Косово за нешто

Зашто је за Србију улазак Косова у УН страшнија опција чак и од признања независности наше јужне покрајине

Када је у априлу 2006. године разговарао с представником америчке амбасаде у Београду, председник Србије Александар Вучић рекао му је да планира да своје опозиционо деловање против тадашње владе, а у циљу преузимања власти, појача „после црногорског референдума, пошто Младић буде изручен Хагу, и пошто су коначни преговори о статусу Косова углавном завршени“, остало је забележено у америчкој дипломатској депеши 06BELGRADE612 од 19. априла 2006, коју је открио Викиликс а објављена је у књизи Викиликс – тајне београдских депеша, коју је Печат објавио 2012. године.

Преговори о статусу Косова, међутим, ипак нису окончани и управо је Вучићу, који је у међувремену дошао на власт јер Србија бољу наду после Бориса Тадића није имала, пало у незахвални задатак да те преговоре доведе до краја. На добро коме се надамо или на зло због кога стрепимо. И приде се надамо да не може горе, а свакако може боље од онога што је мислио Борис Тадић да „независност Косова не мора нужно да значи ’губитак’, ако се подесно одреди у умовима бирача“ (06BELGRADE1566)…

КРАЈ ПРЕГОВОРА
А да се крај преговора ближи, није посведочио само утицајни Атлантски савет из Вашингтона, о чијем смо извештају о Србији опширно писали прошле недеље, па сада само подсећамо да је ту најављена антируска америчка офанзива на Балкану, која би требало да кулминира коначним договором Србије и Косова већ током наредне године.

Узгред речено, истоветан погледа на свет, Русију и Балкан проналазимо и на другом утицајном месту у Вашингтону – у Херитиџ фондацији, која с добрим разлозима слови за тамошњи тинк-тенк најближи Трамповој Белој кући. Коментаришући недавни говор државног секретара САД Рекса Тилерсона у Вилсон центру, Херитиџ фондација хвали секретара Тилерсона због тога што је истакао чврсту америчку подршку НАТО, „робусно бранио суверенитет и територијални интегритет Украјине“, критиковао „агресивно понашање Русије“ и приде „обасјао неопходним светлом регион Балкана и указао на значај умањивања зависности Европе од руских извора енергије… Секретаров говор изложио је мапу пута Трампове администрације према Европи“, наводи се, уз залагање за даље заоштравање односа с Русијом у виду наоружавања Украјине и констатацију да ће „трансатлантска кохезија бити од виталног значаја за обрачун с растућом нестабилношћу на Балкану“.

И толико о томе, те са сигурношћу можемо да констатујемо да је уобличена нова-стара америчка стратегија на Балкану, и она ће сада добити нов замах; супротних ставова, на местима на којима се о тим стварима у Вашингтону одлучује, једноставно, нема.

ЕВРОПСКИ РОК
А да све по Србију буде још и теже – суочавање с притиском Запада засигурно није лако, све и ако моћ Запада јесте у опадању – за Србију је елем све утолико теже што се чини да и Европска унија, у коју се ионако нисмо претерано уздали, показује знаке спремности да се и сама укључи у америчку офанзиву на Западном Балкану преко наше грбаче.Најпре је Енвер Хоџај, приштински вицепремијер, најавио да дијалог са Србијом улази у финалну фазу и да би договор могао да буде постигнут у – обратите пажњу – наредне две године, и додао је уз то да „Косово нема разлога да настави с учешћем у бриселском дијалогу ако не постане чланица Уједињених нација и ако се не постигне узајамно признање са Србијом“, што би требало читати и као пројектовани циљ ове, финалне фазе дијалога.

За Хоџајем потом приштинск Коха диторе објављује детаље нацрта стратегије Европске комисије за Балкан, документа исписаног на 12 страница у коме се говори о могућности уласка Србије и Црне Горе у ЕУ до 2025. године – о томе мало касније – и, посебно важно, да би до 2019, то јест за две године, Косово и Србија требало да постигну свеобухватну нормализацију односа у форми правно обавезујућег споразума.

И најзад, и загребачки Јутарњи лист – тек да не остане места сумњи у веродостојност навода Кохе – добија увид у исти радни документ Веродостојна перспектива проширења за Западни Балкан, чија би коначна верзија требало да буде усвојена у фебруару наредне године, „како је најавио у свом годишњем говору о стању Уније председник Европске комисије Жан-Клод Јункер“. „Постоје и даље важни билатерални спорови између држава региона који су преостали за решавање. ЕУ неће увозити те спорове. Трајно решење треба пронаћи пре него што држава уђе у ЕУ. Све државе морају недвосмислено да се обавежу, и речима и делима, да ће превладати наслеђе прошлости, постићи помирење и решити отворена питања много пре њиховог приступа Европској унији“, цитира Јутарњи лист, и указује да је „за Србију важна и порука да ће морати да реши односе с Косовом путем правно обавезујућег документа (…) до краја 2019. године… ’Србија и Косово најкасније до овог рока морају да постигну свеобухватну нормализацију односа која би отворила пут за даљи супстанцијални напредак Косова на путу према европским интеграцијама’, стоји у нацрту“ који цитира Јутарњи лист.

Дакле, као што и рече Хоџај а пре Хоџаја је то већ речено у Вашингтону, постављен је рок за постизање коначног решења у облику правно обавезујућег споразума Србије и Косова о свеобухватној нормализацији односа, и тај рок је изгледа 2019. година, а не 2018, као што су сугерисали Американци, али нећемо о тој финеси која не мења суштину, а суштина је да је рок одређен и да је сваким даном све ближи.

