bertndrabel02

PROF. DR BERND RABEL: NEMAČKA JE OKUPIRANA, A MERKELOVA BEZ HRABROSTI

U jednom trenutku rekla je da su za krizu odgovorne „agresivne sile“. Mislila je...

U jednom trenutku rekla je da su za krizu odgovorne „agresivne sile“. Mislila je na SAD, ali nije imala hrabrosti da to i kaže

Profesora Bernda Rabela, najbližeg saradnika Rudija Dučkea, i kritičari smatraju za „najvažnijeg teoretičara studentskog pokreta iz 1968. u Nemačkoj”. Rođen 1938. godine u gradiću Ratenov, 70-tak kilometara severno od Berlina, otpočeo je studije agronomije na tada istočnoberlinskom Univerzitetu Humbolt, ali je pre podizanja Berlinskog zida (13. avgust 1961) već bio na zapadnoberlinskom Slobodnom univerzitetu na studijama sociologije i filosofije. Sprijateljio se sa Dučkeom, koji je takođe došao iz Istočne Nemačke, i uz njega bio najuticajniji vođa studentskog pokreta u Zapadnoj Nemačkoj. Trideset godina kasnije, krajem 1998. u „desničarskom” studentskom udruženju Danubia održao je predavanje o opasnosti od nekontrolisanog priliva stranaca, što može da ima katastrofalne posledice po nemačko društvo. Na neki način Rabel je bio dalekovid, jer danas, 2015. godine, to je, eto, tema ne samo opozicije već masovnih medija i nemačke dnevne politike. Penzionisan je u julu 2003. godine. Više godina boravio je u Brazilu kao gostujući profesor Univerziteta Kampina Grande.

Već na samom početku našeg razgovora kazali ste da je možda najpreciznije ako ove najnovije događaje nazovemo „nemačka politika u vremenu demografske revolucije“ (Deutsche Politik in der demographischen Revolution). Reč je, naravno, o fenomenu izbeglica – a one dolaze ulavnom iz Sirije, Iraka, Avganistana, ali i iz nekih afričkih zemalja – koje su bukvalno preplavile Evropu, a pre svega Nemačku. Kako gledate na ovu pojavu?
— Reč je o dramatičnim događajima, koje nije sasvim pogrešno uporediti sa elementarnim nesrećama. Recimo sa poplavom. Svedoci smo, evo, da „nivo reke stalno raste“ (Die Flut steigt an). Reč je o masovnoj seobi naroda kakvu Nemačka nije doživela od konca Drugog svetskog rata. Razlika je, naravno, ogromna: u Zapadnu Nemačku posle 1945. godine stiglo je oko dvanaest miliona izbeglica iz krajeva koji su bili do 1945. nemački. Posle Jalte gotovo trećina nemačkih teritorija pripala je Poljskoj, a manji deo Rusiji, danas Kalinjingrad. Ukratko, te izbeglice su bili Nemci, i oni su se brzo integrisali u zapadnonemačko društvo.

Kada se govori o demografiji, nezaobilzan je Robert Maltus. Koliko je on danas „moderan“?
— Meni se čini da Maltusa (Thomas Robert Malthus) danas bolje razumemo nego njegovi savremenici iz godine 1798, kada je obajvio svoje delo posvećeno problemu demografije. On se suprostavio učenju „progresivnih“ ekonomista i sociologa koji su po tom pitanju bili optimisti, jer su verovali da je, uz pomoć usavršavanja tehnike i povećane proizvodnje hrane, moguće potpuno iskoreniti glad. Pored Maltusa, i Prudon (Proudhon) je zahtevao da se „nešto uradi“, odnosno da se konkretno uvede kontrola rađanja dece.

Ovaj proces seobe naroda moguće je pratiti gotovo na svim kontinentima. Izgleda da je od ovog procesa pošteđena samo Zapadna Evropa?
bertndrabel1968— Da, Zapadna Evropa i Severna Amerika. Mnogi u Evropi traže da SAD takođe prihvate deo te armije od stotina hiljada izbeglica. Ne razumeju da Severna Amerika već decenijama doživljava taj fenomen. I, kao rezultat imamo najnovije statističke podatke, da bela evropska rasa od prošle godine ne predstavlja više većinsko stanovništvo u SAD. Danas većinu stanovnika u SAD čine „Latinos“, dakle ljudi koji dolaze iz Srednje i Južne Amerike, a njihov maternji jezik je španski. Tako da Severna Amerika sve više gubi karakter teritorije „isključivog engleskog govornog područja“.

