Ma kakve političke igre oko ombudsmana bile u igri, nije li najbitnija samo jedna stvar. Kako je i pod kojim okolnostima pre 22 godine umro mladi Predrag Gojković?
Kada se Aleksandar Vučić i Majkl Kirbi slože da treba sačuvati nezavisnu instituciju zaštitnika građana, dok detalje vezane za njegovu ličnost ostavljaju po strani, ostaje jedna sitna nedoumica. Gde se, u takvoj šizofrenoj dijagnozi, koju je inače američka ekselencija podelila Srbima, završava Saša Janković kao institucija, a gde počinje Saša Janković kao osoba, koja se povezuje sa strašnim događajem od 1. aprila 1993. godine, kada je u njegovom stanu pronađen mrtav njegov prijatelj Predrag Gojković.
Smrt pod sumnjivim okolnostima u vreme studentskih dana ombudsmana, te moguća umešanost ili zloupotreba njegovog imena, izazvali su rafalnu razmenu paljbe između tabloida „Informer” i TV Pink, s jedne strane, i protivudara opozicije i dela elite, u ratu u kom se ne biraju ni reči, ni argumenti, ni zarobljenici.
I poverenik Rodoljub Šabić podstiče MUP da objavi sve podatke o pištolju kojim je usmrćen prijatelj Jankovića,primećujući da ostaje nejasno zbog čega policija nije objavila sve, kompletne dokumente iz kriminalističke obrade, budući da to može, kako je rekao, makar i kod malog dela javnosti, za posledicu imati održavanje nepotrebnih dilema i nejasnoća.
Ali upravo na dilemi i nejasnoćama, ili održavanju konfuzije u slučaju ombudsmana Jankovića, čini se da igraju i vlast i opozicija. Ovi drugi u zaštitniku građana vide novu moguću tačku okupljanja. Možda čak i potencijalnog lidera. Tako čovek koji u demokratskoj Srbiji jedini obavlja ovu funkciju, od 2007. godine, kada ga je na to mesto predložila nekadašnja vlada Vojislava Koštunice, prema tvrdnjama demokrate Borka Stefanovića Sirize, na svom tviter nalogu, sada ima zacrtan put. Kuda on vodi, nije precizirano u Borkovom nalogu:
– Posle ove hajke i brutalnosti nad Jankovićem, nadam se da vidi da mu je jedini put otvoren. Težak, ali jedini.
Zagonetni Stefanović potom je dopisao:
– Da objasnim, ne pozivam Jankovića u DS. Ako nije bilo jasno.
Ovi prvi, odnosno vlast, svakako da nisu zaboravili ulogu ombudsmana u slučaju Andreja Vučića, kada je Saša Janković ukazao da VBA nema pravo na istragu koju je jedna od vojnih službi sprovela posle prebijanja premijerovog brata, što se kasnije pokazalo kao pogrešno tumačenje zakona. Tada je glavnokomandujući u vlasti Aleksandar Vučić ombudsmanovo naročito isticanje u istrazi o Andreju Vučiću možda mogao da shvati i kao Jankovićevo zagrevanje za političku karijeru. Odnosno, ambiciju da se eventualno kandiduje za predsednika Srbije.
Kada je poslanik SNS-a Vladimir Đukanović zatražio Jankovićevu ostavku u parlamentu, ombudsman se pozvao na poverljiva dokumenta VBA, iz kojih se navodno videlo da je Vojnobezbednosna agencija pratila miting radikala.
Tada je Janković pokazao talenat za bavljenje politikom koji bi bio uočljiv čak i onima koji brata vole i manje nego što to čini, i neretko ističe, premijer Vučić.
A možda je najbliže istini da je ombudsman tada politički trgovao poverljivim dokumentima – onako kako to sada, sa zadovoljstvom koje ne skriva, čini i vlast, vadeći iz čuvene fioke, kao metafore skladišta svih naših bajnih tajnih službi, kompromitujuća dela i nedela. Svakome po potrebi.
