NEBOJŠA KATIĆ
Ne sledim popularni trend ruženja javnog sektora, ne zato što je tamo sve u redu, već zato što vidim kuda to ruženje vodi
U tekstu Fasade od 05. oktobra 2014. gospodin Branko Dragaš se kritički osvrnuo na moj tekst Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici? [1] Nemam običaj da polemišem sa tekstovima koji mi nisu upućeni direktno i za čije postojanje saznajem slučajno. Kritika gospodina Dragaša sadrži teze koje se često čuju na javnoj sceni i mislim da će pomoći stručnoj debati ako napravim izuzetak i ako se na tu kritiku ipak osvrnem.
Ja sam u svom tekstu izneo tezu da je drama srpskog budžeta na prihodnoj, a ne ne rashodnoj strani. Gospodin Dragaš se sa tom tezom ne slaže i kaže:
„Prvo, ekonomska drama je i na troškovnoj i na prihodnoj strani. Ne znam zašto se zanemaruje troškovna strana? Svako ko prima platu iz budžeta, a ništa ne doprinosi privrednom razvoju, ne stvara novu vrednost, predstavlja trošaka za državu. Takvih ima na stotine hiljada na državnim jaslama. Sve njih treba skinuti sa budžeta, prekvalifikovati i prebaciti da rade na tržištu za privredu. Umesto da prazne budžet, oni će puniti budžet. Tako će se prihodna strana budžeta povećavati, dok će se rashodna značajno smanjivati.
Kada nesposobna vlast odluči da smanji za 10 odsto plate, ona nije rešila problem, jer to radno mesto je ekonomski neisplativo, pošto ne stvara novu vrednost. Smatram da je za bankrotiranu državu mnogo bolje da sve te ljude pošalje da budu kod kuće i da im obezbede prosečnu platu u privredi od 220 evra, da ne dolaze na posao i ne prave dodatne troškove…“
Teze koje gospodin Dragaš iznosi veoma se često čuju na javnoj sceni, ali one počivaju na nesvesnoj zameni teza i samo su prividno vezane za troškovnu stranu budžeta. Ove teze su u suštini kritika nekompetentne i loše države, njenog nekvalitetnog administrativnog aparata i javnog sektora koji je van svake kontrole. Rešenje koje gospodin Dragaš nudi su otkazi za stotine hiljada ljudi. Šta je problem sa ovim stavom?
IZMEĐU LOŠEG I JEFTINIJEG
Prvo, previše je paušalnosti, pa i bombastičnosti u ovom iskazu. Iz ove teze logički i leksički sledi da je na državnim jaslama bar 200.000 ljudi viška. To je strašno velika cifra i, kada se takve cifre javno saopštavaju, bilo bi dobro da se one valjano i potkrepe.
Bilo bi dobro videti analize koje pokazuju gde se ti viškovi nalaze i kako su raspoređeni. Bilo bi dobro napraviti i uporednu analizu sa racionalnim državama i utvrditi koliko bi to ljudi trebalo da bude zaposleno u javnom sektoru, kako i gde bi ih trebalo rasporediti.
Drugo, na tržištu rada je danas gotovo 800.000 zvanično nezaposlenih. Sa novih 200.000 hiljada ta cifra bi skočila na milion ljudi. Ako posla ima, zar nije logičnije prekvalifikovati tih 800.000 ljudi i prvo zaposliti njih, pre nego što se krene u otpuštanje i prekvalifikaciju ljudi iz javnog sektora? Šta je do sada smetalo da se to uradi? Zašto ti ljudi ne rade?
Treće, ako je predlog da se svakome iz javnog sektora ko bude otpušten daje po 220 evra mesečno da ne bi dolazio na posao, zašto se toliko ne bi davalo i nezaposlenima, kao i onima koje otpušta privatni sektor? Pitanje je naravno retoričko.
Četvrto, mi ne znamo zbog čega je stanje u javnom sektoru takvo kakvo je. Da li se radi primarno o višku ljudi ili je možda reč o lošoj strukturi, nekvalitetnim ljudima, o lenčugama itd.?
Može li biti da oni koji državnim aparatom upravljaju to ustvari ne znaju da rade i ne umeju da iskoriste ljude koje imaju ? Ako je to u pitanju, zar nije logično otpustiti prvo njih? Svakom lošem menadžeru, pre ili kasnije, zaposleni postaju teret.
Predlog gospodina Dragaša ne rešava te ključne probleme. U tom konceptu javni sektor ostaje i dalje loš, ali je jeftiniji. Da li je to cilj?
Dalje, gospodin Dragaš kaže:
„Rashodnu stranu budžeta morate drastično da smanjujete, jer je mnogo lakše smanjivati troškove, koje držite pod kontrolom, bez obzira koliko to bolno bilo, nego zarađivati prihode na tržištu, koji vam nisu pod kontrolom. To znaju svi koji vode kompanije…“
ŠTEDNjA, PERMANENTNO STANjE
Logika koju sledi preduzeće je potpuno drugačije od logike države, i tu se ne može praviti paralela koju gospodin Dragaš pravi. Preduzeće, pogotovo u recesiji, može smanjivati broj zaposlenih i rezati troškove, i tome se nema šta zameriti. Kad to isto radi država u recesiji, ona satire privredni sistem. Empirijski podaci to jasno pokazuju i u tome i jeste problem fiskalnog multiplikatora.
