Crtica o Bakiru i inerciji

Izlazak iz političke inercije i kulturne magle po kojoj bauljamo decenijama danas su jedini smisleni nacionalni poslovi

1.
Istorija se ne ponavlja, nikad. Ono što se ponavlja jesu imperijalni protokoli razaranja naše zemlje, odnosno jedna posebna vrsta inercije koja svoje utemeljenje nalazi u psihologiji Imperije. Dakle, zašto bi Imperija bilo šta menjala u nastupu Bakira Izetbegovića, kad je sve to već dalo rezultat u godinama kad je Bakirovu ulogu igrao njegov rahmetli babo Alija.

Dakle, poseta tročlanog Predsedništva Bosne i Hercegovine bila je potpuno usaglašena sa Beogradom, koji se posle toga potrudio da joj da svečaniju dimenziju posetom gostiju spomeniku neznanog junaka na Avali i sastankom sa predsednicom parlamenta. Naravno, da teme i zaključci nisu bili usaglašeni, svakako bi izostao taj svečani momentat, možda čak i postrojavanje počasnog voda.

Dakle, Bakir nije pokazao nesaglasnost stavova, već je u poslednjem trenutku izašao iz već postignutog dogovora, isto kao njegov otac pre više od 25 godina iz Lisabonskog sporazuma, koji je trebalo da spreči rat u Bosni, isto kao malo pre toga iz Beogradske inicijative Slobodana Miloševića i Adila Zulfikarpašića, koja je takođe trebalo da zaustavi krvoproliće.

2.
Oba puta Aliju su nagovorili Amerikanci da mu mir smanjuje šanse da ima državu, a rat, naravo, povećava. Ostalo je istorija: to je razlog zašto se u Hagu sudi za „udruženi zločinački poduhvat“, a ne za „zločin protiv mira“, kao u Nirnbergu. Naravno, sa iste adrese četvrt veka kasije iz dogovora sa Beogradom izvučen je i Bakir, i za to ne može biti drugog razloga sem da su mu obećali drugo poluvreme protiv Reppublike Srpske.

Elem, nije Bakir nikakav partibrejker, beslovesna pojava bez reči i časti, koja ne može da zapamti ni šta se dogovorila pre pola sata. Bakir nije uradio ništa što već nije napisano u Islamskoj deklaraciji njegovog oca, gde se na posebnom mestu govori o opravdanosti političke pretvornosti, kad je zapracvo neophodna, i skidanju maske prijateljstva onda kad se to mora ili kad se može.

Iako je Bakir nasuprot sebe ostavio i Aleksandra Vučića, i Dragana Čovića, i Mladena Ivanića, samo je privid kako je ostao na svojoj strani bez igde ikoga. Ne, Bakir je, kao i njegov babo, na strani jačeg, na strani gde će se, kako su mu obećali njegovi šaptači, pod pritiskom spolja uskoro naći – tim redom – Čović, Ivanić, pa Vučić. (Dodiku se, naravno, ne traži mesto; njemu je namenjeno da plati ceh operacije u kojoj će Mostar, Banjaluka i Beograd poći za Sarajevom.)

3.
Imperija nastavlja po svom automatizmu, pokazujući kako u njoj još nije izrastao autoritet koji bi mogao da dovede u pitanje važeće protokole i ciljeve; u njoj još nije došlo ni do onog nivoa autorefleksije na kome se mogu praviti ozbiljne procene sopstvenih grešaka i snage.

I zato nam najnovija istorija izgleda kao beskrajno ponavljanje istog. Ideja za Balkan Atlantskog saveta – koja je očigledno ozbiljno razmotrena u Stejt departmentu pre nego što je lansirana u javnost – samo je ponavljanje ideje Rambujea, koja je podrazumevala dizanje ruku od Kosova u Beogradu i razmeštanje američke vojske po Srbiji i Balkanu, kojim bi se – kako nam je kasnije objasnio časni Vili Vimer – ispravila greška generala Ajzenhauera s kraja Drugog svetskog rata.

4.
Bakir Izetbegović, Dejmon Vilson, Hojt Brajan Ji… otuda nas poučavaju o istoriji kao večnom vraćanju istog, o kretanju na čijem kraju Srbi pod pretnjama i ucenama uvek popuste. Vladimir Putin, Edvard Snouden, Si Đinping otkrivaju nam istoriju – koja se događa u znatno širim okvirima od prethodne – kao krivudavo kretanju, kome smer daje neprestana borba za slobodu. Ako smo to mislili, suviše smo mali da bismo izmirili ta dva istorijska kretanja, a i zašto bismo ih mirili.

Imperijalna inercija, kojom su zahtevi od Srbije samo obnovljeni i osveženi, motor je inercije koja postoji i u samoj Srbiji, gde najuticajniji slojevi odavno ne veruju da može drugačije i bolje. Zato u našem javnom prostoru još nije došlo do prepoznavanja globalnih političkih trendova. (Nekim čudom, to se najviše događa kod onih koji su voleli da kažu kako Srbija 90-tih nije videla pad Berlinskog zida…) Ništa više nije isto.

5.
Razmišljajući o svojoj poziciji poslednjih godina, malo smo, čini se, tražili odgovore o snazi našeg neprijatelja, zadovoljavajući se zaključkom da je, koliko god da je oslabio, i dalje jači od nas, odakle o njemu nismo smeli ni da mislimo kao o neprijatelju. Gotovo da ništa ne znamo o tome da li smo mi ojačali ili oslabili; o čemu razmišlja naša omladina; na šta pomisle kad čuju Kosovo? Koliko su jaki naši prijatelji i dokle su tačno spremni da nas prate? Ko su, konačno, naši prijatelji, a ko naši neprijatelji? Ko smo mi?

Imperijalna inercija ime je nove pretnje Srbiji; naša inercija biće ime poraza koji se ranije već događao. Nije nosilac te inercije samo dobar deo vlasti, koji veruje da je svaki otpor samo povećavanje broja žrtava, njen deo je gotovo cela opozicija, koja će, uporno internacionalizujući pitanje srpske demokratije i slobode medije, radije otvoriti novo poglavlje kolonizacije Srbije, samo da više ne gleda „ove“.

Nasuprot inerciji, jeste svest o tome da nas pristajanje na večno ponavljanje istog vodi istom cilju i da nas ne dovodi do niša u kojima ćemo naći svoje spasenje. Kao što ih na tom putu nije bilo onda, tako ih nama ni sad. Nastojanje da se svest o neophodnosti izlaska iz te inercije proširi po Srbiji mnogo je iznad stranačkih borbi i vere da bi naš neprijatelj bio milosrdniji pod ovom ili onom vlašću. Izglobljavanje Srbije iz dugog hoda inercije, čak i za dobar deo njenih malobrojnijih elita koje vole svoju zemlju i narod, i stvaranje pritiska na političke aktere da je izlazak iz te inercije i izlazak iz one kulturne magle po kojoj bauljamo decenijama zapravo se čini kao danas jedini smisleni nacionalni poslovi.