Навијачки кукољ и жито

Држава би морала трибине да „очисти“ од криминала и са здравим делом тих момака направи обострано корисне договоре

Навијачки нереди на дербију средином децембра и евентуална обавештајно-криминална позадина, о којој се спекулисало у медијима, још једном отворили су тему навијача и њиховог друштвeног и политичког утицаја. Осим тога, актуелизовано је питање због чега су навијачке трибине толико важне криминалцима и политичким круговима? Зашто се уопште десетине хиљада младића, и поред свих ризика, из недеље у недељу окупљају на стадионима? Да ли су они сви одреда љубитељи спорта? Да ли је реч о криминалцима који јуре сопствене финансијске интересе? Или је посреди неки комплекснији социолошки феномен који завређује детаљнију анализу? Кренимо редом.

Власт над трибином њеним носицима доноси велику моћ. Вебер моћ дефинише као могућност наметања сопствене воље у оквиру једног друштвеног односа упркос евентуалним отпорима. Осим тога, он издваја два њена основна појавна облика: моћ појединаца у односу на друштвене групе и моћ тих група у оквиру једног друштва. Борба за моћ коју доноси контрола над навијачким трибинама у потпуности одговара овој теоријској поставци. Прво, контрола навијачке „шипке“ (место са којег се управља навијањем) са собом доноси и ауторитет над гомилом жестоких момака који су спремни да успоном на лествици навијачке хијерархије себи граде углед и име. Навијачи су склони беспоговорном поштовању врховног ауторитета, будући да су навијачке групе устројене по узору на војне формације.

ИДЕЈНИ МИЛИТАРИЗАМ НАВИЈАЧА
Штавише, уопште се и не труде да у симболичком домену камуфлирају свој идејно-организациони милитаризам. Напротив, у навијачкој химни и бројним стадионским (и уличним) графитима навијачи Црвене звезде себе називају „северном армијом“, а на њиховом званичном интернет форуму (delije.net/forum) главни налог, који има ауторизацију врха трибине, носи назив „Генералштаб“. Тога, наравно, има и међу Партизановим навијачима; једна од њихових главних група зове се „Јужни фронт“, а једног од вођа „Гробара“ – Александра Станковића, званог Сале Мутави – који је прошле године убијен у мафијашком обрачуну трибина је испратила паролом: „Нисмо ми неке госпође, ми смо војска

Осим наглашене, формалне и опипљиве моћи навијачких вођа, уже језгро организованих навијачких група – које се у њиховом жаргону назива „коп“ и обично не броји више од 1.000 припадника – поседује велики друштвени утицај који бисмо, служећи се терминологијом из међународних односа, могли назвати „мека моћ“. Она се огледа не само у пресудном утицају на вербално испољавање ставова десетина хиљада навијача на спортским приредбама већ и у огромном утицају на свест и понашање широких друштвених маса у распону од стила облачења до политичких ставова. Тврда навијачка језгра су својеврсни „трендсетери“ најдоминантније омладинске поткултуре у Србији (као и Републици Српској и Црној Гори). Тако долазимо до закључка да навијачке групе имају велику друштвену моћ, која је по аутоматизму и политичка. Уосталом, није ли теза да је распад бивше Југославије започет масовном тучом на утакмици Динама и Црвене звезде у међувремену постала опште место?

Велика популарност навијачког покрета у Србији делимично је условљена историјском подлогом. Природно је да у друштву које је још у периоду турске окупације као механизам националног самоодржања створило култ херојства дође до масовног прихватања поткултуре која погодује исказивању личне и колективне храбрости. Често се наводи да је огромна популарност фудбалских такмичења у Европи последица чињенице да је масовни спорт постао културолошки дериват рата. Шта онда тек рећи за навијачку праксу која подразумева одбрану застава и симбола, бубњеве као асоцијацију на ратне добоше, сукобе који неретко односе животе итд. Из истог културно-историјског обрасца је у Србији током трауматичних 90-тих изникла и велика популарност такозване „дизел културе“, у којој је улични криминал масовно глорификован као друштвено пожељна вредност. Чак би се могло тврдити да је навијачка култура тек блаже отеловљење „дизел културе“; односно да се са феноменолошког аспекта ради о њеном социокултурном рецидиву, прилагођеном нешто мирнијем друштвеном и историјском контексту у односу на 90-те.