С тим роком у вези, бележимо изузетно важну, суштински важну и подједнако опасну промену става Европске уније. Иако је, наиме, већ годинама познато да она од нас и званично тражи постизање овог правно обавезујућег споразума – унета је та одредба и у Преговарачки оквир ЕУ и Србије – до сада је стајала на становишту да би споразум, цитирамо Преговарачки оквир, требало да буде постигнут „до краја приступних преговора са Србијом“. Ово, очигледно скраћивање рока са краја приступних преговора на 2019. убедљиво сведочи о расту притиска на Србију по вашингтонском рецепту.

Хоџај, како напоменусмо, рече и да би преговори требало да се окончају уласком Косова у Уједињене нације. Европска, пак, унија говори неодређено о свеобухватној нормализацији односа од које би требало да се састоји тај правно обавезујући коначни споразум. А да и Хоџај и ЕУ заправо говоре о истоветном исходу, потврдио је у недавном интервјуу за НИН немачки амбасадор у Београду Аксел Дитман. Он је наиме, на питање да ли свеобухватна нормализација односа подразумева и столицу за Косово у УН, одговорио потврдно: „Свеобухватна нормализација односа, по нама, укључује и сарадњу на међународном нивоу. Немачка је признала Косово и стога подржава његово чланство у међународним организацијама уколико су испуњени услови за то. То важи и за Уједињене нације“.

2025. ГОДИНА
Исти документ иначе, нацрт стратегије Европске комисије за Западни Балкан, говори о могућности да Србија и Црна Гора уђу у ЕУ до краја 2025. Али могли су да наведу и било коју другу годину, а ево и зашто.

Пре свега, и то одмах да буде јасно, Србији се уопште не обећава улазак у ЕУ 2025, већ се говори – како наводи Јутарњи лист – о „индикативним роковима“, „каже се да ће моћи у ЕУ до краја 2025“, а не да ће тада заиста и ући.

Друго, садашњи сазив Европске комисије, на челу с Жан-Клодом Јункером, те 2025. неће ни бити на својим данашњим функцијама, тако да и већ због тога њихова обећања и најаве треба прихватити с резервом.

И, треће и најважније, Европска комисија уопште не одлучује о проширењима Европске уније, него то чине Европски парламент и парламенти свих чланица Европске уније. И сваки од њих може да блокира проширење.

А да и не говоримо о питању да ли нам је уопште у интересу улазак у ЕУ – Исланд је одлучио да није и ништа му не фали иако три четвртине своје спољнотрговинске размене остварује са чланицама ЕУ – и да се приде не питамо шта ће уопште и бити од Европске уније до те 2025. и да ли ће она уопште постојати, а читаоци Печата сетиће се да је недавно у јавност испливала званична стратешка процена немачког Бундесвера која распад Европске уније разматра као сасвим реалну опцију, макар колико је то и њен опстанак.

Што ће рећи да се од Србије тражи да 2019. пусти Косово у Уједињене нације, а онда ће можда 2025. године можда бити примљена у Европску унију ако Европска унија буде постојала. Очигледно фантастичан дил.

КОСОВСКО СУДИЛИШТЕ
Али од питања будућности Европске уније и такозване европске будућности Србије за Србију је – с обзиром на 2019, која нам се ближи – много ургентније питање будућности Косова и Метохије у светлу западног захтева Србији да пристане на улазак Косова у Уједињене нације.

Више пута смо указали на чврсто обећање Александра Вучића, изговорено у интервјуу Печату прошле године, да „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка“, а недавно смо се запитали и да ли се та тачка у међувремену претворила у запету.

Судећи по овонедељним Вучићевим речима, изгледа да јесте. „У оваквим условима политичке поларизације и постојања мултиполарног света, не постоји никаква шанса да Косово добије столицу у УН осим договора са Србијом у којем она мора да има нешто, а не да нема ништа и да буде понижена“, рекао је председник Србије у ТВ дуелу са Соњом Бисерко и Бошком Јакшићем. Па је још додао и да су „добри односи са САД неопходни, као и историјско помирење, али Американци морају да разумеју – ма колико њихова рука била огромна, а наша мала, нешто мора да остане и у тој малој руци“, да би, на питање Бисеркове шта је то нешто, рекао да не жели да о томе говори сада, него ће то учинити у марту или априлу наредне године. И још: „Ако би питање Косова било постављено као главни услов и као такво решено, чланство Србије у Европској унији било би могуће 2023. године, а не бих искључио ни 2022. године“.

А захваљујући цитираном амбасадору Акселу Дитману, знамо да се немачко/ЕУ решење косовског питања налази у његовом уласку у Уједињене нације.

Једно мора да буде јасно. Улазак Косова у Уједињене нације за Србију је неповољнија опција чак и од директног признања његове независности. Зато што је признање могуће и повући, али не и избацивање Косова из Уједињених нација ако оно тамо уђе. Другим речима, коначно одрицање од Косова састојаће се већ у пристанку на његово чланство у УН, а не тек у формалном признању независности наше јужне покрајине.Иако је мислио да ће неко други о томе одлучити, а не он, управо је Вучићу пало у задатак да пристане или не пристане на коначну предају Косова и Метохије. Како ће поступити? Обеспокојава његова најава да је на то спреман у замену за нешто које ће дефинисати у марту или априлу наредне године. Или таквом најавом, све и ако је у ово све теже надати се, покушава да анестезира противника купујући време?

У сваком случају, такав нам је изгледа усуд, како је певао вечни Његош, Косово ће бити и Вучићево грдно судилиште. А „покољења дјела суде, што је чије дају свјема…“

Печат