Privatni sektor može otpuštati radnike, može im smanjivati plate i sve to prevaljivati na troškove budžeta. To je masovna pojava na Zapadu. Nezaposleni su briga i trošak države, a ne privatnog sektora. Država teret nezaposlenih nema kome da prenese.
Još važnije, privatni sektor ne može u recesiji kreirati tražnju, država može.
Razlog zbog koga namerno ignorišem troškovnu stranu je jednostavan i nije posledica mog nerazumevanje značaja troškovne strane ili simpatija za javni sektor. Namerno ne sledim popularni trend ruženja javnog sektora, ne zato što mislim da je tamo sve u redu, već zato što vidim kuda to ruženje vodi.
Svi koji se u prvom koraku zalažu za rezanje potrošnje zbog fiskalne konsolidacije u drugom koraku traže da to postane permanentno stanje, bez obzira na stanje budžeta. Na kraju tog puta sve je privatizovano – voda, struja, obrazovanje, zdravstvo itd. Istini za volju, u tom kontekstu je i beda privatizovana i postaje stvar pojedinca.
Odgovorna i funkcionalna evropska država će uvek imati visoku javnu potrošnju. To je tekovina civilizacijskog razvoja. Prosečan udeo javne potrošnje u BDP Evropske unije je oko 49 procenata. Samo u „najneoliberalnijim“ tranzicionim državama taj udeo je ispod 40 procenata. Samo su njih uspeli da uvere da je najbolje kada se sve proda i da je nasuroviji sistem najbolji. Takvu politiku ja ne mogu podržati, a o razlozima sam često pisao. [2]
Gospodin Dragaš mi dalje zamera:
„Druga moja zamerka g. Katiću odnosi se na pitanje kako država da namakane velike prihode i tako izbegne deficite budžeta. Ponavlja se nešto što sam već kritikovao pre godinu ili dve, ne mogu da se setim, kada je g. Katić izašao sa predlogom da država izda menice i pokrene proizvodnju. O tome sam tada sve napisao.“
Nažalost, ne znam šta je tada napisano, pa na te zamerke ne mogu odgovoriti.
PODRŠKA IZVOZNOJ PRIVREDI
Gospodin Dragaš dalje predlaže:
„U ovom trenutku država treba urgentno da reši problem nelikvidnosti i da otčepi potpuno blokiran finansijski sistem u Srbiji. Umesto da ulaže u infrastrukturu, koji su dugoročni projekti i ne mogu odmah doneti finansijske efekte, država treba da ulaže u izvozne grane i preduzeća koja mogu da supstituišu uvoz. Ta ulaganja daju brzo efekte i poboljšavaju finansijsku sliku države.“
Nejasno je kako bi država trebalo da otčepi blokirani finansijski sistem. U ovom tekstu gospodina Dragaša taj predlog nisam video. Podrška izvoznoj privredi i otčepljivanje finansijskog sistema nisu sinonimi. Država treba da pomaže izvoznu privredu nevezano da li je finansijski sistem začepljen ili ne. To je deo razvojne i industrijske politike.
Uostalom, o podršci izvoznoj privredi sam i sam često pisao, pa ću ovde samo kratko citirati:
„Logična funkcija ministarstva privrede u srpskom kontekstu morala bi biti vezana za strateško planiranje privrednog razvoja, za upravljanje razvojem i osmišljavanje mehanizama za selektivno finansiranje i podsticanje razvoja. Ovo ministarstvo bi trebalo da na svaki način zaštiti i stimuliše one domaće grane i preduzeća koja imaju perspektivu i/ili izvozni kapacitet, i na kojima će razvoj počivati. Posao ovog ministarstva nije samo da privlači i stimuliše investicije već i da odbija one koje nisu u strateškom interesu Srbije.“ [3]
Meni zaista nema potrebe ukazivati na važnost podrške izvoznoj privredi.
Gospodin Dragaš dalje tvrdi:
„U zemljama koje su doživele finansijski cunami pokretanje infrastrukturnih projekata ne dovodi do privrednog razvoja, nego fabrike su pokretači privrednog razvoja. Jednostavno rečeno, putevi ne prave fabrike, nego fabrike prave puteve. Kada nastanu fabrike, koje svoju robu mogu da plasiraju na domaće i strano tržište, onda će te fabrike izgraditi infrastrukturne objekte. To je abeceda ekonomije.“
NEMA FABRIKA BEZ PUTEVA
Ovde gospodin Dragaš preslobodno interpretira ekonomsku teoriju. Iako se pomalo gordim velikim brojem pročitanih knjiga i stručnih tekstova, „abeceda“, o kojoj govori gospodin Dragaš, mi je promakla. Bilo bi zanimljivo videti te bukvare u kojima piše to o čemu gospodin Dragaš govori.
