Pariska deklaracija: Evropa u koju možemo da verujemo

Dozvolite nam da obnovimo nacionalni suverenitet i vratimo dostojanstvo zajedničke političke odgovornosti za budućnost Evrope

1. Evropa je naš dom
Evropa pripada nama, a mi pripadamo Evropi. Ova zemlja je naš dom. Nemamo drugog. Razlozi zbog kojih smatramo Evropu dragom prevazilaze našu sposobnost da objasnimo ili opravdamo našu lojalnost. To je pitanje zajedničkih istorija, nada i ljubavi. To je pitanje navika, trenutaka patosa i bola. To je pitanje inspirativnih iskustava pomirenja i obećanja zajedničke budućnosti. Obični pejzaži i događaji ispunjeni su posebnim značenjem – za nas, ali ne i za druge. Dom je mesto gde su stvari poznate, i gde smo prepoznati, koliko god daleko smo lutali. Ovo je prava Evropa, naša dragocena i nezamenjiva civilizacija.

2. Lažna Evropa nas ugrožava
Evropa, sa svim svojim bogatstvom i veličinom, ugrožena je lažnim razumevanjem same sebe. Ova lažna Evropa sebe zamišlja kao ispunjenje naše civilizacije, ali ona će zapravo konfiskovati naš dom. Poziva se na preterivanja i iskrivljenja evropskih autentičnih vrlina, dok ostaje slepa za sopstvene grehe. Dok složeno trguje jednostranim karikaturama naše istorije, ova lažna Evropa je nepogrešivo usmerena protiv prošlosti. Njeni zagovornici su siročad po izboru, a pretpostavljaju da je biti siroče ili beskućnik – plemenito dostignuće. Na ovaj način, lažna Evropa ističe sebe kao preteču univerzalne zajednice koja niti je univerzalna, niti je zajednica.

3. Lažna Evropa je utopijska i tiranska
Pokrovitelji lažne Evrope vođeni su sujeverjem neizbežnog napretka. Oni veruju da je istorija na njihovoj strani i ova vera ih čini nadahnutim i prezirnim, nesposobnim da priznaju nedostatke u postnacionalnom, postkulturnom svetu koji oni grade. Štaviše, oni ne znaju za istinske izvore ljudske pristojnosti koja je njima važna – kao i nama. Oni ignorišu, čak i odbacuju hrišćanske korene Evrope. Istovremeno, oni brinu o tome da ne uvrede muslimane, za koje misle da će radosno usvojiti njihove sekularne, multikulturalne perspektive. Vođena predrasudama, sujeverjem i neznanjem i zaslepljena uzaludnim, samo-zadovoljnim vizijama o utopijskoj budućnosti, lažna Evropa sistematski guši svako neslaganje. Ovo se, naravno, radi u ime slobode i tolerancije.

4. Moramo da branimo pravu Evropu
Došli smo do kraja. Najveća pretnja budućnosti Evrope nisu ni ruski avanturizam niti muslimanska imigracija. Prava Evropa je ugrožena zbog gušenja koje lažna Evropa sprovodi nad našom imaginacijom. Naše nacije i zajednička kultura se prazne usled iluzije i samozavaravanja o tome šta Evropa jeste i šta treba da bude. Mi se obavezujemo da se odupremo ovoj pretnji našoj budućnosti. Mi ćemo braniti, održavati i zagovarati pravu Evropu, Evropu kojoj svi mi uistinu pripadamo.

* * *

5. Solidarnost i građanska lojalnost podstiču aktivnu participaciju
Prava Evropa očekuje i ohrabruje aktivnu participaciju u zajedničkom projektu političkog i kulturnog života. Evropski ideal je solidarnost zasnovana na saglasnosti sa korpusom zakona koji se odnose na sve, ali su ograničeni u svojim zahtevima. Ova saglasnost nije uvek imala oblik predstavničke demokratije. Ali naše tradicije građanske lojalnosti odražavaju temeljnu saglasnost sa našim političkim i kulturnim tradicijama, bez obzira na njihove oblike. U prošlosti Evropljani su se borili da naši politički sistemi budu otvoreniji za učešće javnosti, i mi smo s pravom ponosni na ovu istoriju. Čak i kada su to činili u otvorenim pobunama, strasno su potvrđivali da su – uprkos njihovoj nepravdi i neuspesima – tradicije naroda ovog kontinenta naše. Takva posvećenost reformi čini Evropu mestom koje traži sve veću pravdu. Ovaj duh napretka rođen je iz naše ljubavi i odanosti našim domovinama.

