Očekujući konačan pad neoliberalnog levijatana

Da li ćemo biti te sreće u 2018, ostaje da se vidi, ali je izvesno pokrenut proces koji teško može biti zaustavljen

U 2018. godinu ulazimo sa osećajem da je u toku kulminacija nekih praksi koje već nekoliko decenija predodređuju naše živote i domete. Mnogi, a među njima je bilo uglednih naučnika i publicista, ukazivali su na prakse koje su neracionalne i na štetu ogromne većine ljudi i država, i pokušavali da objasne njihovu pozadinu. Ali, čim bi pomenuli njihove nosioce, diskreditovani su ko „teoretičari zavere“ i njihove poruke ostajale su izvan naučnog i medijskog mejnstrima. Ono u čemu 2018. donosi nešto novo je to da se neke dominantne globalne prakse osporavaju sa demokratskog vrha dve najmoćnije države u svetu, od kojih je jedna jedina globalna supersila.

Prva je neoliberalizam. Ovaj termin opisuje protržišne politike kroz kompromis sa finansijskim kapitalizmom, ali i postavku da je „takmičenje“ jedino legitimno načelo uređenja ljudskih postupaka i uverenja. Neoliberalne ekonomske politike država odlikuje fokus na deo stanovništva koji zavisi od društvene solidarnosti i fondova sa stabilnim punjenjem. Aktuelna finansijska kriza je od 2008. podstakla nastojanja vlada širom sveta da „krešu“ troškove, što je produbilo društvene podele i nejednakosti. Pritom, sve autoritarnije vlasti prinuđivale su i radništvo da traži i prihvata nisko plaćene i neodgovarajuće poslove. Ovo je dovelo do obnove interesa za kritiku temelja psihijatrije, za radove Mišela Fukoa i za posledice neoliberalizma za obične ljude. Sve više se preispituju osnovna načela neoliberalizma, posebno instrumentalizacija psihologije. Ovo se ilustruje primenom niza praksi upravo u cilju smanjenja broja onih koji očekuju društvenu solidarnost i funkcionisanje fondova sa stabilnim punjenjem. Kritičari tvrde da, kako formuliše Filip Tomas, „otpornost na neoliberalnu ‘štednju’ iziskuje radikalnu borbu za očuvanje mentalnog zdravlja“ (Thomas, Philip (2017); Neoliberal governmentality, Austerity and Rsycho-rolitics).

VERIKALNA INTEGRACIJA
Druga je neoliberalni globalizam. Neoliberalne prakse rezultovale su vertikalnom integracijom na globalnom nivou. Radi se o strategiji kojom kompanije šire svoje poslovne operacije kroz različite korake na istoj proizvodnoj stazi (tako proizvođači postaju vlasnici svojih dobavljača, distributera itd.). Na taj način se teži smanjenju troškova i unapređenju efikasnosti, međutim bez delotvornog pravnog okvira stvaraju se uslovi da finansijski oligopoli i korporacije mogu da nameću svoje interese i diktiraju političke procese. Tako vertikalna integracija, umesto da bude ekonomski mehanizam, postaje mehanizam političkog uticaja vlasnika finansijskog kapitala. Zato se, kako piše Mario Glovik, posebno u uslovima informacionog doba, „pojačava potreba kritičkog razmišljanja“ (Glowik Mario (2017), Global Strategy in the Service Industries: Dynamics, Analysis, Growth).

