Lokalna galama

Dok na stablu političke evolucije opozicija ne postane mlađa od Vučića, nikakve bitke neće biti, posebno ne odsudne za Beograd

Održani lokalni izbori u nekoliko gradova Srbije možda i nisu toliko bili test biračkog raspoloženja građana koliko doraslosti stranaka aktuelnoj političkoj borbi, koja je u narednoj godini planirana da se rasplamsa. Zato je proizvedena napetost prevazilazila značaj gradova za koje su se stranke borile i zato je incident koji se dogodio u Pećincima, a za koji je uglavnom optužena vlast, držao pažnju samo dok se mislilo da je možda on odlučio pobednika. Ali sve je dobilo drugačiji smisao pošto je Aleksandar Vučić objavio da je njegova stranka u toj sremskoj varoši osvojila skoro 78 odsto glasova.

Na kakve zaključke nas navode lokalni izbori? Vlast je još jednom pokazala da u Srbiji tako efikasne izborne mašinerije nije bilo. Tu se tačno znalo ko šta radi, ko koga sluša, i kako se beru glasovi, i tu se više nema šta reći. Delu opozicije – Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću – koji je želeo da nedeljnim lokalima testira koliko bi mogućim bojkotom izbora u Beogradu mogao da podigne društvenu napetost, stigao je jasan odgovor: bolje da ne pokušavaju; to se ovde nikad nije primilo niti pokazuje znakove da hoće. Demokratska stranka, koja je u vreme Miloševića znala da se opeče bojkotom, u nedelju je hrabro izašla na izbore, i nema nijedan razlog da bude nezadovoljna. Ona se pokazala jedinom organizovanom opozicionom snagom koja pokazuje nekakvu svest o političkim prilikama.

DECA OKTOBARSKE REVOLUCIJE
Ostaje pitanje, naravno, zašto je srpska opozicija toliko jalova u tuči sa Vučićem? Pre svega, radi se o garnituri ljudi koji su u politiku ušli na talasu petooktobarske revolucije 2000. godine. Postrevolucionarni period ih je naučio da na svakim izborima učestvuje još jedan činilac – stranci – i da je taj još jedan činilac, po definiciji, veoma aktivno na njihovoj strani. Upravo taj činilac najčeće je odnosio pobedu za njih protiv uvek jakih radikala, koji su redovno pobeđivali na izborima, ali im stranci nisu davali da dođu na vlast.

Ta ekipa – a njeni pripadnici jesu i Đilas, i Vuk, i Janković, o Šutanovcu i Tadiću da i ne govorim – samim tim nije bila samo predodređena za vlast već je vremenom razvijala osećanje da im vlast pripada po prirodnom pravu, kao nešto što se podrazmeva i o čemu se ne diskutuje. Naravno, da bi vladala, morala je da nauči da govori sa strancima i prepoznaje njihove neizgovorene želje, ugrađujući ih u svoje programe i politike. Sa biračima, osim onih malobrojnih koji su bili deo njihovog socijalnog miljea, nikad nisu naučili da govore, posebno ne onim na nižim stepenicima socijane lestvice. Za to vreme, Vučić i Šešelj – dugo vremena prezreni od stranaca – hteli ne hteli, naučili su da tabanaju po selima i govore sa Srbima, i po tom umeću nema im ravnih. Pa još kad je Vučić, posle osnivanja naprednjaka naučio da govori i sa strancima, njegovoj borbi za vlast ništa nije stajalo na putu.

Elem, Vučić je od žutih uzeo ne samo delove programa već i politički diskurs, pokazujući se u tome ne manje autentičnim od njih, ali svakako mnogo efikasnijim. I tako je 2012. započela bitka dve najveće politčke grupacije o pravu na politiku. Naravno, bitku je – kako bi bilo moguće drugačije – dobila ona grupa koja je držala poluge vlasti.

NEĆE BITI BITKE ZA BEOGRAD
Ni slom koji je doživela pod Vučićem nije uverio opoziciju da bi trebalo nešto da menja, recimo da nauči da priča sa narodom. Na primer, ceo svet je lansirao leve i desne antiglobalističke stranke kao odgovor na duboku krizu globalizma, ali takvih na srpskoj sceni u stroju protiv vlasti nema. Dveri su tek folklorna karikatura francuskog Nacionalnog fronta, dok sleva Borko Stefanović još uvek vodi građanski rat protiv četnika. Vuk Jeremić, koji je ne malo vremena proveo napolju i morao se sresti sa idejama globalne kontraelite, ostao je njima netaknut, uveren da ovde stranci još uvek dele i bombone i vlast. I ne samo to. On je, budući izbačen iz DS u vreme dok je predsedavao Generalnom skupštinom UN, imao priliku kakva se ne propušta da se po povratku u zemlju i povratku u politiku javno distancira od žutih i zbaci njihovu hipoteku. Umesto da ga zbaci, teret je sam prihvatio, očito uveren da u politici nema sunca nizašta treće sem za naprednjake i derivate žutih. Prevedeno na srpski: Vuk još uvek nije poverovao u snagu biračkog tela, i dalje verujući da stranci vedre i oblače.

Nije dakle Vučićeva snaga i razlikovno obeležje u tome što servisira strance, kako veruju u opoziciji, već u tome što ume da priča sa narodom. Što ume da artikuliše politiku u kojoj, s jedne strane, ima i Putina, i Orbana i Erdogana, a, s druge, i Merkelove, i Makrona, za razliku od opozicije koja samo izgleda da želi da se vrati tamo gde je bila i povrati privilegije svoje i svojih klijenata, koji je prate.

I, dok se taj mali nedostatak ne ispravi, rečju, dok neka opoziciona stranka na stablu političke evolucije ne bude mlađa od Vučića, uzaludna su sva očekivanja i najave. Nikakve bitke neće biti, posebno ne odsudne bitke – ni za Pećince ni za Beograd. Biće samo igra mačke i miša, koju gledamo već pet godina. Baš kako treba.

Šira verzija tv-komentara pročitanog na TV Ras 25. decembra 2012. godine