ПОЛИТИЧКА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА
Елем, у земљи у којој се све врти око политике и где је друштвена ситуација традиционално наелектрисана никако се не сме занемарити утицај који тако велике друштвене групе и њихови предводници могу имати на општу стабилност. Довољно је сетити се њихове улоге у рушењу Слободана Милошевића, за коју су навијачи Црвене звезде чак добили „награду за животно дело“ од радија Б92. Али далеко од тога да је Србија једини пример инструментализације навијача у политичке сврхе. Главни актери мајданског покрета у Украјини били су управо навијачи, за шта је најупечатљивији пример пожар у Одеси у ком је живот изгубило десетине проруски настројених грађана, претходно нападнутих и окружених од навијача Черномореца и Металиста. Није никаква тајна и да су навијачи три главна истанбулска клуба (Фенербахче, Галатастарај и Бешикташ) имали пресудну улогу у антивладиним нередима који су 2013. извели милионе људи на улице Турске. Тада је, по оценама стручњака, дошло до покушаја изазивања тзв. „обојене револуције“ против Ердоганове владе, а навијачи не само да нису крили своју улогу, него су се у западним медијима хвалили својим учешћем. Према званичним подацима, за време трајања протеста у Турској 2013. године живот су изгубиле 22 особе.

Ови примери (а било је тога још, рецимо у Египту) показују да одсуство контроле над навијачима може имати фаталне последице и у великој мери угрозити безбедност грађана и државе. Управо због тога српске безбедносне структуре морају на одређени начин контролисати навијачке групе, или у најмању руку водити рачуна о томе да их спољни актери – у реализацији својих политичких циљева – не искористе као уличну пешадију. С обзиром на степен испреплетености навијачких и криминалних структура у Србији, рекло би се да такав наступ не би био ништа ново. Познато је да су југословенске службе већ крајем 60-тих година почеле озбиљно да стварају контакте са подземљем. Ипак, између навијача и класичних криминалаца потребно је направити одређену дистинкцију.

Она се пре свега односи на то да нису сви навијачи нужно криминалци и да се њихов потенцијал и утицај на широке друштвене слојеве може и позитивно каналисати. За разлику од уличних криминалаца, који су слепи за друштвену репутацију, навијачи се труде да граде позитивну слику о себи. Доста воле да јавно испољавају свој патриотизам и да се постављају као заштитници националних вредности и традиције. Више пута су показивали свест не само искључиво о националним него и о друштвеним питањима у најширем смислу, укључујући се у масовне акције обнове и изградње, организујући хуманитарне акције и пружајући велику помоћ током мајских поплава 2014. године.

МОБИЛИЗАЦИОНА СНАГА
Осим тога, њихова бројност и потенцијал да у најкраћем року мобилишу и изведу на улице десетине хиљада људи могу бити искоришћени и у случајевима кад је потребно да се нација психолошки припреми за тешке дане, да се фингира постојање великог унутрашњег притиска током преговора о осетљивим питањима (што су приштинске власти у више наврата чиниле током бриселског дијалога) или просто да се у важним тренуцима покаже национално јединство, одлучност и снага. Ово последње је веома важно ако имамо на уму да се у долазећој години навршава 100 година од пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије, док се 2019. обележава 800 година самосталности СПЦ. Меку моћ и културни утицај није довољно пројектовати само према спољном свету већ их је потребно на адекватан начин применити и на унутрашњем плану, посебно у ери све веће популарности психолошких ратова и градуалних друштвених субверзија.

Дакле, држава би требало не само да адекватно безбедносно „покрије“ навијачке групе и пресече сваки евентуални покушај спољног контакта са њима, већ и да активно користи њихов потенцијал за обликовање друштвених ставова. Наравно, ни у једном тренутку не би требало губити из вида колику опасност по друштво представљају криминалци који се крију иза паравана фудбалских навијача и колико је важно да се они адекватно санкционишу. Међутим, колико год у светлу последњих догађаја звучало чудно, међу навијачима има доста паметних, часних и патриотски оријентисаних момака који су се једноставно пронашли у навијачком свету и пратећем стилу живота. Међу Звездиним навијачима чак постоји нека врста креативног тима, односно припадника који не учествују у тучама, већ се баве осмишљавањем кореографија, парола, организацијом гостовања и слично.

Навијачким групама би требало допустити да неометано обављају своје активности све док њихово понашање не излази из граница друштвено прихватљивог понашања и флексибилно дефинисаних законских оквира. Класичан пример погрешног деловања је репресивно сузбијање свих навијачких активности на начин како је то радио министар полиције Драган Јочић, када је забрањивано да се на стадион уносе безопасни навијачки реквизити попут застава и бубњева. То само може да изазове контраефекат и револтира целокупан навијачки покрет, чиме се поставља клица друштвеног конфликта, коју одређени страни и домаћи елементи могу искористити за своје циљеве.

Suma sumarum, трибине је потребно „очистити“ од криминалних елемената, односно раздвојити жито од кукоља и са здравијим делом тих момака направити обострано корисне договоре који би спречили да навијачке групе буду злоупотребљене и обезбедили да њихов друштвени потенцијал буде искоришћен на прави начин.