Treća i, čini se, danas posebno važna odnosi se na sužavanje demokratskog kapaciteta. Kako ističe Kenet Nordberg, „neoliberalni diskurs dostigao je skoro hegemonistički status“ (Kenneth Nordberg, 2017, Revolutionizing Economic and Democratic Systems: Reinventing the Third Way). U tom smislu, indikativno je da države pokreću „sajber armije“ da se suprotstave „pogrešnim“ stvovima, što se svodi na obračun sa neistomišljenicima, jer se sužava okvir javnog mišljenja i potiskuju kritike. Birokrate i političari otvoreno primenjuju korporativne odnose sa javnošću i sopstvene tehnike obskurivanja sopstvenog mišljenja, čime se onemogućava nadzor građana. Kako primećuje Han Bjung-Čul, „režim tehnološke dominacije je, za razliku od Fukoove biomoći, našao način za produktivnu silu psihe“. (Byung-Chul Han (2017), Psychopolitics Neoliberalism and New Technologies of Power) U tim uslovima, teško je razlučiti da li diktatura predstavlja moguće rešenje za neadekvatnost predstavničke demokratije u novom dobu ili je tiranija (vladavina izvan zakona) nužno ishodište neoliberalizma.

Četvrta praksa je univerzalizacija vrednosti. Radi se o nusprocesu globalizacije u uslovima informacionog doba, koji sam po sebi nije problematičan jer se radi o dobrovoljnom prihvatanju. Globalizacija jeste doprinela slabljenju granica, državnih struktura, suvereniteta i nacionalizama, ali se radi o objektivnom procesu, koji se odvija u skladu sa tehnološkim i civilizacijskim potrebama, te je odvojena od neoliberalnog globalizma. U praksi globalizacije, neoliberalne snage su modifikovale svoj koncept „levičarskim“ diskursom o globalnoj demokratskoj „revoluciji“ za održive lokalne zajednice. Ovaj diskurs nije samo vrednosne prirode, već obuhvata i institucionalni okvir, zbog čega je trenutno utopističkim. Uprkos tome, ovaj diskurs se nameće u praksi globalističkih i međunarodnih institucija.

SNOUDENOVO OTKRIĆE
Ispoljavanje univerzalizacije isključivo neoliberalnih vrednosti je agresivna medijska psiho-politika i uticaj na proces odlučivanja država. Naime, uslovi koji omogućavaju neograničenu slobodu tržišta moraju se ostvariti politički, a države se moraju preoblikovati da otvoreno tržište podržavaju na trajnoj osnovi. Otkrića Edvarda Snoudena pokazala su da je najmoćniji neoliberalni establišment koristio institucije da sistemski špijunira sve, uključujući svoje građane, saveznike i njihove izabrane predstavnike, pa čak i opoziciju. Iz finansijskih poriva, globalno je nametan poredak kome, kako konstatuje Dijego Đanone, „nedostaje racionalnost u neekonomskim domenima, poput zdravstvenom sistemu, pravdi i javnim službama (Diego Giannone, 2016, Neoliberalization by Evaluation: Explaining the Making of Neoliberal Evaluative State). Istražujući prijemčivost za isprazne priče, Džoana Sterling, Džon Džost i Gordon Penikok primećuju: „’Tržište zvuči kao prirodni sistem koji nam se ispostavlja jednako, a prožeto se odnosima moći. Ono što ‘tržište želi’ teži da znači ono što korporcije i njihove gazde žele.“ (Sterling Joanna, Jost John, Pennycook Gordon, 2016, Are neoliberals more susceptible to bullshit?)

Kritička analiza stvarnosti ostala bi opskurna etiketirana kao „teorije zavere“ da se nisu pojavile dve ličnosti. Heroj prvih 16 godina XXI veka je predsednik Rusije Vladimir Putin. On se suprotstavio nametanju neoliberalnog globalizma, univerzalizaciji apstrakcija u funkciji dominacije i tiraniji globalnih mehanizama i time ne samo osvojio poverenje svog naroda i simpatije ljudi širom sveta već i odoleo sili globalnog neoliberalnog establišmenta. Ne potcenjujući doprinos Najdžela Faraža, koji je u moćnom medijsko-finansijskom centru neoliberalizma porazio medijski mejnstrim, potencijalni heroj veka, s obzirom da je osvojio glasove građana u središtu neoliberalnog establišmenta, je predsednik SAD Donald Tramp, čije ideje mogu otvoriti prostor za globalne promene. Ono sa čime se predsednik Tramp suočio u svojoj državi oslikava prirodu neoliberalnog establišmenta i potrebu za promenama.

