalje moguće, jednako kao i obećanja o novoj i drugačijoj budućnosti. Mladi čovek sa završenim fakultetom danas nije ‘novi proleter’, budući da brka ideologiju sa svojom vizijom svijeta. On ili gleda u nešto, a ne vidi, ili se kune da je video nešto što ne postoji. Revolucijama treba ideologija, a aktuelni protesti nisu uspeli da ponude alternativnu viziju budućnosti. Dakle, bez ideologije nema ni revolucije.“
Iako Krastev ovdje meša „ideologiju” i „viziju sveta u budućnosti”, na kraju protestima u poslednjih pet godina ipak daje političku dimenziju:
„Termin koji bi nabolje odgovarao aktuelnim protestima bilo bi poređenje sa eksplozijom političke energije kakva je postojala u revolucijama 1848. Danas, isto kao i onda, nalazimo se na prekretnici, samo što se svet ne uspeva pokrenuti.”
„Na nama je da se upitamo hoćemo li se potruditi i prepoznati stvari, i dati pravi odgovor na konkretne probleme. Možemo se zadovoljiti i posrednom podrškom i nadati se da protesti ipak moraju eksplodirati, ali će oni tad biti bez mogućnosti da bilo što promene. Stari teoretičari su znali da se vlasti može uspešno suprotstaviti samo ako u glavama postoji alternativa za novi politički projekat. Može se sanjati i svet bez institucija, ali on će teško ikad da zaživi”, komentar je na rad koji je naručio institut Aspen od italijanskog analitičara Dantea Barontinia.
Dakle, ne bude li slobodoljubivi svet imao sopstveni projekat, globalnu viziju i istinsku naullnu kritiku kapitalizma, promene se neće uskoro ukazati na horizontu, a upravo to je scenario kome se nadaju Krastev, institut Aspen i njihovi finansijeri iz fondacija Carnegie Corporation, Rockefeller Brothers Fund i Ford Foundation, te brojni drugi „privatni donatori”. Iskreno se treba nadati da tako ipak neće biti i da se jedan budući Tahrir, Ocupy ili Indignados neće „istopiti kao prvi sneg na suncu”.