6. Mi nismo pasivni objekti
Evropski duh jedinstva nam omogućava da verujemo drugima na javnom trgu, čak i kada smo stranci. Javni parkovi, centralni trgovi i široki bulevari evropskih gradova i mesta izražavaju evropski politički duh: Delimo naš zajednički život i „javnu stvar” (res publica). Prihvatamo da je naša dužnost da preuzmemo odgovornost za budućnost naših društava. Mi nismo pasivni objekti koji se nalaze pod dominacijom despotskih moći, bilo svetih ili sekularnih. I mi nismo žrtve neumoljivih istorijskih sila. Biti Evropljanin znači biti spreman da se politički i istorijski deluje. Mi smo autori naše zajedničke sudbine.

7. Nacionalna država je karakteristika Evrope
Prava Evropa je zajednica nacija. Imamo svoje jezike, tradicije i granice. Ipak, uvek smo prepoznavali srodstvo jednih s drugima, čak i kada smo bili u sukobu ili u ratu. Ovo jedinstvo u raznolikosti nama izgleda prirodno. Međutim, to je ipak nešto izuzetno i dragoceno, jer nije ni prirodno ni neizbežno. Najčešći politički oblik jedinstva u raznolikosti jeste carstvo, koje su evropski kraljevi-ratnici pokušali da obnove vekovima posle pada Rimskog carstva. Privlačna imperijalna forma je trajala, ali je prevladala nacionalna država, politička forma koja je spojila narodnost sa suverenitetom. Država-nacija je time postala oznaka evropske civilizacije.

8. Ne podržavamo nametnuto nasilno jedinstvo (Uniju)
Nacionalna zajednica ponosi se time što sobom vlada na svoj način, često se hvali svojim velikim nacionalnim dostignućima u umetnosti i nauci, te se takmiči sa drugim narodima, ponekad i na bojnom polju. To je ranjavalo Evropu, ponekad ozbiljno, ali nikada nije ugrozilo naše kulturno jedinstvo.U stvari, dešavalo se upravo obrnuto. Kako su nacionalne države Evrope postajale stabilnije i jasnije, zajednički evropski identitet je postao jači. Posle strašnog krvoprolića svetskih ratova u prvoj polovini dvadesetog veka, izašli smo sa još snažnijom odlukom da poštujemo naše zajedničko nasleđe. To svedoči o dubini i moći Evrope kao civilizacije koja je kosmopolitska u pravom smislu. Ne želimo nametnuto, prisilno jedinstvo carstva. Umesto toga, evropski kosmopolitizam prepoznaje da se sa patriotskom ljubavlju i građanskom lojalnosti otvaramo prema širem svetu.

9. Hrišćanstvo je podsticalo kulturno jedinstvo
Pravu Evropu obeležilo je hrišćanstvo. Univerzalno duhovno carstvo Crkve dovelo je do kulturnog jedinstva u Evropi, ali je to učinilo bez političke imperije. To je omogućilo da posebne građanske lojalnosti cvetaju unutar zajedničke evropske kulture. Autonomija onoga što zovemo građanskim društvom postala je karakteristična odlika evropskog života. Štaviše, hrišćansko jevanđelje ne pruža sveobuhvatni božanski zakon, pa se stoga raznolikost sekularnih zakona naroda može afirmisati i poštovati bez pretnje našem evropskom jedinstvu. Nije slučajno da pad hrišćanske vere u Evropi prate obnovljeni napori da se uspostavi političko jedinstvo – carstvo novca i propisa, pokriveno sentimentima pseudoreligijskog univerzalizma, koji gradi Evropska unija.

10. Hrišćanski koreni su izgradili Evropu
Prava Evropa afirmiše jednako dostojanstvo svakog pojedinca bez obzira na pol, položaj ili rasu. Ovo takođe proizilazi iz naših hrišćanskih korena. Naše vrline su nesumnjivo hrišćanskog porekla: pravičnost, saosećanje, milost, oproštaj, miroljubivost, dobrota. Hrišćanstvo je revolucionisalo odnos muškaraca i žena, vrednujući ljubav i zajedničku vernost na dotad nepoznat način. Veze braka omogućavaju i muškarcima i ženama da napreduju u zajednici. Većina žrtava koje smo podneli su za naše supružnike i decu. Ovaj duh davanja sebe je još jedan hrišćanski doprinos Evropi koju volimo.

11. Klasični koreni podstiču izvrsnost
Prava Evropa takođe crpe inspiraciju iz klasične tradicije. Prepoznajemo sebe u literaturi drevne Grčke i Rima. Kao Evropljani, borimo se za veličinu, krunu klasičnih vrlina. Ponekad je to dovodilo do nasilnog nadmetanja za nadmoć. Ali u svom najboljem izdanju, težnja ka izvrsnosti inspiriše muškarce i žene Evrope da stvaraju muzička i umetnička dela neprevaziđene lepote i da naprave izvanredne proboje u nauci i tehnologiji. Zahtevne vrline samopouzdanih Rimljana i grčki ponos zbog građanske participacije i duha filozofskog istraživanja nikada nisu zaboravljeni u stvarnoj Evropi. Ova nasleđa su i naša.

12. Evropa je zajednički projekat
Prava Evropa nikada nije bila savršena. Zagovornici lažne Evrope ne greše kada traže razvoj i reforme, a od 1945. i 1989. godine postoji mnogo toga što treba negovati i poštovati. Naš zajednički život je tekući projekat, a ne okoštalo nasleđe. Ali budućnost Evrope počiva u obnovljenoj lojalnosti našim najboljim tradicijama, a ne u lažnom univerzalizmu koji zahteva zaborav i samoporicanje. Evropa nije počela sa prosvetiteljstvom. Naš voljeni dom se neće ispuniti Evropskom unijom. Prava Evropa jeste, i uvek će biti, zajednica nacija,nekada žestoko uskogrudih ali ipak udruženih duhovnim nasleđem, koje zajedno razmatramo, razvijamo, delimo i volimo.

* * *

13. Mi gubimo svoj dom
Prava Evropa je u opasnosti. Dostignuća narodnog suvereniteta, otpora imperiji, kosmopolitizma sposobnogza građansku ljubav, hrišćansko nasleđe humanog i dostojanstvenog života, živa povezanost sa našim klasičnim nasleđem – sve ovo nestaje. Pošto pokrovitelji lažne Evrope konstruišu svoje neobično hrišćanstvo univerzalnih ljudskih prava, mi gubimo svoj dom.

14. Lažna Evropa prevladava
Lažna Evropa se hvali do sada neviđenom posvećenošću ljudskoj slobodi. Ova sloboda, međutim, vrlo je jednostrana. Ona se prodaje kao oslobađanje od svih ograničenja: seksualna sloboda, slobode samoizražavanja, sloboda da se „bude svoj”. Generacija ’68. smatra te slobode dragocenim pobedama nad jednim nekada svemogućim i represivnim kulturnim režimom. Oni sebe smatraju velikim oslobodiocima, a njihovi prekršaji su priznati kao plemeniti moralni uspesi, na kojima bi ceo svet trebalo da im bude zahvalan.

15. Individualizam, izolacija i besciljnost su široko rasprostranjeni
Međutim, za mlađe generacije u Evropi stvarnost je daleko neprivlačnija. Libertinski hedonizam često dovodi do dosade i dubokog osećaja besmislenosti. Veza braka je oslabljena. U uzburkanom moru seksualne slobode, fundamentalne želje naših mladih da se venčaju i formiraju porodice često su frustrirane. Sloboda koja frustrira dublje želje našeg srca postaje prokletstvo. Izgleda da naša društva tonu u individualizam, izolaciju i besmislenost. Umesto slobode, osuđeni smo na prazan konformizam kulture potrošača i medija. Naša je dužnost da govorimo istinu: Generacija ’68. je razorila ali nije izgradila. Stvorili su vakuum koji sada ispunjavaju društvene mreže, jeftini turizam i pornografija.

16. Nas regulišu i nama upravljaju
U isto vreme dok slušamo hvalisanje o nikad većoj slobodi, evropski život je sve obuhvatnije regulisan. Pravila koja često nameću bezlične tehnokrate u savezu sa moćnim interesima upravljaju našim radnim odnosima, našim poslovnim odlukama, našim obrazovnim kvalifikacijama, našim vestima i zabavnim medijima. A Evropa sada pokušava da pojača postojeće regulative o slobodi govora, koja je izvorno evropska sloboda – manifestovana sloboda savesti. Mete ovih ograničenja nisu opscenost ili drugi napadi na pristojnost u javnom životu. Umesto toga, vladajuće klase u Evropi žele da ograniče očigledno politički govor. Političari koji iznose nepoželjne istine o islamu i imigraciji izvode se pred sudije. Politička korektnost podstiče jake tabue koji smatraju da su izazovi za status kvo neprihvatljivi. Lažna Evropa ne podstiče kulturu slobode. Ona promoviše kulturu tržišno zasnovane homogenosti i politički nametnuti konformitet.

17. Multikulturalizam je neodrživ
Lažna Evropa se takođe hvali najvećom do sada viđenom posvećenošću jednakosti. Ona tvrdi da promoviše nediskriminaciju i uključivanje svih rasa, religija i identiteta. Ovde je postignut određeni napredak, ali je preovladala utopijska odvojenost od realnosti. U prethodnoj generaciji, Evropa je gurala veliki projekat multikulturalizma. To da zahtevamo ili čak promovišemo asimilaciju muslimanskih pridošlica na naše običaje i navike, a pogotovo na našu religiju, smatralo se grubom nepravdom. Obaveza prema jednakosti, rečeno nam je, zahteva da se izbegne bilo koji nagoveštaj da verujemo da je naša kultura superiornija. Paradoksalno, multikulturalni poduhvat u Evropi, koji negira hrišćanske korene Evrope, počiva upravo na hrišćanskom idealu univerzalne dobrobiti koji se ispoljava u preteranom i neodrživom obliku. On zahteva od evropskih naroda svetački stepen samonegiranja. Mi smo na putu da afirmišemo kolonizaciju naših domovina i odstupanje naše kulture kao veliko evropskodostignuće dvadeset prvog veka – kolektivni čin samožrtvovanja u korist neke nove globalne zajednice mira i prosperiteta koja se rađa.

18. Loša vera se širi
Ima mnogo loše vere u ovom mišljenju. Većina u našim vladajućim klasama nedvosmisleno pretpostavlja superiornost evropske kulture – što se ne sme javno tvrditi da ne bi uvredilo imigrante. S obzirom na superiornost, oni misle da će se asimilacija odvijati prirodno i brzo. U ironičnom ehu nekadašnjeg imperijalističkog razmišljanja, vladajuće klase u Evropi pretpostavljaju da će, nekako, po zakonima prirode ili istorije, „oni” nužno postati „mi”– i nepojmljivo im je da bi moglo da se desi obratno. U međuvremenu, službeni multikulturalizam je upotrebljen kao terapeutski alat za upravljanje nesrećnim ali „privremenim” kulturnim tenzijama.

19. Raste tehnokratska tiranija
Ima tu još loše vere i to one mračnije vrste. Tokom poslednje generacije, sve veći segmenti naše vladajuće klase odlučili su da njihovi sopstveni interesi leže u ubrzanoj globalizaciji. Oni žele da izgrade nadnacionalne institucije koje mogu da kontrolišu bez neprijatnosti narodnog suvereniteta. Postaje sve jasnije da „demokratski deficit” u Evropskoj uniji nije samo tehnički problem koji se mora otkloniti tehničkim sredstvima. Umesto toga, ovaj deficit je njihova fundamentalna potreba, i on se revnosno brani. Svejedno da li se legitimišu navodnim ekonomskim neophodnostima ili autonomnim razvojem međunarodnog zakona o ljudskim pravima, nadnacionalni mandarini iz EU institucija konfiskuju politički život Evrope, odgovarajući na sve izazove tehnokratskim odgovorom: Nema alternative. Ovo je mekana ali sve realnija tiranija s kojom se suočavamo.

20. Lažna Evropa je krhka i nesposobna
Hibris lažne Evrope postaje očigledan, uprkos najboljim naporima svojih partizana da održe udobne iluzije. Iznad svega, lažna Evropa se otkriva kao slabija od bilo čega što se može zamisliti. Popularna zabava i materijalna potrošnja ne mogu da razviju građanski život. Lišena viših ideala i multikulturalističkom ideologijom obeshrabrena da ne ispoljavaju patriotski ponos, naša društva sada imaju poteškoću da mobilišu snagu za odbranu. Štaviše, građansko poverenje i socijalna kohezija se ne obnavljaju inkluzivnom retorikom ili bezličnim ekonomskim sistemom u kojem dominiraju ogromne međunarodne korporacije. Opet, moramo biti iskreni: evropska društva se mnogo troše. Ako ipak otvorimo oči, vidimo sve veću upotrebu vlasti, socijalno upravljanje i obrazovnu indoktrinaciju. Nije samo islamski teror ono što izvodi naoružane vojnike na naše ulice. Posebna policija je sada neophodna da uguši nasilne proteste protiv establišmenta pa čak i da upravlja pijanim grupama navijača. Fanatizam naše fudbalske lojalnosti je očajan znak duboke ljudske potrebe za solidarnošću, potrebe koja inače ostaje neispunjena u lažnoj Evropi.

21. Kultura odbacivanja je zavladala
Evropske intelektualne klase su, nažalost, među glavnim ideološkim partizanima uobražene lažne Evrope. Bez sumnje, naši univerziteti su jedna od slavnih tačaka evropske civilizacije. Ali, dok su nekada pokušavali da prenesu na svaku novu generaciju mudrost proteklih razdoblja, danas većina unutar univerziteta izjednačava kritičko razmišljanje sa prostodušnim odbacivanjem prošlosti. Zvezda vodilja evropskog duha bila je rigorozna disciplina intelektualnog poštenja i objektivnosti. Ali u poslednje dve generacije ovaj plemeniti ideal je transformisan. Asketizam, koji je nekada pokušavao da oslobodi um od tiranije, dominantnog mišljenja postao je često samozadovoljan i neprekidan protivnik svega što je naše. Ovaj stav odbijanja kulture funkcioniše kao jeftin i jednostavan način da se bude „kritičan”. Tokom poslednje generacije, uvežban je u predavačkim salama, postajući doktrina, dogma. A to da se pridruži u ispovedanju ove vere smatra se znakom „prosvetljenosti” i duhovnog izbora. Kao posledica toga, naši univerziteti su sada postali aktivni činioci tekućeg kulturnog razaranja.

22. Elite arogantno nameću svoje vrline
Naše vladajuće klase unapređuju ljudska prava. Bore se protiv klimatskih promena. Oni stvaraju globalno sve integrisaniju tržišnu ekonomiju i usklađuju poreske politike. Oni nadgledaju napredak ka ravnopravnosti polova. Oni toliko toga rade za nas! Zašto je onda bitno kojim mehanizmima oni osvajaju svoje kancelarije? Zašto je važno ako evropski narodi postaju sve skeptičniji u pogledu njihovog administriranja?

23. Postoji alternativa
Ovaj sve veći skepticizam je potpuno opravdan. Danas, u Evropi dominira besciljni materijalizam koji izgleda ne može da motiviše muškarce i žene da imaju decu i formiraju porodice. Kultura odbacivanja lišava sledeću generaciju osećaja identiteta. Neke od naših zemalja imaju regione u kojima muslimani žive sa neformalnom autonomijom u odnosu na lokalne zakone, kao da su kolonijalisti, a ne delovi naših naroda. Individualizam nas izoluje jedne od drugih. Globalizacija transformiše životne perspektive miliona. Na sve kritike, naše vladajuće klase odgovaraju da oni samo rade na prilagođavanju onome što je neizbežno, prihvatajući neumitne potrebe. Nijedan drugi pravac nije moguć i neracionalno je odupirati se. Stvari ne mogu biti drugačije. Za one koji se bune kažu da pate od nostalgije, zbog čega zaslužuju moralnu osudu kao rasisti ili fašisti. Pošto društvene podele i građansko nepoverenje postaju očigledniji, javni život u Evropi je sve više ispunjen besom i resentimanom i niko ne može reći gde će sve to odvesti. Ne smemo da nastavimo ovim putem. Moramo odbaciti tiraniju lažne Evrope. Postoji alternativa.

* * *

24. Moramo da odbacimo erzac religiju
Rad obnove počinje sa teološkim samosaznanjem. Univerzalističke i univerzalizujuće pretenzije lažne Evrope otkrivaju da je u pitanju erzac (veštački) religiozni poduhvat, ispunjen snažnim obavezama vezanim za religioznost i anatemama. Ovo je snažan opijat koji parališe Evropu kao političko telo. Moramo insistirati na tome da su verske težnje područje religije a ne politike,i ponajmanje birokratske administracije. Da bismo povratili naše političko i istorijsko delovanje, neophodno je ponovno sekularizovati evropski javni život.

25. Moramo da obnovimo pravi liberalizam
To će zahtevati od nas da odbacimo lažljivi jezik koji izbegava odgovornost i neguje ideološku manipulaciju. Razgovor o raznolikosti, inkluziji i multikulturalizmu je prazan. Često se takav jezik koristi kao način da se naši neuspesi opisuju kao postignuća: pad socijalne solidarnosti postaje „zapravo” znak dobrodošlice, tolerancije i inkluzije. Ovo je marketinški jezik, jezik koji podrazumeva zamagljivanje stvarnosti umesto otkrivanja istine. Moramo povratiti trajno poštovanje prema stvarnosti. Jezik je delikatan instrument, a on se krivotvori kada se koristi kao oružje. Trebalo bi da budemo pokrovitelji jezičke pristojnosti. Pribegavanje denuncijaciji je znak dekadencije našeg sadašnjeg trenutka. Ne smemo tolerisati verbalno zastrašivanje, a još manje smrtne pretnje. Moramo zaštititi one koji razumno govore, čak i ako mislimo da su njihovi stavovi pogrešni. Budućnost Evrope mora biti liberalna u najboljem smislu, što znači da je privržena robusnoj javnoj debati bez ikakvih pretnji nasiljem i prisilom.

26. Potrebni su nam odgovorni državnici
Razbijanje čarolije lažne Evrope i njenog utopijskog pseudoreligijskog krstaškog rata za svet bez granica znači podsticanje nove vrste državničkog delanja i nove vrste državnika. Dobar politički lider upravlja dobrobiti određenog naroda. Dobar državnik posmatra naše zajedničko evropsko nasleđe i naše posebne nacionalne tradicije kao veličanstvene i životvorne, ali i kao krhke poklone. On ne odbacuje to nasleđe, niti rizikuje da ga izgubi zbog utopijskih snova. Takvi lideri žude za počastima koje im daruje njihov narod; oni ne čeznu za pohvalama „međunarodne zajednice”, što je zapravo aparat oligarhije za odnose sa javnošću.

27. Trebalo bi da obnovimo nacionalno jedinstvo i solidarnost
Priznajući poseban karakter evropskih naroda i njihov hrišćanski karakter, ne moramo biti zbunjeni pred lažnim tvrdnjama multikulturalista. Imigracija bez asimilacije je kolonizacija, i to mora biti odbačeno. S pravom očekujemo da će se oni koji migriraju u naše zemlje uklopiti u naše nacije i usvojiti naše običaje. Ovo očekivanje treba podržati čvrstom politikom. Jezik multikulturalizma je uvezen iz Amerike. Ali veliko doba imigracije u Americi došlo je na prelazu u dvadeseti vek, u periodu izuzetno brzog ekonomskog rasta, u zemlji koja praktično nije imala državu blagostanja, a sa veoma snažnim osećanjem nacionalnog identiteta u koji se očekivalo od imigranata da se lako asimiluju. Nakon što je primila veliki broj imigranata, Amerika je zatvorila svoja vrata za skoro dve generacije. Evropa mora učiti iz ovog američkog iskustva, a ne usvajati savremene američke ideologije. To iskustvo govori da je radno mesto snažan motor asimilacije, da velikodušan sistem socijalne zaštite može da spreči asimilaciju i da razumno političko rukovodstvo ponekad diktira smanjenje imigracije – čak i drastično smanjenje. Ne smemo dozvoliti multikulturalnoj ideologiji da deformiše naše političke procene o tome kako najbolje služiti zajedničkom dobru, što zahteva nacionalne zajednice dovoljno jedinstvene i solidarne da vide svoje dobro kao zajedničko.

28. Samo su carstva multikulturalna
Posle Drugog svetskog rata, Zapadna Evropa je razvila vitalne demokratije. Posle raspada sovjetskog carstva, centralnoevropske države obnovile su svoju građansku vitalnost. Ovo su najdragocenija dostignuća u Evropi. Ali ona će biti izgubljena ako se ne bavimo imigracijama i demografskim promenama u našim nacijama. Samo imperije mogu biti multikulturalne, a to je ono što će Evropska unija postati ako ne uspemo da nametnemo obnovljenu solidarnost i građansko jedinstvo kao kriterijume za procenu imigracione politike i strategija za asimilaciju.

29. Prava hijerarhija uzgaja društvenu dobrobit
Mnogi pogrešno misle da je Evropa uzbunjena samo zbog kontroverzi oko imigracije. Uistinu, ovo je samo jedna dimenzija šireg društvenog kretanja koje mora da se zaustavi. Moramo povratiti dostojanstvo određenih uloga u društvu. Roditelji, nastavnici i profesori imaju dužnost da formiraju one koji su im povereni. Moramo se odupreti kultu „eksperata” koji dominira na račun mudrosti, takta i potrage za kultivisanim životom. Ne može biti obnavljanja Evrope bez odlučnog odbacivanja preteranog egalitarizma i svođenja mudrosti na tehničko znanje. Mi podržavamo politička dostignuća moderne ere. Svaki muškarac i žena treba da imaju jednak glas. Osnovna prava moraju biti zaštićena. Ali zdrava demokratija zahteva postojanje društvenih i kulturnih hijerarhija koje podstiču težnju ka izvrsnosti i odaje počast onima koji služe zajedničkom dobru. Moramo povratiti osećaj duhovne veličine i odati mu dužno poštovanje, tako da naša civilizacija može da se suprotstavi rastućoj moći jednostavnog bogatstva s jedne i vulgarne zabave s druge strane.

30. Moramo da restauriramo moralnu kulturu
Ljudsko dostojanstvo je više od prava da se bude ostavljen na miru, a doktrine međunarodnih ljudskih prava ne iscrpljuju zahteve za pravdom, a još manje za dobrim. Evropa mora obnoviti konsenzus o moralnoj kulturi, tako da se stanovništvo može usmeravati ka vrlom životu. Ne smemo dozvoliti lažnom shvatanju slobode da ometa razumnu primenu zakona za suzbijanje poroka. Moramo da opraštamo ljudske slabosti, ali Evropa ne može da se razvija bez restauracije zajedničkih aspiracija ka ispravnom ponašanju i ljudskoj izvrsnosti. Kultura dostojanstva potiče iz pristojnosti i obavljanja dužnosti naših pozicija u životu. Moramo obnoviti razmenu poštovanja između društvenih klasa, što je odlika društva koje ceni doprinos svih.

31. Tržišta moraju da budu ustrojena u pravcu društvenih ciljeva
Dok priznajemo pozitivne aspekte ekonomije slobodnog tržišta, moramo se odupreti ideologijama koje žele da totalizuju logiku tržišta. Ne možemo dozvoliti da sve bude na prodaju. Tržišta koja dobro funkcionišu zahtevaju vladavinu zakona, a naša vladavina prava treba da ima za cilj više od puke ekonomske efikasnosti. Tržišta takođe funkcionišu najbolje kada su ugrađena u jake društvene institucije organizovane na vlastitim, netržišnim principima. Ekonomski rast, iako blagotvoran, nije najviše dobro. Tržišta moraju biti orijentisana ka društvenim ciljevima. Danas korporativni giganticizam ugrožava čak i politički suverenitet. Nacije moraju da sarađuju kako bi savladale aroganciju i bezumnost globalnih ekonomskih snaga. Zalažemo se za razumnu upotrebu državne vlasti u cilju održavanja neekonomskih društvenih dobara.

32. Obrazovanje mora da bude reformisano
Verujemo da Evropa ima istoriju i kulturu vrednu očuvanja. Međutim, naši univerziteti često izdaju naše kulturno nasleđe. Potrebno je da reformišemo nastavne planove i programe radi podsticanja prenošenja naše zajedničke kulture, umesto indoktriniranja mladih ljudi za kulturu odbijanja. Nastavnici i mentori na svakom nivou imaju dužnost pamćenja. Trebalo bi da se ponose svojom ulogom mosta između prošlih generacija i onih koje dolaze. Takođe moramo obnoviti visoku kulturu Evrope tako što postavljamo uzvišeno i lepo kao naš zajednički standard i odbacujemo degradaciju umetnosti u neku vrstu političke propagande. Ovo će zahtevati kultivaciju nove generacije pokrovitelja (patrona, mecena). Korporacije i birokratije su se pokazale kao loši usmerivači umetnosti.

33. Brak i porodica su suštinski
Brak je temelj građanskog društva i osnova za harmoniju između muškaraca i žena. To je intimna veza koja se gradi oko održavanja domaćinstva i podizanja dece. Mi potvrđujemo da su naše najosnovnije uloge u društvu i kao ljudskih bića da budemo očevi i majke. Brak i deca su sastavni deo svake vizije čovekovog napretka. Deca zahtevaju žrtvu od onih koji ih donose na svet. Ova žrtva je plemenita i mora se uvažavati. Mi podržavamo mudre društvene politike usmerene ka podsticanju i jačanju braka, roditeljstva i podizanja dece. Društvo u kome deca nisu dobrodošla nema budućnost.

* * *

34. Populizam treba uključiti
Danas postoji velika nelagoda u Evropi zbog porasta onoga što se naziva „populizam”, iako se sam pojam nikad ne određuje i koristi se uglavnom kao pogrdan. Ovde imamo određene rezerve. Evropa treba da se osloni na duboku mudrost svojih tradicija, a ne da se oslanja na jednostavne slogane i emocionalne pozive koji razdvajaju ljude. Ipak, priznajemo da mnogo toga u ovom novom političkom fenomenu može predstavljati zdravu pobunu protiv tiranije lažne Evrope, koja svaku pretnju svom monopolu na moralnu legitimnost označava kao „antidemokratsku”. Takozvani „populizam” osporava diktaturu statusa kvo, „fanatizma centra” i to s punim pravom. To je znak da se čak i usred naše degradirane i osiromašene političke kulture, istorijsko delanje evropskih naroda može ponovo roditi.

35. Naša budućnost je prava Evropa
Odbacujemo kao lažnu tvrdnju da ne postoji odgovorna alternativa veštačkoj, bezdušnoj solidarnosti jedinstvenog tržišta, transnacionalne birokratije i primitivne zabave. Hleb i igre nisu dovoljni. Odgovorna alternativa je prava Evropa.

36. Moramo preuzeti odgovornost
U ovom trenutku, tražimo od svih Evropljana da nam se pridruže u odbacivanju utopijske fantazije multikulturalnog sveta bez granica. S pravom volimo svoje domovine i trudimo se da našoj deci predamo sve ono plemenito što smo dobili kao naše nasleđe. Kao Evropljani, mi takođe delimo zajedničko nasleđe, i ovo nasleđe od nas traži da živimo zajedno u miru kao Evropa nacija. Dozvolite nam da obnovimo nacionalni suverenitet i vratimo dostojanstvo zajedničke političke odgovornosti za budućnost Evrope.

Phillipe Bénéton (France)
Remi Brague (France)
Chantal Delsol (France)
Roman Joch (Česko)
Andras Lanczi (Magyarország)
Ryszard Legutko (Polska)
Pierre Manent (France)
Janne Haaland Matlary (Norge)
Dalmacio Negro Pavón (España)
Roger Scruton (United Kingdom)
Robert Spaemann (Deutschland)
Bart Jan Spruyt (Nederland)
Matthias Storme (België)

Preveo MIŠA ĐURKOVIĆ

The True Europe