Velikanu srpske poezije Vasku Popi, uz spomen-ploču na zgradi u kojoj je živeo na Bulevaru kralja Aleksandra 26 podignutoj u zajedničkom poduhvatu Ministarstva kulture i Večernjih novosti – „Vratimo dug piscima“, uskoro će u prestonici biti posvećeno još jedno obeležje. Pesnik će dobiti spomenik u Tašmajdanskom parku. Ovo je, za Novosti, potvrdio gradski menadžer Goran Vesić.
— Prihvatili smo inicijativu Udruženja književnika Srbije da se u Beogradu dogodine podigne spomenik Vasku Popi – rekao je Vesić za naš list, dodajući da je predložio da predsednik odbora za podizanje spomenika bude Milovan Vitezović. Njegov spomenik ne može biti običan, jer mora biti, kao i njegova dela – neobičan. Predstaviće ga kako sedi za svojim omiljenim stolom u kafani „Poslednja šansa“. Živeo je prekoputa i tu je voleo da popije kafu. Tako će oni koji budu prolazili parkom moći da sede sa njim za stolom.
Među prvima koji je predlagao da se autoru knjiga koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj i svetskoj poeziji (zbirke „Kora“, „Nepočin–polje“, „Sporedno nebo“, „Uspravna zemlja“, „Kuća nasred druma“, „Živo meso“, „Vučja so“, „Rez“ i antologije „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“ i „Ponoćno sunce“) podigne spomenik bio je upravo Milovan Vitezović.
— Vasko Popa mi je bio prvi urednik u „Nolitu“. Bio sam mu mlađi prijatelj, a kao podstanar, stanovao sam blizu njega, i svakog jutra smo odlazili zajedno na posao – priseća se, za Novosti, Vitezović kako su s nekadašnjeg Bulevara revolucije, preko Bezistana, gde bi pili jutarnju kafu, dolazili do Terazija. Tokom te šetnje ja sam bio taj koji je slušao, a on je govorio. Dok sam pisao seriju „Dimitrije Tucović“, bio mi je prvi kritičar. Od nas pisaca koji smo preostali, ja sam se najviše sa njim družio.
Ideja da se Popi podigne spomenik upravo u „Poslednjoj šansi“, smatra Vitezović, osnovana je, zato što je to bila jedna od njegovih omiljenih kafana, iako je voleo da sedi i u „Maderi“, ali i na drugim mestima.
Vaskov krug se, otkriva nam Vitezović, zatvarao u „Moskvi“. U zapisima prvog direktora Muzeja savremene umetnosti Miodraga B. Protića ostalo je sećanje da je početkom pedesetih godina sa Vaskom ručavao u kafani „Šumadija“ (nekadašnjoj „Zlatnoj lađi“ u Kolarčevoj ulici), dok je pisac Sveta Lukić zabeležio: „U kafani hotela ‘Metropol’, Popa je godinama držao sto u podne, sa Borom Radovićem i Vasilijem Popovićem (Pavlom Ugrinovim) i mladima… Vasko je bio genije za kafansko sedenje.“
Još za svog stvaralački bogatog ali kratkog života (umro je u 68. godini, 5. januara 1991. u Beogradu), ali i potom, sve do današnjih dana, Popa je bio jedan od naših najuvaženijih pesnika u svetu. Pozivan je na najveće i najelitnije književne manifestacije u Londonu, Americi, Holandiji, Austriji, Meksiku, Brazilu, Švedskoj, Nemačkoj, Izraelu… Tu se družio s najvećim svetskim piscima, kao što su Borhes, Ginter Gras, Tadeuš Ruževič, Oktavio Paz, Emil Sioran, Đankarlo Vigoreli, Mirče Elijade, Ted Hjuz… Dodeljena mu je i Austrijska državna nagrada za evropsku literaturu, koju su pre njega dobila samo dva evropska pesnika, Zbignjev Herbert i V. H. Odin.
I DRVO PIŠE PESMU
Šetnji po Tašmajdanu, na svečanom otvaranju spomen–ploče Vasku Popi, prisetio se i legendarni filmski reditelj Puriša Đorđević: Često je imao običaj da dugo stoji pod nekim drvetom. Bilo mi je to neobično, pa sam ga jednom prilikom upitao zašto to radi. Odgovorio mi je: „Drvo mi piše jednu pesmu!“ – otkrio je tada Đorđević za Novosti.
Izvor Večernje novosti, 2. decembar 2017.