Glavna kontraobaveštajna služba SAD, FBI, ispostavila se (zlo)upotrebljena u funkciji neoliberalnog režima pod palicom Demokratske partije, a još gore Demokratskog nacionalnog kongresa, netransparentnog centra moći unutar te partije. Postupanje ove službe podseća na sve ono što je neoliberalni establišment pripisuje državama u kojima su išli na svrgavanje vlasti po svaku cenu.

Bivši direktor FBI Džejms Komi prvi je potvrdio da ova agencija istražuje navodno mešanje Rusije u američke izbore 2016. Da bi se, po tom osnovu, dobilo odobrenje za primenu (tajnog) nadzora, sudija specijalnog Suda za nadzor stranih špijuna (FISA) treba da nađe je u predlogu za primenu mera nadzora (u ovom slučaju tajno prisluškivanje) ispunjen standard „verovatnog osnova“ za sumnju. Kako se od 2016. nije ništa promenilo, nema, i u skladu s tim teško da je i tada bilo dokaza o verovatnoj zaveri između Trampa i Rusije.

„TANKI“ TRAMPOV DOSIJE
Priča o dokazima je, blago rečeno, bizarna. Istražitelji koji su u timu specijalnog savetnika FBI Roberta Mjulera tokom izborne kampanje 2016. godine su obavili razgovor sa Kristoferom Stilom, bivšim pripadnikom britanske MI-6. Stil, koji je tada bio privatni preduzetnik (Orbis Business Intelligence), je u tom periodu, po narudžbini izbornog tima kandidatkinje vladajućih demokrata, sastavio kompromitujući dosije o Tampu u vidu rezimea svojih konverzacija sa navodnim izvorima u Rusiji. Teško je reći da li njegov poduhvat sadrži podatke, ali, po svemu sudeći, radi se o površnim i senzacionalističkim ocenama. Zna jeste da je ovo kopanje prljavštine o Trampu platila firma bliska neoliberalnom establišmentu (čak su je izvorno unajmili antitrampovski republikanci) Fusion GPS. Tek nakon što je postalo jasno da će Tramp dobiti nominaciju Republikanske partije, projekat (dosije) predat je timu Hilari Klinton. Čudno je da FBI nije odbacio ovaj dosije kao proizvod prljave političke kampanje koji nije zasnovan na proverljivim izvorima. Umesto toga, neke od tvrdnji iz „dosijea“ iskoristili su u predlogu za tajno prisluškivanje Trampa i njegovih saradnika FISA sudu. Ovo je, s obzirom da FBI odbija da dostavi kongresnom komitetu za pravosuđe taj predlog čak i na zatvorenoj sednici (pozivajući se na tajnost podataka), problem utoliko veći što se otvara pitanje da li je FBI uopšte proverio korišćene navode iz dosijea, što bi bilo nezakonito.

Ispostavilo se da je pomoćnik načelnika za kontraobaveštajne poslove FBI Piter Strok u poruci advokatu FBI Lizi Pejdž, sa kojoj be bio u vanbračnoj vezi, pozivajući se na uveravanja u razgovoru sa Endru Mekejbom, čovekom koji je zamenio smenjenog Komija, napisao: „Želim da verujem u put koji si iznela na razmatranje u Endijevoj (Mekejb) kancelariji – da nema načina da bude izabran (Tramp), ali bojim se da ne možemo da prihvatimo taj rizik. To je kao polisa osiguranja od neverovatnog događaja da umreš pre 40…“ Šta je mogao da podrazumeva pod „polisa osiguranja“?

Pošto se ovo saznalo, Strok je sklonjen iz Mjulerove istrage. Demokrate su svoj bes povodom otkrivenih mejlova između Stroka i Pejdža iskalili na generalnom inspektoru Odeljenja pravde Horovicu, koji ih je dostavio resornom komitetu. Strok je inače agent koji je uzimao izjave od saradnica Hilari Klinton – Hjume Abedin i Čeril Mils – za koje se ispostavilo da su lažno svedočile o svojim saznanjima o tajnom privatnom mejl serveru svoje šefice. Što se tiče Endrjua Mekejba, njegova supruga Džil je dobila skoro 500.000 dolara od guvernera Virdžinije Terija Mekolifa, demokrate vezanog za Hilari i Bila Klintona kada se kandidovala za senatorku.