Pitanje je, međutim, šta ako se Saša Janković zaista politički angažuje u bilo kakvom ratu s vlašću? Moraće odmah da računa da će njegovo provlačenje kroz tabloidno blato – ma kako ga posle zapad i NVO provlačili kroz centrifugu – ostaviti traga. Razume se da će biti suočen i s logičnim, a do sada nerazjašnjenim pitanjima, poput onoga zašto je ugovorom razmenjivao pištolje s ocem, nekoliko dana pred tragični incident koji se dogodio pre 22 godine.
Za Sašu Jankovića, ipak, mnogo neprijatnije će biti podsećanje na pismo porodice Predraga Gojkovića, koja smatra da je prava istraga o smrti njihovog sina zaustavljena odmah po, kako oni tvrde, lažnom samoubistvu njihovog sina. Isto kao što je porodica Dade Vujasinović godinama tražila istinu, ispostavilo se da je porodica Gojković to činila od samog početka, kao što je istina da su ih sve prethodne vlasti odbijale.
Razumevajući tragediju koja ih je zadesila, ostaće gorko da odzvanja njihova konstatacija – da je slučajsmrti Predraga Gojkovića istorija propadanja pravosudnog sistema Srbije. Težina njihovih reči dobija na značaju jer porodica nesrećnog mladića ne može očima da gleda naprednjake, ali joj je mnogo važnije da tek sada, pošto je ugrožena Sašina državna karijera, porodica dobija priliku da prvi put javnosti saopšti svoju verziju priče i zatraži istinu. Ma kakva ona bila. Da nije bilo političkog slučaja ombudsmana, porodica ne bi dobila priliku da se oglasi. Niko ih ne bi slušao i njihova pisma ostala bi zaključana u nekoj od fioka, kao što je bilo u prethodne dve decenije!
No, činjenica je i da su „Informer” i Televizija Pink, koji učestvuju u kampanji protiv Saše Jankovića, u javnosti percipirani kao glavna i najefikasnija medijska oružja vlasti.
Međutim, pitanje je da li preteranom upotrebom ta dva medijska mitraljeza vlast može da učini suprotan efekat: umesto da još više ojača, može sama sebe da upuca u nogu. Ili, što bi se reklo, da se samoubije. To bi značilo da bi previše negativne kampanje, dugoročno, moglo da koristi Jankoviću.
Ista dilema važi i za opozicioni deo javnosti, koji dominira društvenim mrežama. Naime, lik i delo ombudsmana uzeti su u apsolutnu zaštitu. Apel upozorenja demokratskoj javnosti potpisalo je gotovo 3.000 ljudi – mahom su to poznata imena drugosrbijanske elite – za čijom podrškom Vučić toliko žali.
Ili, možda, Vučić samo kvarno simulira tu neuzvraćenu ljubav? Jer, na primeru Saše Radulovića otkrio je da gotovo plebiscitarna opoziciona svest u virtuelnom svetu nije proporcionalna sadržaju glasačkih listića u kutijama. Zato je, verovatno, na pitanje u najnovijem broju „Nedeljnika”, kako doživljava poziciju Saše Jankovića, a kako napade na njega, i kako komentariše što ga deo opozicije već sprema za predsedničkog kandidata na sledećim izborima, lakonski odgovorio:
– Radujem se njegovoj kandidaturi.
Glumi li, možda, namazani Vučić ležernost kada je u pitanju eventualna politička predsednička ambicija Saše Jankovića ili premijer zapravo jedva čeka da se tako nešto dogodi, svestan virtuelne iluzije o popularnosti na „Tviteru” i „Fejsbuku”. To bi moglo da znači da on zapravo namešta Sašu opoziciji kao lidera.
No, ma kakve političke igre oko ombudsmana bile u igri, ako razumete ovu igru reči, nije li najbitnija samo jedna stvar. Kako je i pod kojim okolnostima, pre 22 godine, umro mladi Predrag Gojković? Srbija toliko duguje njegovoj porodici. I oni su samo građani Srbije kojima je potreban zaštitnik.
Izvor Politika, 26. 04. 2015.
