OLIVERIN GAMBIT

O čemu govorimo kad govorimo o slobodi medija?

1.
Sto jezika govori spor šefa Programskog saveta javnog servisa Milivoja Pavlovića i voditeljke tok-šou formata Da možda ne Olivere Kovačević. Naime, Pavlović je, u skladu sa svojom funkcijom, od glavnog urednika RTS zahtevao izveštaj o emisiji Kovačevićeve od četvrtka, u kojoj se diskutovalo o presudama generalu Mladiću i hrvatskim funkcionerima iz BiH. I to što je tražio nikako ne može biti sporno, još manje njegova tvrdnja da je rasprava u emisiji bila „nedopustivo slabo pripremljena i loše vođena“.

Pavlović je – vrlo je važno – na pristojan i institucionalan način prekinuo dugi zavet ćutanja o RTS. Istina, izbegao je da bude i precizniji i kaže ono što su mogli da vide svi koji su gledali emisiju. Da se voditeljka Kovačević strastveno stavila na stranu Čede Jovanovića i Mirsada Tokače, sagovornika koji su zastupali tezu o gotovo isključivoj srpskoj krivici u ratovima 90-tih, protiv Tome File i Miroslava Lazanskog, koji su zagovarali balansiraniji pristup.
2.
Važno je reći da ni dva dana od Pavlovićevog pisma RTS nije objavila njegov sadržaj. Na pitanje zašto, odgovor je jasan: može im se! Programski savet Oliveru Kovačević brine kao petao na dimnjaku, isto, na primer, koliko i Zoranu Mihajlović činjenica da Srbija ima ministra za rad i socijalu. Elem, druže predsedniče Programskog saveta, nisi ti tu doveden da obavljaš svoju funkciju, nego da ćutiš i aplaudiraš. Kad zatreba.

A sad da vidimo kako je voditeljka odgovorila Pavloviću. Odbrusila mu je da je to što on hoće da pošteno zaradi svoj honorar neprimeren pritisak na novinarstvo. Objasnila mu je da ona ima pravo da govori o srpskoj krivici, zaboravivši da podseti kako je način na koji ona govori o tome slučajno sam temelj postkonfliktne rekonfiguracije regiona već 20 godina i kako su njeni „principi“ samo delovi zapadnog balkanskog narativa, uz to vrlo neistinitog.

A onda je Pavloviću na nos nabila i kako je on funkcioner iz vremena Slobodana Miloševića i da je današnja Srbija bolja od njegove i Slobine. (Uzgred, i voditeljka Kovčević takođe je 90-tih bila novinar miloševićevskih medija, ali razlika između nje i Pavlovića je u tome što je ona posle Miloševićevog pada, najčešće stajući na stranu nasuprot srpske, zaradila indulgenciju od onih koji to dele.) Kako god, Kovačevićeva legitimitet za svoje ponašanje ne crpe iz bilo kakvog novinarskog kodeksa, već iz političkog stava da joj se može da pljuje Srbe zato što je ova Srbija bolja od one kad to nije mogla. E sad, prateći tu logiku, ako Srbija bude još bolja, pa recimo plate postanu pristoje i bude se živelo bolje, imaćemo slobodu da još više pljujemo po sopstvenom narodu, a naša voditeljka će verovatno moći da puca iz pištolja po sagovornicima koji pokušavaju da odbrane neki nacionalni i državni interes.
3.
Naravno, problem je drugi. Pavlović, čovek starih adeta, veruje da javni servis ima izvesne obaveze prema vlasti i prema narodu, koji ga plaća. Kovačevićeva opet, u duhu novih običaja, zna je da, ako svojim profesionalnim ponašanjem zadovolji strance – a oni bi svakako pre podržali Čedu i Tokaču nego Lazu i Filu – ima apsolutnu slobodu da ne zadovolji više nikog, pa ni domaću vlast. A tek narod ko pita; nek plaća pretplatu i ne meša se slobodnim novinarima u posao. Taman kao i Pavlović.

Nije to stav samo voditeljke Kovačević. Celo jedno krilo savremenog srpskog žurnalizma veruje da je smisao medijskih sloboda u tome da se pljuje sopstveni narod, da se služi samo stranom interesu naspram nacionalnog. Ta sloboda, kad uključi i slobodu da se iz javnog prostora isključe svi koji nisu na tim pozicijama kao zagovornici tzv. „govora mržnje“ („nema slobode za neprijatelje slobode“), jeste zapravo najvulgarniji primer cenzure. Jer sloboda javne reči ne može biti određena time da ona bude nezavisna i od naroda i od države – ne samo kao aparata nego i kao državnog razloga. A kod nas se tako u profesiji postaje faca: govorio si o srpskoj krivici, bio si kritičan prema svojim i krupno rizikovao. Naravno, stvarni rizik je bio „nula“ jer sve vreme su te stranci štitili, što će reći da je to očigledno i u verovatnom ishodu spora Pavlovića i Kovačevićeve. Kad ona ne bi znala da je apsolutno zaštićena i od Pavlovića i drugih koji bi po prirodi posla morali da regajuju na njene emisije, njen odgovor ne bi bio ni izbliza tako drzak, što će reći da, ako neko ovde bude platio ceh spora, taj neko biće Pavlović.
4.
I tako smo zahvalni voditeljki Kovačević što nam je belodano pokazala za koga zapravo radi RTS i kome građani Srbije plaćaju pretplatu. Naravno, dok vlast i stranci koliko-toliko balansiraju svoje odnose, situacija, bar površno gledano, može da bude podnošljiva.

Ali šta ćemo sa RTS kad Ameri sutra, kao u Rambujeu, požele da rasporede vojsku po Srbiji, a vlast i narod se tome, možebiti, suprotstave? Šta ćemo ako nas budu terali da otpišemo Rusiju i Kosovo, a mi ne budemo hteli? Šta mislite na kojoj strani će stajati javni servis? I voditeljka Kovačević? Koga će podržavati?
5.
I tek tu zapravo dolazimo na pitanje slobode medija. Naravno, mediji bi morali da budu nezavisni od države i njenog aparata. Ali ko to može da im obezbedi? Novinari? Svi znamo da su to gluposti. Ili stranci, koji ih, evo, brane od države da bi mogli da porede srpske vojnike sa nacistima. Ne, to – stoti put ću napisati – može da uradi samo država i niko više. Naime, država ima zadatak da se bori za uticaj u medijima sve dok iz njih ne istisne svaki drugi uticaj koji nije njen. I, tek onda kad protera i strance, i tajkune, i sve do fudbalskih menadžera, da se sama povuče. Nikako pre toga.

Kad budemo gledali kako smenjuju Pavlovića ili ga unajboljem šibaju lenjirom po dlanovima, nije zgoreg da znamo bar toliko – ko je u ovom sporu branio slobodu, a ko je bio protiv.

Šira verzija komentara pročitanog na Televiziji Ras 4. decembra 2017. godine