Da li je moguće da bi se FBI, služba države koja se diči da je model demokratije (koju nameće širom sveta) mogao naviti da manipuliše izborima, koji su temelj demokratije? Ilustrativno za unutrašnju kulturu u FBI je to da je Mjuler u svoj istražni tim izabrao bivšeg zvaničnika Odeljenja pravde Brusa Ora, čija supruga Nili je radila za firmu Fusion GPS, koja je unajmila bivšeg britanskog špijuna Kristofera Stila da sastavi „dosije“, koji je platila izborna kampanja Hilari Klinton.

PRIČA O RUSKOJ ZAVERI OSTAJE SPORNA
Postoje i drugi pokazatelji. Bivši direktor Komi objavio je oslobađajuću izjavu za gđu Klinton pre nego što su je saslušana. Strok je takođe taj koji je prepravio belešku da bi „grubu nepažnju“, koja bi podlegala odgovornosti, promenio u „nemar“, koji ne podleže odgovornosti. Čak i ako ne verujemo u priče o „dubokoj državi“, postupanje i istrage grupe rukovodilaca FBI je najmanje bilo rukovođeno (možda i motivisano) njihovim političkim predrasudama.

Konačno, Mjuler je podneo krivične prijave protiv dva Trampova saradnika zbog navodnog „laganja“ FBI, a Odeljenje pravde odlazećeg predsednika Obame pustilo je Hilari Klinton i njene saradnice, koje su dale netačne podatke o bitnim okolnostima, poput tog da li je gđa Klinton razumela označavanje poverljivosti na dokumentima i da li su njene saradnice znale za njen kućni server tokom mandata na čelu Državnog sekretarijata. Mjulerov tim je pretres u kući Pola Manaforta, koji je bio kooperativan u kongresnoj istrazi, izvršio pod oružjem, a, s druge strane, niti je izdat nalog za pretres niti je izuzet server Demokratskog nacionalnog kongresa, koji su navodno „hakovali Rusi“. Pristrasni tajni nadzor, maltretiranje i pretnje ne deluje kao odlika demokratske službe, ali je njihova primena dovela do optužbi protiv bivšeg šefa predizborne kampanje (jedno vreme) i bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost opozicionog kandidata i izabranog predsednika. Međutim, priča o ruskoj zaveri ostaje sporna, jer je bivši šef izbornog štaba optužen za krivična dela vezana za pranje novca (pritom je radio sa Ukrajincima), dok je bivši savetnik za nacionalnu bezbednost optužen za laganje FBI (za koje se izjasnio krivim), da bi se ispostavilo da se njegov razgovor sa ruskim ambasadorom odigrao tokom prelaznog perioda nakon što je Tramp već izabran za predsednika.

Sad se može razmišljati da li je FBI spremao puč protiv izvršne vlasti, da li je FBI „vlast u senci“, ali je nesporno da je vrh ove službe, koji je sprovodio istragu o zaveri sa Rusijom, bio u funkciji sprečavanja da Tramp postane predsednik iako je demokratski izabran. Naivno bi bilo verovati da su Strok, Mjuler i bivši direktor Komi mogli da budu glavni inspiratori zloupotrebe vlasti ovakvih razmera.

2018 – GODINA RASPLETA
Neumesno bi bilo insinuirati ko bi mogao biti u pozadini zavere dok resorni komitet za kontrolu službi bezbednosti ne utvrdi detalje, ali moguće je primetiti neke indicije. Kada se radi o nacionalnoj bezbednosti, vodeća služba u SAD je Centralna obaveštajna agencija, CIA. Direktor CIA u vreme izbora predsednika Trampa bio je Džon Brenan. Brenan je nakon izbora napravio presedan za ovu vrstu državnih službenika, tako što je dao intervju za britanski Obzerver, u kome je najdirektnije napao Trampa i izbor američkih građana. Brenan je funkcioner koji je imao puno razloga da podrži Hilari Klinton.