No vratimo se našem početnom pitanju. Kako je došlo do ove najnovije situacije sa izbeglicama u Nemačkoj?
— Ja bih to objasnio ukratko kao „provocirano proterivanje stanovništva“. Već godinama SAD i njihovi saveznici u ime „demokratije“ i „ljudskih prava“ bombarduju gradove i sela, prvo u bivšoj Jugoslaviji, Libiji i Somaliji, a danas – i to sistematski, mesecima – u Iraku, Avganistanu i Siriji. Američke bombe potpuno su opustošile čitave teritorije na kojima su nekada živeli i radili ljudi, koji nisu ništa manje inteligentni od nas u Evropi ili Severnoj Americi.

Šta je pozadina američke agresije protiv Sadama Huseina, Gadafija i Asada?
— Vašington je hteo da kazni vlade tih arapskih zemalja, jer je njihov primer bio opasan po američke interese u tom regionu. Saudijska Arabija ima režim koji je u potpunoj kolonijalnoj potčinjenosti prema politici Zapada. Isto se odnosi na Kuvajt, Katar i Dubai. Politika Gadafija, Sadama Huseina i Asada jeste opasna, jer ugrožava monopol Zapada i zastupa ideologiju arapskog nacionalizma. Amerika se boji da i stanovništvo Saudijske Arabije ne počne da zahteva veću samostalnost u odnosu prema Americi. Gadafi, Sadam Husein i Asad protive se, recimo, okupaciji palestinske zemlje od strane Izraela. Saudijska Arabija, Kuvajt, Katar i Dubaj slabo mare za muke Arapa, na primer, na području Gaze. Tako su u ovom konfliktu otvoreni ili prećutni saveznici režimi Saudijske Arabije, Jordana, Izraela i Amerike u borbi protiv Sirije

Da li tako možemo da objasnimo i pojavu „arapskog proleća“?
— To i jeste bila strategija Vašingtona: uništiti nacionalne arapske države, stvoriti haos u Egiptu, Libiji, Tunisu, Siriji i Iraku. Posle početnog uspeha, Amerika je doživela poraz u Egiptu, a Asad je u Siriji i dalje na vlasti i pored ogromne i finansijske pomoći koje sunitska opozicija prima od Saudijske Arabije i Zapada. Od haosa u arapskim zemljama, razume se, najviše koristi imaju ne samo SAD nego i Izrael. Jer, kada vlada haos u susednim arapskim zemljama, razume se da onda te države – gde ne postoji ozbiljna centralna vlast – ne mogu da predstavljaju ozbiljnu opasnost po Izrael.

arapskoprolece03Dolazimo do centralnog pitanja: Kakve sve to ima veze sa Zapadnom Evropom i Nemačkom?
— Ako pomenute arapske zemlje Amerikanci godinama nekažnjeno bombarduju, onda se kod stanovništva javlja osećaj bespomoćnosti i apatije. Ljudi su prosto prestali da veruju u mogućnost mirnog i bezbednog života. Ti ljudi postali su laki plen američkih modernih „misionara“, dakle, američkih nevladinih organizacija, koje su im uz pomoć tvitera i ostalih modernih sredstava komunikacija sugerisali da je za njih najbolje da odu u Nemačku i Švedsku, gde se dobro živi i gde je socijalno i zdravsteno oiguranje najbolje na svetu. Ovom arapskom stanovništvu valja dodati i crnce iz Afrike, koji takođe preko Libije beže do grčkih ostrva i Sicilije. Ovu akciju sprovodi italijanska mafija, koja tesno sarađuje sa američkom vladom, i to još od konca Drugog svetskog rata.

Valja da se pronađu prave reči za novonastalu situaciju. Masovni mediji, sa retkim izuzecima, boje se da tu pojavu nazovu pravim imenom. Pa kako da se onda opiše ova situacija?
— Ja ću da odgovorim na ovo pitanje, i to bez „da, ali“. Svedoci smo masovne migracije stanovništva, ali koja nije slučajna, već dobro isplanirana u Vašingtonu. Ova pojava ravna je „objavi rata“ (Kriegserklärung) protiv Nemačke.

