Бранко Милановић: Контрараст и сиромаштво

„Ако смо озбиљни у намери да смањимо штетне емисије, боље би било да размислимо како да опорезујемо робе и услуге које највише доприносе штетним емисијама и тако смањимо њихову потрошњу“

Недавно сам учествовао у дебати са неколико заговорника идеје контрараста (degrowth). У расправи која се водила путем електронске поште и Твитера учинило ми се да моји саговорници немају јасну представу о правим размерама сиромаштва и неједнакости у данашњем свету и да не знају шта бисмо морали да жртвујемо ако заиста одлучимо да обим производње роба и услуга фиксирамо на данашњем нивоу.

Овде ћу покушати да скицирам неколико основних прорачуна, који би се морали знатно проширити за сваки иоле озбиљнији покушај тражења алтернатива.

Претпоставимо, за потребе аргумента, да контрараст подразумева одлуку да се глобални БДП фиксира на садашњем нивоу (уз претпоставку да би се на тај начин и штетне емисије фиксирале на садашњем нивоу). У том случају, уколико се не би извршила значајна прерасподела дохотка, 15 одсто становника света који зарађују до 1,90 долара дневно били би осуђени да наставе да живе у нељудској беди, док би приближно четвртина човечанства која зарађује 2,50 долара била осуђена на трајно сиромаштво. (Сви износи су наведени у доларима једнаке куповне моћи (ППП), а према подацима преузетим из Пројекта међународног поређења за 2011.)

Оставити тако велики број људи у дубоком сиромаштву, да би богати могли да наставе да уживају у садашњем животном стандарду, очигледно није нешто што би заговорници контрараста подржали. Један од мојих саговорника је изричито одбацио такав сценарио. Шта би онда требало урадити? Можемо, кажу они, да повећамо доходак сиромашних, смањимо доходак богатих и тако не изађемо из оквира зацртаног БДП–а. Добро. Претпоставимо да смо одлучили да „допустимо“ да сви људи на свету достигну ниво средњег дохотка какав данас имају становници западних земаља. Како се они испод циљног нивоа буду померали навише, постепено ћемо смањивати доходак богатих (да бих поједноставио прорачун, претпоставићу да сви они живе на западу).

„Проблем“ је у томе што средњи доходак у западним земљама (око 14.600 долара годишње по особи, после опорезивања) одговара нивоу дохотка на 91. перцентилу глобалне дистрибуције. Наравно, ако допустимо да 90 одсто људи на планети увећа свој доходак до овог нивоа „пробићемо“ прихваћени оквир БДП-а, и то 2,7 пута. Не можемо бити баш толико „дарежљиви“. Замислимо сада да свима буде допуштен ниво дохотка који је нешто виши од 10. перцентила дистрибуције на западу, тачније, доходак 13. перцентила, што износи 5.500 долара годишње по особи. „Срећном коинциденцијом“ доходак 13. перцентила на западу поклапа се са износом глобалног средњег дохотка. То је доходак на 73. перцентилу глобалне дистрибуције. У том случају можемо да повећавамо доходак 72 одсто становништва које се налази испод те границе, с тим што истовремено морамо смањивати доходак оних који се налазе изнад, тако да сви становници света на крају заврше на нивоу глобалног средњег дохотка.

Колико би у том случају морао да се смањи доходак оних 27 одсто на врху (чији дохоци премашују глобални средњи доходак)? Морао би да се смањи за готово две трећине. Већина њих, као што сам већ рекао, живи на западу. Осиромашивање запада не може се остварити само трансферима у корист сиромашних: њима смо већ „допустили“ да више производе и зарађују. Осиромашивање запада морало би се извести постепеним и дуготрајним смањивањем производње и дохотка, све док „богати“ не изгубе довољно да падну на ниво глобалног средњег дохотка. Као што смо већ поменули, то би у просеку било смањење за око две трећине, с тим што би најбогатији морали да изгубе више. Глобални децил на врху морао би да се одрекне 80 одсто дохотка, глобални вентил на врху (најбогатијих 5 одсто) 84 одсто и тако даље. Фабрике, возови, аеродроми и школе радили би једну трећину садашњег радног времена; струја, грејање и топла вода били би расположиви осам сати дневно; кола бисмо возили сваког трећег дана; радили бисмо 13 сати недељно (због чега би Кејнс сигурно био срећан, јер би се испунила његова прогноза из есеја „Економске перспективе наших унука“) итд – зато што бисмо производњу роба и услуга морали да смањимо на једну трећину онога што запад данас производи.

Застанимо на тренутак да размотримо шта се овде предлаже. То значи да би глобални Ђинијев коефицијент који данас износи 65 поена требало смањити на нулу. Полазећи од садашњег нивоа изражене глобалне неједнакости, који премашује онај у Јужној Африци, свет треба превести у стање апсолутне једнакости каква још није забележена ни у једном познатом друштву. Земље имају тешкоћа да спроведу мере којима се Ђинијев коефицијент смањује за два или три поена, а ми предлажемо смањење од целих 65.

Поред тога, очекује нас пораст светске популације за неколико милијарди становника. Оквирни БДП који смо фиксирали у апсолутном износу морао би да се подели на још већи број људи; другим речима, средњи доходак би морао бити још нижи.

Са позитивне стране, таква драстична интервенција на дистрибуцију дохотка променила би трендове у потрошњи. Познато је да богати у просеку производе више штетних емисија по потрошеном долару (АЕД) него сиромашни. Разлог томе је то што они робе и услуге које узрокују високе емисије, као што су месо и путовање авионом, троше много више него сиромашни. Ако бисмо све становнике планете угурали у исти оквир потрошње, емисије које би производио нови БДП (износ би остао исти, али би се структура променила) биле би мање. Тако бисмо добили извесну „маргину“ унутар постављеног оквира која се може искористити да допустимо неким људима да буду мало богатији него остали, или да глобални средњи доходак подигнемо мало изнад садашњег нивоа дохотка на 13. перцентилу дистрибуције на западу.

Али шта ако пораст броја становника поништи добитак остварен смањењем емисије по потрошеном долару? Тако се враћамо на почетни сценарио који налаже да се сви задовољимо дохотком 13. перцентила на западу, те да се богати одрекну око две трећине дохотка.

Не бих рекао да ће такав сценарио задобити било чију политичку подршку, укључујући и заговорнике контра-раста, који би у том случају сопствену потрошњу морали да смање за 80 или 90 одсто. Ако смо озбиљни у намери да смањимо штетне емисије, уместо што се заносимо илузијом контра-раста у свету сиромаштва и неједнакости, боље би било да размислимо како да опорезујемо робе и услуге које највише доприносе штетним емисијама и тако смањимо њихову потрошњу. Повећање цена таквих роба и услуга одразило би се првенствено на реалне дохотке богатих (који су њихови највећи потрошачи) и допринело би, макар мало, смањењу глобалне неједнакости. Очигледно треба размислити и о томе како се нове технологије могу искористити да се свет учини еколошки одрживијим местом. Али контрараст није решење које тражимо.

Извор Global Inequality/Пешчаник, 27. новембар 2017.