Naime, kako pokazuju dokumenti Državnog sekretarijata tokom mandata gđe Klinton, ali i svedočenje generala Flina (dok je bio direktor vojno-obaveštajne službe) pred resornim odborom, Državna sekretarka i direktor CIA su znali i, blago rečeno, tolerisali delovanje i podršku terorističkim grupama u Pakistanu i na Bliskom istoku. Najviši obaveštajni funkcioner SAD je direktor nacionalnog obaveštajnog sistema („obaveštajni car“). Do nove administracije, ovu funkciju obavljao je bivši general Džejms Klaper. Klaper, koji uprkos godinama nije senilan, uporno daje izjave protiv predsednika Trampa, između ostalog i da je nesposoban, da bi mogao biti uklonjen i slično. Ako dva vodeća činovnika obaveštajnog sistema ispoljavaju takav antagonizam, malo je verovatno da tokom svojih mandata nisu na taj način strukturisali obaveštajne kadrove, koji su imali neograničena sredstva na raspolaganju da šire neoliberalnu „demokratiju“ (američki uticaj) po svetu.

Ovaj kroki o funkcionisanju represivnog režima u državi koja je nametala globalni model (neoliberalne) „demokratije“ bitan je u kontekstu razmatranja šta nam donosi neposredna budućnost. Naime, ako je centar neoliberalnog liberalizma pretvoren u vladavinu izvan zakona (tiraniju), u kojoj učestvuju tajne službe, zašto bi očekivali različito na periferiji neoliberalne imperije. U krajnjoj liniji, zar nije predsednik Buš mlađi pobedio Al Gora na sumnjivim izborima u Floridi, na kojoj je njegov brat Džeb bio guverner. Zar nije Hilari Klinton osvojila nominaciju, uz krađu glasova najmanje u Njujorku i Viskonsinu, a ispostavilo se da bi nominaciju Nacionalnog demokratskog kongresa dobila i da nije osvojila većinu. Ovo je dovoljno za indiciju da je neoliberalizam ušao u fazu kada predstavlja pretnju za demokratiju. Univerzalizacijom vrednosti, sa pratećim diskursima, retorikama i konceprima, stvorena je globalna „imperija“ antidemokratije, koja počiva na otuđenim tajnim službama, uzurpaciji vlasti i medijskoj psiho-politici.

Svaka pojava u prirodi i društvu razvija se do nivoa kada postaje sopstvena suprotnost, kada se raspada, stvarajući nešto novo. Tako, po pravilima dijalektike i fizike, mora biti i sa neoliberalizmom. Ukoliko se u SAD razobliči antidemokatska priroda neoliberalnog poretka, posledice će biti univerzalne. Ko će onda verovati političarima, medijima i službama ako u vodećoj demokratiji uzurpiraju svoju ustavnu poziciju zarad opstanka elite. čak i protivno volji naroda? Ko će verovati finansijskim institucijama ako je finansijalizam osnovna poluga neoliberalnog neokolonijalizma? Ulazimo u godinu kada bi sve ovo moglo da počne da se rasvetljava, što zvisi od predsednika Trampa i građana SAD. Da li će se proces odvijati milom ili silom, to zavisi od ogrezlosti neoliberalne vrhuške?

Ukoliko predsednik Tramp i građani SAD budu uspešni i poraze „duboku državu“ u svojoj zemlji, neoliberaalizm će ostati bez poluge sile (koju danas predstavljaju kao „borbu za srca“) i nužno će doći do preispitivanja lokalnih propagatora, eksponenata i nosilaca neoliberalizma širom sveta. Da li ćemo biti te sreće u 2018, ostaje da se vidi, ali je izvesno pokrenut proces koji teško može biti zaustavljen.