Koji je cilj? Šta se želi time postići?
— Pritisak na Izrael postaće znatno slabiji, a uticaj proameričkih režima, kao što je Saudijska Arabija i Kuvajt, biće snažniji u onim arapskim zemljama koje su se do sada opirale američkoj i izraelskoj politici. Sa druge strane, za kratko vreme porašće procenat stranaca u Nemačkoj, prema nekim prognozama, u toku sledećih deset godina čak do 30 odsto. Nemačka je do danas jedna od najhomogenijih država u Zapadnoj Evropi. Procenat stranaca je znatno manji nego, na primer, u Engleskoj ili Francuskoj.

Kakve to veze ima sa nemačkom ekonomijom?
— Naravno da ta veza postoji. Kvalitet nemačkih automobila – samo da uzememo taj primer – danas je daleko iznad kvalieta američkih automobila. Produktivna snaga američke industrije danas znatno zaostaje za nemačkom. Kada ne bi postojala vojna industrija i američki dolar zajedno sa finanijskim centrom kao što je Vol Strit, SAD se danas ne bi više ubrajale u „najveću svetsku silu“ i verovatno bi ih premašili Kina i Zapadna Evropa, a u nekim segmentima i privrede Rusija. Nemačka je danas zapadna država koja ima najmanji procenat nezaposlenosti, najveći procenat izvoza industrijske robe i blagostanje za najveći broj građana, o kome mnogi Amerikanci mogu samo da sanjaju. Nijedna država na Zapadu – sem Švedske, Norveške, Švajcarske, Islanda i Holandije – nemaju tako dobro uređen zdravstveni sistem kao što ga ima Nemačka. U SAD petina stanovništva živi u krajnjem siromaštvu. Sve to kod američke elite izaziva osećaje zavisti. Zato me i ne čudi da su sada „otkrili“ da je „Volksvagen lagao“ svoje mušterije. O tome se u Nemačkoj pisalo već pre više od godinu dana. Pa to rade sve fabrike sveta. Problem je u tome što je Folksvagen postao najveći proizvođač automobila u svetu. Zato Vašington čini sve da oslabi saradnju izeđu Rusije i Nemačke. Sankcije koje je Nemačka, pod pritiskom iz Vašingtona – navodno zbog „Putinove aneksije Krima“ – morala da uvede protiv Rusije ne pogađaju samo nemačku industriju već i poljoprivredu. Sami živite dovoljno dugo u Berlinu, pa vidite da litar mleka danas možete da kupite za pola evra. A koliko litar mleka stoji u Beogradu?

Kako je moguće da Nemačka sprovodi politiku protiv sopstvenih interesa?
— Odgovor je veoma jednostavan. Nemačka nije slobodna, suverena država. Ona ne može da odlučuje o svojim vitalnim interesima. Od 1945. godine ona je pod američkom okupacijom. Kada bi naša vlada pokazala makar minimum samopoštovanja, ona bi, na primer, posle raspada Varšavskog pakta, zatražila od američke vlade da zatvori veliku američku bazu Ramštajn (Ramstein). Nemački političari morali bi da razmisle o tome da Nemačka napusti NATO. Nemačka ima tradicionalno dobre odnose sa islamskim državama. Zašto da dozvolimo da nas Amerika uvuče u „rat protiv islama“, koji uopšte nije u interesu Nemačke?

putinmerkel003Gde, po vama, spoljnopolitički gledano, leži budućnost Nemačke?
— To su dobri odnosi sa Rusijom, Kinom i muslimanskim svetom. Ovome bih dodao i Afriku. I Englezi su priznali da su najbolji kolonijalni gospodari do godine 1914. bili Nemci. Nigde nije toliko ulagano u poboljšanje života afričkog stanovništva kao u nemačkim kolonijama. To je činjenica. Kao što je poznato, posle Prvog svetskog rata Nemačka je izgubila svoje kolonije.

Kako biste u nekoliko reči opisali današnjeg nemačkog kancelara?
— Roditelji Angele Merkel preselili su 50-tih godina 20. veka iz Zapadne Nemačke u Istočnu (DDR). Koji su motivi njenih roditelja bili da pređu sa Zapada na Istok, to mi, naravno, nije poznato. Kao što je poznato, ogromna većina bežala je sa Istoka na Zapad. Možda je njen otac, kao protestantski sveštenik, osećao odvratnost prema Adenaueru, koji je u državnu službu primio veliki broj ljudi koji su bili državni činovnici i u vreme Hitlera. Bilo kako bilo, njegova ćerka Angela dobila je pravo da studira u Lajpcigu. Čak je mogla da studira u Moskvi, što je u to vreme bilo veliko priznanje da je, dakle, na liniji komunističke partije. Kada je došlo do ujedinjenja, Helmut Kol (Helmut Kohl) ju je otkrio kao veliku nadu njegove stranke CDU. Njena funkcija bila je da, kao „žena sa Istoka“ (Als Ostfrau) olakša proces ujedinjenja.

Njeni intervjuji za medije govore mi sledeće: Merkel (Angela Merkel) najčešće govori o beznačajnim banalnim stvarima, a njen glas odaju osobu koja ne poseduje volju i rešenost (keinerlei Willen und Entschlossenheit) da se suoči sa ozbiljnim državnim poblemima. Zato su je novinari podrugljivo i prozvali „mama“ (Mutti). Možda je ona odlična matematičarka, ili fizičar, no u politici je važno da čovek poseduje harizmu, a ona je, to morate da priznate – nema. Njena slabost najjasnije se vidi po ovome: kada je u Nemačku naišao prvi talas izbeglica, ona je to pozdravila, izražavajući „dobrodošlicu za jedno novo multikulturalno društvo“. Nedelju dana kasnije ona je potpuno promenila ton i indirektno kazala da ovde nisu u pitanju izbeglice, već da se Evropa suočava sa fenomenom „seobe naroda“ (Völkerwanderung), pri čemu većina tog naroda iz Afrike i sa Bliskog istoka želi da dođe u Nemačku. Čak je u jednom trenutku kazala da su za krizu odgovorne „agresivne sile“ (Aggressionsmächten). Naravno da smo svi razumeli da je ovde mislila na SAD. No njoj je očevidno ponestalo hrabrosti da to i javno kaže.

Angela Merkel predstavlja Hrišćansko-demokratsku stranku, dakle, ona pokušava da vodi tradicionalnu kozervativnu politiku Konrada Adanauera. A šta je sa nemačkom levicom?
angelamerkel00mala— Oni se nalaze u možda još većoj krizi i zabludi od stranke Angele Merkel. Nemački levi front (Diedeutsche Linksfront) – a on uključuje socijaldemokrate i zelene – veruje da vodi borbu „protiv fašizma“, a na kraju gotovo uvek ispadne da se on bori protiv sopstvenog, nemačkog naroda (mit einem Kampf gegen das deutsche Volk), a to uključuje borbu protiv nemačke tradicije i kulture. Pošto se nemačka levica više ne bavi temom koja je ranije predstavlja srž njenog programa – a to je bila kritika kapitalističkog sistema i kako da se osnuje pravednije, socijalističko društvo – levica je onda našla „antifašizam“ kao nadomestak. Nemačka levica ne može više da kritikuje kapitalizam jer je i sama postala „natovska“ i proamerička. To je glavni razlog da je došlo do deformacije levice, i to ne samo u Nemačkoj već i na Zapadu. Njen raniji pravi cilj danas je zamenjen ideologijom „antifašizma“. Tako je rezervni cilj (Ersatzziel) postao odjednom glavni. Diskusija levice danas diše plućima punim predubeđenja i netolerancije. Oni su danas ideološki potpuno nas strani američkog agresora i zato stoprocentno podržavaju „poplavu stranaca u Nemačku“. Levica neće da vidi da ti stranci u velikoj većini nemaju tradiciju radne etike jednog Nemca niti nivo njegovog obrazovanja. Ono što je zajedničko političkoj eliti Nemačke, bez obzira da li se ubraja u levicu ili u konzervativne, jeste sledeći stav: oni odbijaju da vide kako „multikulturalna idila“ (multikulturelle Idylle) ne postoji ni u SAD, niti u Brazilu, Francuskoj ili Engleskoj. Ja sam pet godina živeo u Brazilu. Kao gostujući profesor na jednom njihovom univeritetu, video sam izbliza kako „multietničko društvo“ izgleda u toj zemlji. Rasizam je vidljiv u svakodnevnom životu i svim segmentima brazilskog društva. Sve vodeće položaje u armiji, policiji, na univerzitetima, u ministarstvima drže belci. I to je pogodno tle za širenje rasizma i mržnje. Kriminalitet dostiže razmere elementarne katastrofe. Zar to može da bude primer i cilj nemačke politike?

Razgovarao i preveo NIKOLA ŽIVKOVIĆ

Fond strateške kulture