Za početak, meni je nejasno kako se uopšte može napraviti fabrika ako niste doveli put, vodu, struju, gas i telefon. Da li možete dovesti vodu ako nemate vodovod, možete li priključiti struju ako nemate elektranu? Da li se može napraviti fabrika ako niste zaštitili priobalje gde se fabrika nalazi? Ako se sve to može, gospodin Dragaš je u pravu.
Moj predlog za ulaganje u infrastrukturu nije vezan za isplativost investicija, profitabilnost ili stopu povraćaja. To su razumljive mikroekonomske opsesije privatnog sektora. Moj predlog je vezan za nužnost investicija.
Ako se ne investira u infrastrukturu, cena će biti strahovito visoka. Nažalost, ona se često ne vidi. Gubitak BDP, niska zaposlenost, slaba poljoprivreda, pražnjenje sela i provincijskih gradova samo su indirektne posledice loše infrastrukture. Pogibije ljudi na lošim putevima ili užasni troškovi elementarnih nepogoda (poput ovogodišnjih) velikim delom su posledice loše infrastrukture. Slabe države to uvide ex post i zatim brzo zaborave.
Dilema, bar se meni tako čini, nema. U infrastrukturu se mora ulagati, a recesija je dobar okvir za takva ulaganja jer se postižu tri cilja. Dobijaju se strateški objekti, ljudi se zapošljavaju i budžet se puni.
Gospodin Dragaš kaže:
„Hrvati se tog ekonomskog postulata nisu pridržavali. Zadužili su se 10 milijardi evra i napravili najmodernije puteve. Političari i tajkuni su skupo plaćali te autoputeve i tako se obogatili. Hrvatske fabrike su propale. Dobri putevi vode do propalih hrvatskih fabrika, koje su otpustile radnike.“
Prvo, Hrvatska je napravila sjajnu mrežu puteva i time načinila krupan civilizacijski iskorak. To je veoma pomoglo turističku privredu i sa njom povezane grane. Fabrike u Hrvatskoj nisu propale zbog dobrih puteva. One su propale zbog istih razloga zbog kojih su propale i fabrike u Srbiji. Razlika je samo u tome što je Srbiji uspelo da nema ni puteve ni privredu.
Drugo, Hrvatska je puteve gradila isključivo spoljnim zaduženjem. Ne treba zaboraviti da je Hrvatska, angažujući strane kompanije i često ih preplaćujući, indirektno i odgođeno platila cenu za političku i vojnu podršku iz 90-tih.
ČEKAJUĆI ŠVAJCARSKU
Gospodin Dragaš dalje kritikuje moje zalaganje za obnovu gradova:
„Ni obnova gradova – fasade, krovovi, stolarija, dotrajale instalacije – neće pokrenuti privredni ciklus. To je zabluda. Predlažem g. Katiću da pročita, ako nije čitao, roman najvećeg srpskog pisca Borislava Pekića Zlatno runo, odeljak o šminkanju mrtvog Sulejmana pod Sigetom. To je najlepših 150 strana napisano u srpskoj literaturi.“
Razumeo sam da je gospodin Dragaš čitao Pekića, ali nisam uspeo da povežem šminkanje mrtvog Sulejmana i moj predlog. Moj predlog nije vezan za šminkanje gradova, već za nužnost njihove obnove. Reč je o pokušaju da se spreči pretvaranje zgrada u jazbine, da oronule fasade ne ubijaju prolaznike, da voda ne lije po plafonima na poslednjem spratu, da se ne rasipa energija kroz prozore koji ne dihtuju, i da građeni Srbije ne žive kao u gradovima trećeg sveta. Ideja je i da se istovremeno zaposli građevinska operativa kako bi se prestalo sa fantazijama o faraonskim projektima i gradnjama novih naselja dok izgrađeni stanovi stoje prazni. [4]
Gospodin Dragaš misli da će trenutak za „šminkanje“ doći kasnije i kaže:
„Kada zaposlimo 3,5 miliona ljudi u proizvodnji, kada Srbija bude pravila 230 milijardi evra BDP godišnje, kada prosečna plata u Srbiji bude 4.000 evra a prosečna penzija 3.000 evra, onda će biti dovoljno novca u budžetima gradova i ličnim budžetima pojedinaca da će oni sami to da farbaju i menjaju.“
Ako bi se Srbija razvijala po prosečnoj stopi rasta od npr. pet procenata godišnje, taj sretni trenutak o kome gospodin Dragaš govori, doći će već za 40 godina. Ako bi države čekale da prosečna neto plata dođe na nivo od 4.000 evra, tada bi samo Švajcarci „šminkali“ gradove, a svi ostali bi morali još dugo da čekaju, obzirom da je prosečna neto plata u najvećem delu razvijene Evrope između 2.000 i 3.000 evra. Začudo, u Evropi se niko ne drži ovakvih saveta.
__________
Uputnice:
