markomarkovic12

DR MARKO S. MARKOVIĆ (1924–2012): SRPSKI IVAN ILjIN (1)

RADOVAN KALABIĆ Srpska emigracija je dr Marka Markovića „sahranila” još za njegova života. Njegove...

RADOVAN KALABIĆ

Srpska emigracija je dr Marka Markovića „sahranila” još za njegova života. Njegove knjige nije ni čitala ni kupovala

Marko Srboljubov Marković (na slici gore levo pored autora teksta), jedna od najumnijih srpskih glava u drugoj polovini XX i na samom početku ovog veka, krenuo je na put političkog emigranta iz ovčarsko-kablarskih manastira Svete Trojice i Sretenja ujesen 1944. Rođen u Beogradu 30. novembra 1924, on nije imao ni punih devetnaest godina kada se priključio jedinicama đenerala Draže Mihailovića, vođe prvog pokreta otpora nacizmu i fašizmu u Evropi. Mladom Markoviću odmah je poverena vrlo odgovorna dužnost podsekretara u Versko-ideološkom odseku Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Na čelu tog osetljivog i važnog odseka, čiji je ideološki zadatak bila demontaža totalitarnih pokreta – nacizma, fašizma i komunizma, nalazio se najdarovitiji sledbenik i najbolji učenik vladike Nikolaja (Velimirovića), jeromonah i novomučenik Jovan Rapajić. Njega je na tu odgovornu dužnost imenovao lično đeneral Mihailović, najodlikovaniji srpski oficir.

Posle angloameričkog bombardovanja najvećih srpskih gradova u proleće i jesen 1944. i ulaska sovjetskih trupa na teritoriju Srbije, Marković je jasno uvideo kakav će biti ishod rata. On je odlučio da iz Srbije izađe u isto vreme kada su naši „saveznici” u nju uvodili Josipa Broza Tita.

Stupajući na tlo Jugoslavije, a po povratku iz Tolbuhinovog štaba u Rumuniji, Broz je još iz Vršca svojim potčinjenima izdao direktivu da se prema Srbiji odnose kao prema okupiranoj teritoriji.

Tako je jedna okupacija zamenjena drugom. Širom Srbije usledili su politički progoni, noćna hapšenja, masovna streljanja bez suda i presude. Cela zemlja bila je zavijena u crne barjake. Nastupio je višemesečni period „revolucionarne osvete” pobednika u građanskom i bratoubilačkom ratu pod okupacijom. Otvorena je sezona ogoljenog terora, pljačke i otimačine privatne imovine, kuća, stanova i vila…

Kao vrhunac osvete prema Srbima, Broz je istovremeno otvorio tzv. Sremski front, koji je u poverenju pred svojim najbližim saradnicima cinično nazvao frontom kralja Petra II. Tako je cvet srpske mladosti preveo u glinene golubove i svesno ih gurnuo na klanicu sremske ravnice.

Uz svesrdnu pomoć srpskih komunista, Srbima je posle Drugog rata, umesto Svetog Save, oca naše duhovnosti, sistematski nametan kult Josipa Broza. Titov pravi identitet ostao je do danas jedna od najvećih enigmi XX veka, a on sam navodio je petnaest različitih datuma svog rođenja i šesnaest datuma kada je došao na čelo KPJ.

1.
Iza Marka u Beogradu su ostali njegovi roditelji: otac dr Srboljub Marković, koji je doktorirao na Sorboni i koji je odlikovan na Kumanovu kao rezervni konjički oficir, i majka Branka, rođena Jovanović. Markovićev otac bio je sin fabrikanta i dvorskog knjižara pod Karađorđevićima. Markova majka bila je kći dr Đorđa Jovanovića, profesora Velike škole i jednog od osnivača Vrnjačke banje. Markovićev deda po majci je, takođe, doktorirao na Sorboni. Kao kolenović, dr Đorđe Jovanović vodio je poreklo od čuvenog Karađorđevog vojvode Janka Katića, a bio je i lični lekar kralja Aleksandra I Obrenovića.

markomarkovic02Marković je imao samo pet godina kada su se njegovi roditelji razveli i od tada je s ocem „nosio njegov golgotski krst”. Ali uz njega je još u ranoj mladosti upoznao i kulturnu elitu predratnog Beograda. Među njima je bila i Ksenija Atanasijević, koja se do danas smatra najumnijom Srpkinjom. U Markovićevom živom sećanju ostala su i poznanstva s Jelenom Dimitrijević, Jelenom Spiridonović Savić i popularnim operskim pevačem Žarkom Cvejićem. Ipak, najjači utisak iz očeve boemske okoline u Skadarliji na njega su ostavili pesnik Sima Pandurović i glumac Dobrica Milutinović.

Pre povlačenja kroz Bosnu Marković je stigao da završi samo osnovnu školu i Drugu mušku gimnaziju. Najveći uticaj na mladog gimnazijalca izvršio je profesor književnosti i pesnik Božidar Kovačević, s kojim je Marković ostao u prepisci sve do profesorove smrti.

Do kraja rata Marko se borio u Istri, u sastavu Artiljerijskog diviziona Srpskog dobrovoljačkog korpusa, s kojim se i povlačio iz Srbije. Potom provodi dve godine u Italiji, po logorima i kasarnama za raseljena lica, prvo u Forliju i Eboliju, a potom u četničkom logoru u Čezeni, gde mu je i izdata Vojnička ravnogorska knjižica Dinarske četničke divizije. Iz tog ličnog dokumenta navodimo i sledeći službeni zapis o Markoviću:

„Karaktera čvrstog i postojanog. Otvoren, miran, skroman, tih, ponosan, društven, druželjubiv, savestan i pouzdan. Dobar borac (…) Stalno radi na usavršavanju (…) Jedan od vrednih, valjanih i inteligentnih omladinaca koji se nepoštedno zalagao za nacionalnu stvar. Svaku preporuku zaslužuje.”

Ko je mogao da nasluti da će Marko Marković, tada dvadesetjednogodišnje „raseljeno lice”, izrasti u jednog od najznačajnijih, a uz dr Lazu M. Kostića i u jednog od najplodnijih pisaca srpskog rasejanja?

Odmah po dolasku u Pariz Marković je 1947. upisao, a 1952. završio teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija Radonješkog, na kome je predavao i slavni ruski religijski i politički filozof Nikolaj Berđajev.

Sledeće, 1953. Marković se venčao s doktorom medicine Nikol, kćerkom francuskog generala Mirena. Dobili su troje dece, Svetlanu, Srboljuba i Đorđa, a oni su Marku podarili devetoro unučadi.

Po završetku studija teologije Marković 1955. diplomira na ruskoj sekciji Škole za orijentalne jezike. Pravničku licencu stiče 1965. na Univerzitetu za ekonomiju i socijalne nauke, a specijalizaciju iz političkih nauka i iz istorijskih ustanova obavio je od 1972. do 1975. godine.

Do tada je već odlično govorio i pisao na četiri svetska jezika: francuskom, ruskom, engleskom i italijanskom.

berdjajevMarković je na Đurđevdan 1975. doktorirao na Sorboni. S najvišom ocenom odbranio je tezu Filozofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva i stekao doktorsko zvanje iz političkih nauka. Komisiji je, inače, predsedavao lično predsednik Sorbone.

U međuvremenu, dr Marko Marković dve godine je radio kao sekretar Srpske pravoslavne parohije u Parizu i kao sekretar Sindesmosa, organizacije srpske pravoslavne omladine.

Prepisku s vladikom Nikolajem (Velimirovićem), koga je posle Svetog Save smatrao najvažnijom pojavom za oživljavanje verskog života Srba, počeo je 1953. U poslednjim godinama njegovog emigrantskog života u Americi pažnju vladike Nikolaja privukli su Markovićevi napisi u Svečaniku. Čuvenu religioznu biblioteku Svečanik iz Minhena uređivao je Markovićev emigrantski prijatelj protojerej-stavrofor Aleksa Todorović.

Svetog Arhimandrita dr Justina Popovića Marković je upoznao 1944. na misionarskim tečajevima u manastiru Kaleniću. Tu je Sveti Ava Justin držao predavanja i služio liturgiju. „On je služio u suzama”, prisećao se Marković, „kao da prisustvuje raspeću Hrista. To nikad nisam video kod srpskih sveštenika, bilo kojih sveštenika, da plaču za vreme liturgije. Naravno da nisam dovoljno poznavao njegova dela u mladosti. Međutim, odmah posle rata sam se oduševio njegovom Dogmatikom i naročito delom o Dostojevskom.”

S Milošem Crnjanskim Markovića je u emigraciji upoznao Stanislav Krakov.

S Vladimirom Velmar-Jankovićem Marković je tesno sarađivao u emigrantskom časopisu Slobodna Jugoslavija, a u London je putovao da se pokloni Slobodanu Jovanoviću, koji ga je zapanjio svojim pamćenjem. Naime, prilikom njihovog upoznavanja, kada je čuo imena Markovićevih predaka, Jovanović je sa osmehom primetio:

„Pa to je savršeni pejzaž srpskog političkog života: deda po ocu liberal, deda po majci naprednjak, a otac radikal.”

2.

„Procvetao je u tuđini. Na rekama vavilonskim…”
(Episkop Danilo Krstić o Marku Markoviću)

Svoj prvi štampani rad Marković je objavio u tuđini, u logoru za raseljena lica. Njegov prvenac Mladi Sava, istorijska slika pojavio se u januaru 1946, u broju 3–4 časopisa Hrišćanska misao u logoru Eboli. Tim radom Marković nije nagovestio samo tematski krug svog interesovanja nego je još tada, kao dvadesetdvogodišnjak, pokazao i da je njegova stvaralačka misao već „okađena svetinjom”.

On tada postaje saradnik skoro svih najznačajnijih listova i časopisa, kako onih rodoljubivih tako i crkvenih, koji su izlazili u posleratnoj srpskoj emigraciji. Piše za Iskru i Svečanik iz Minhena, za Kalendar Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi i za Amerikanski srbobran iz Pitsburga, za Glas kanadskih Srba iz Vindzora i Srbiju iz Vinone, za Hilandar na Svetoj Gori i Lazaricu iz Birmingema u Velikoj Britaniji…

Nikolaj u AmericiUjedno, dr Marko Marković bio je i član uredništva Hrišćanske misli u logoru Eboli i časopisa Sindesmos, koji je izlazio u Parizu od 1953. do 1955. Glavni urednik Slobodne Jugoslavije sa sedištem u Minhenu bio je od 1955. do 1957.

Svoje prve knjige Marković objavljuje, takođe, u emigraciji. U Parizu i Minhenu 1966. iz štampe izlazi prva knjiga Jugoslovenskih pisaca. Potom u Parizu 1972. objavljuje Personalizam ranih slovenofila, a sledeće godine na francuskom jeziku Politiku Juraja Križanića. Na francuskom 1974. objavljuje Bračno pravo Pravoslavne crkve po Nikodimu Milašu, a već sledeće godine i Filozofiju nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva. Potom u Birmingemu izlaze po dva izdanja na srpskom iz oblasti filozofije istorije: Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj (1975. i 1985) i Tajna Kosova (1976. i 1989). U Birmingemu je 1977. iz štampe izašlo još jedno kapitalno delo Marka Markovića – Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima.

Marković je autor i briljantnih eseja na tzv. francuske teme. Njegovi ogledi o Jovanki Orleanki, Žanu Rasinu, Žoržu Bernanosu, Luju Fernandu Selinu, Žan-Polu Sartru, Anriju de Monterlanu i Alberu Kamiju zavredili su da se uvrste u obaveznu literaturu na svim evropskim katedrama romanistike.

Na kakav je prijem u zemlji našeg velikog saveznika iz Prvog rata naišlo delo dr Marka Markovića, srpskog političkog emigranta po završetku Drugog svetskog rata?

Sažet odgovor na ovo pitanje ostavio nam je sam Marković:

„(…) U razdoblju od pedesetih do osamdesetih godina Udba me je manje ignorisala od Francuza, pa su me Titovi agenti triput posetili: dva puta Hrvati i jedanput Srbi. Bez pretnji. Tek toliko da znam da me imaju na oku.”

Ili još podrobnije:

„Ako niste ni katolik, ni protestant, ako ne pripadate ni nekoj političkoj partiji, ni masonskoj loži, ni tajnom servisu, a dolazite iz tuđine, vi ste niko i ništa. Jedina uteha mi je bila moja francuska tazbina. Verovao sam da sam u njoj našao svoju drugu porodicu. Posle ženine smrti, pokazalo se da sam godinama živeo u zabludi. Prekonoć sam bio ’opatuljen’, kako bi rekao otac Justin Popović (…) Za vreme rata protiv Srba (u poslednjoj deceniji prošlog veka – R. K.), nijedan član francuske porodice nije se našao da mi izrazi simpatije ili da za moj narod pokaže ma i najmanje razumevanje. Ukoliko nisu ponavljali propagandnu krilaticu o ’srpskoj agresiji’, jedino bi me očekivalo učtivo ćutanje.”

Početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme najžešće medijske satanizacije Srba u Francuskoj i na Zapadu uopšte, Marković je napisao članak Jevrejska svedočanstva o Jasenovcu. U njemu se, na osnovu isključivo jevrejskih dokumenata, bavio stradanjem Jevreja u Jasenovcu. Članak je preveo i na engleski jezik i ponudio ga uticajnom Liberasionu. Odgovor iz redakcije nikada nije dobio, pa je ovaj članak štampao u knjizi Pola veka srpske golgote.

Da li je Marko Marković, kao ohristovljeni srpski intelektualac, vrhunski politički filozof, teolog, istoričar i književni kritičar, naišao na bolji prijem u krugovima srpske emigracije?

Podrobni odgovor i na ovo pitanje, kao i na pitanje o stanju u našem posleratnom rasejanju, ostavio nam je, takođe, sam Marković:

marko s markovic„U dijaspori nikada nije došlo do sloge i jedinstva. Zbog raskola, ni Srpska crkva nije mogla to jedinstvo da ostvari. Postoje, ako smem tako da kažem, tri velike grupe srpske dijaspore: Amerika, Australija i Evropa, ali i tu u svakoj državi postoji posebna dijaspora. Po dolasku u emigraciju naši mladi ’demokrati’ su preneli razdor iz našeg građanskog rata koji nije sasvim prestao do dana današnjeg. Stoga nikad nije bio stvoren zajednički front protiv Tita i komunizma. Kad sam sarađivao u zboraškoj ’Iskri’, za četnike nisam postojao. A, kad sam počeo da pišem u Đujićevoj ’Srbiji’ i ’Amerikanskom srbobranu’, zboraši su me pitali zašto sam se povukao iz političkog života. Posle mog sukoba sa dr Đokom Slijepčevićem, moj glas bi bio potpuno ugušen da mi nisu pružili ruku otac Mitrofan Hilandarac (na slici icpod) i prota Zebić u Engleskoj. Van tog kruga nikakva saradnja za mene nije bila moguća. Na dan proslave 800-godišnjice manastira Hilandara u Parizu, srpski organizatori su me sprečili da govorim o Svetom Savi pod izgovorom da bi to bilo ’suviše naučno’. U broju 19 jednog francusko-srpskog časopisa u Parizu štampana je bibliografija napisa o jugoslovenskom sukobu, u kojoj nisu bili zaboravljeni ni srpski smrtni neprijatelji, kao Izetbegović, Tuđman i ostali. Samo nije pomenuta moja brošura ’Optužujemo’, objavljena na početku sukoba. U danima kad se ne zna da li će srpski narod preživeti ovu tešku krizu Srbima je najvažnije da svojoj braći podmetnu nogu. Zavist i ljubomora caruju iznad svega.”

3.
Srpska emigracija je dr Marka Markovića „sahranila” još za njegova života. Njegove knjige nije ni čitala ni kupovala. Na njegovu pismenu i usmenu reč nije se ni pozivala ni obazirala, čak ni onda kada je na zapadnoj strani, u svom novom staništu, bila izložena najžešćoj medijskoj satanizaciji. No, to nije pokolebalo najgospodstveniju figuru srpske političke emigracije. Marković nije klonuo duhom, nije se predavao i nastavio je da „o svom ruhu i kruhu” štampa na Zapadu brošure i publikacije, u kojima je viteški branio srpsku stranu u jugoslovenskom sukobu u poslednjoj deceniji XX veka, kao i tokom agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru 1999. Marko Marković i tada je bio uveren da će njegovo delo još za njegova života postati poznatije i korisnije u Otadžbini nego u srpskom rasejanju. Međutim, kao ni svi veliki duhovi, ni on nije osuđivao čak ni srpsku dijasporu koja ga je „živog sahranila”. Naprotiv, čvrsto je verovao da bi ona pod najnepovoljnijim razvojem međunarodnih događaja koji bi zapretili nestankom i ove „male Srbije” mogla da odigra važnu, čak spasonosnu ulogu. Marković je bio ubeđen da bi tek suočeno s nestankom Srbije s geografske karte zagranično srpstvo moglo da predstavlja prvo odstupnicu, a potom i kamen temeljac srpske budućnosti.

mitrofanhilandaracDa li će naša dijaspora umeti da stvori srpski lobi u svakoj zemlji Zapada? Da li će dijaspore sa raznih kontinenata imati razuma i snage da se ujedine? Da li će biti sposobne da stvore srpske škole, biblioteke, univerzitete, izdavačka preduzeća i štampu? Od odgovora na ta pitanja zavisiće sudbina srpskog naroda. Neka nam tu posluži primer Izrailja. Posle bezmalo dve hiljade godina izgnanstva, jevrejski narod je uspeo da sačuva svoju veru i tradiciju, da postane ekonomsko-politička sila i da se najzad vrati na rodno tle. Gde leži tajna tog jedinstvenog uspeha u istoriji? U jevrejskoj solidarnosti i uzajamnoj pomoći. Slično načelo stoji i na srpskom grbu, samo što mu Srbi do sada nisu bili verni”, opominjao je dr Marko Srboljubov Marković.

Iz „tuđeg pristaništa” dr Marko Marković se prvi put vratio januara 1997. Posetio je prvo Patrijaršiju SPC u Beogradu, gde je naišao na očinski prijem Njegove svetosti patrijarha Pavla, a potom mu je u Kragujevcu dobrodošlicu poželeo episkop Sava Šumadijski. Na topli prijem naišao je i u Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. Posetom manastiru Kaleniću, u kome se rastao od jeromonaha Jovana Rapajića, simbolično je zatvorio krug svog prvog povratka u Otadžbinu.

Srdačan doček dr Marku Markoviću priredio je i Institut za geopolitičke studije u Beogradu i Petrovaradinu.

Ipak, posle pedesettri godine provedene u emigraciji, njegov prvi dolazak u Srbiju protekao je skoro nezapaženo. Ovdašnji mediji, sem retkih izuzetaka, kao i tzv. politička i kulturna javnost, bili su nezainteresovani za dolazak jednog od naših najvećih intelektualaca svetosavskog tipa i kosmopolite, kome ljubav prema istinskim vrednostima Zapada nije umanjila ljubav prema srpskom rodu.

U Otadžbini su 1995. kao svojevrsna prethodnica prvom Markovićevom povratku objavljena tri njegova naslova: Istina o Francuskoj revoluciji, Naličje jedne utopije i Pola veka srpske golgote 1941–1991. Te tri knjige izašle su u izdanju Izdavačke kuće Obraz i pod uredništvom pokojnog Nebojše M. Krstića.

Srpska kultura druge polovine XX veka teško bi mogla da kandiduje značajnija dela koja su napisana na manjem broju stranica od Markovićeve Istine o Francuskoj revoluciji, Svetog Save – svetitelja i prosvetitelja i Tajne Kosova.

Inicijator štampanja Markovićevih dela u Srbiji bio je monah Mitrofan Hilandarac. Prvo objavljivanje dela dr Marka Markovića u Srbiji podržali su i javno pozdravili njegovi najbliži prijatelji među srpskim episkopima, vladika Sava Šumadijski (1930–2001) i vladika Danilo Budimski (1927–2002).

4.
Pozdravno slovo episkopa Danila Krstića (1927–2002), „tihog gromoglasnika Hristove nauke”, otadžbinskim izdanjima knjiga dr Marka Markovića u celini glasi:

„Srbi su narod veoma strog u ocenjivanju. Aršin im je visok. U bogoizabrane velikane ulaze ne mnogi. To su orlovi duha: Sveti Sava, car Lazar, Karađorđe, Njegoš…

Drugi red čine vitezovi kulture: Laza Kostić, Vuk, Tesla, Nikolaj Velimirović…

U trećem redu uzvišenih podvižnika slovesnosti vrhune: Momčilo Nastasijević, o. Justin Popović, Sava Šumanović, Crnjanski…

Ovom duhovnom rodu pripada i Marko S. Marković. I on je sluga Slova.

Procvetao je u tuđini. Na rekama vavilonskim…

U tmurnom izgnanstvu nije zanemeo od očajanja. Bogoslužio je smislu. Odgonetao je tajnu Kosova i zavet večni Srbijanstva…

Pronikao je u nečastive zavere protiv Pravoslavlja…

No, evo, Marko se vratio svom Otačastvu – kao propovednik – u duše mladih.

Iako je studirao na Sorboni, nije se otpadio od Vizantije svetlovite, kao Skerlić…

Marko donosi učenost okađenu svetinjom, neuporedivo krilatiju od prizemne učenosti Dositeja Obradovića.

Dobro došao kući, makar u knjigama!

S kadionicom Te čeka episkop Danilo Krstić.”

episkopdaniloU poslednjoj deceniji prošlog i na početku ovog veka u Srbiji su se pojavila prva izdanja i ovih knjiga dr Marka Markovića: Stopama Hristovim (Manastir Hilandar, 1996), Tajna Kosova (Hrišćanska misao, 1998), te u izdanju autora Srpska apologija Rusije (prva knjiga, 1998), Srpska apologija Rusije (druga knjiga, 1999) i Pravoslavlje i novi svetski poredak (1999), kao i Smrt i vaskrsenje (Hrišćanska misao, 2002), Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu (Hrišćanska misao, 2003), Na smrt osuđeni: srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast (Hrišćanska misao, 2004), Kosovo u ranama (Hrišćanska misao, 2005), Na razvalinama jutopije – Srbi od stvaranja Jugoslavije do Srebrenice i Kosova (Legenda, 2007), Srbi i Srebrenica kroz prizmu Silvije Maton (Hrišćanska misao, 2007), Ateizam u prošlosti i danas (Luča, 2007), Evolucija bez Darvina (Hrišćanska misao, 2009) i Bog i Čovek zajedno u ratu (Lio, Gornji Milanovac, 2010).

Nastaviće se

Predgovor za knjigu Marka S. Markovića „Koreni srpskog bića“ (dvoknjižje: „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj“ i „Tajna Kosova“), koja bi trebalo da bude objavljena ove godine. Naslovi i oprema NS