Teško će proći iranska obojena revolucija, ali…

Aktuelni protesti trebalo bi da upale alarm u iranskim vladajućim strukturama

Već nekoliko dana u Iranu traju antirežimski protesti. U medijima se često može pročitati pridev „antivladini“, ali zapravo radi se o otvorenom otporu teokratskom režimu na čelu sa vrhovnim vođom ajatolahom Alijem Hamneijem. Ono što je u početku možda i bio spontani bunt građana, nezadovoljnih ekonomskom situacijom i nedostatkom političkih sloboda, ubrzo je krenulo da se odvija u skladu sa dobro poznatom matricom obojenih revolucija. Jedan od glavnih pokazatelja je potpuno jednolično izveštavanje vodećih zapadnih medija i nastojanje da se romantizuju protesti koji su za samo nekoliko dana odneli najmanje 20 života.

Tu medijsku jednoobraznost, koja ukazuje na masovnu koordinaciju izveštavanja, lako je testirati. Dovoljno je da na Guglu pokušate da pronađete neke informacije o protestima u Iranu i primetićete kako gotovo sve udarne zapadne medijske kuće (od BBC do Njujork tajmsa) već nekoliko dana o demonstracijama izveštavaju uz identičnu udarnu fotografiju, na kojoj se nalazi devojka sa visoko podignutom stegnutom pesnicom.

Čitaocima u Srbiji uglavnom je poznata simbolika stegnute pesnice, logotipa beogradske organzacije Otpor, koji je kasnije preuziman svuda u svetu gde su izbijali protesti protiv antiameričkih vlada. Osim stegnute pesnice, jedan od vizuelnih simbola obojenih revolucija su i slike mlađih žena i devojaka, obično u nekoj vrsti blagonaklonog kontakta sa snagama za održavanje reda. Svrha tih fotografija je da pobuni daju jednu romantičnu notu, sa ciljem da se na nacionalnom i globalnom nivou podstakne empatija sa navodno miroljubivim građanima (retko koga će žene asocirati na nasilje), koji se bore za pravdu i slobodu.

PRIMENA ISKUSTVA DRUGIH NAPADNUTIH ZEMALjA
Međutim, koliko god bile velike mogućnosti američkih službi u pogledu masovne manipulacije svešću i režiranja protesta, šanse da demonstracije u Iranu dovedu do urušnjavanja režima su minimalne. Glavni razlog je činjenica da je Iran suverena država, koja se neće mnogo osvrtati na spoljne reakcije prilikom obračuna sa snagama koje smatra pretnjom sopstvenom ustavnom poretku. To je prvi preduslov uspešne odbrane od pokušaja izvođenja državnog udara pod maskom masovnog narodnog ustanka.

Ko je pažljivo pratio dešavanja u Ukrajini i Makedoniji setiće se da su vlasti u tim zemljama nekoliko puta popuštale pred spoljnim pritiscima i bez ikakvog osnova dekretom oslobađale sve uhapšene demonstrante. Time je protestnom pokretu ulivana dodatna doza samopouzdanja i moralnog ohrabrenja, dok su se kod druge strane uvlačili strah i nesigurnost. Politički suverenitet Irana omogućio je njegovoj vlasti da se postavi sasvim suprotno i da demonstrantima koji krše zakon poruči da bi mogli da se suoče sa smrtnom kaznom, dok im je Revolucionarna garda obećala odgovor „gvozdenom pesnicom“.

Pored toga, manje i slabije zemlje ne bi smele ni da pomisle na uvođenje određenih ograničenja na internetu, što je Teheran po svoj prilici uradio (Tramp je čak tvitovao da je Iran suspendovao internet), shvativši da je virtuelni prostor najpodesnija platforma za koordinaciju i usmeravanje aktivnosti masovnih protesta. Uz pretpostavljenu kontrolu situacije u sferi klasičnih medija i telekomunikacija, ovim potezom je demonstrantima u značajnoj meri onemogućena međusobna komunikacija.

Što se tiče strukturnih okolnosti koje idu naruku iranskom režimu, krajnje je važno istaći činjenicu da ogroman broj konzervativnih građana u vrhovnom vođi vidi nepogrešivi verski autoritet, zbog čega su pozivi na njegovo smenjivanje za njih ravni bogohuljenju. Hamnei se izgleda odlučio da od samog početka maksimalno materijalizuje tu prednost, pa su nedugo nakon izbijanja prvih demonstracija u 1.200 gradova organizovani prorežimski skupovi na kojima su dominirali verski slogani. Stiče se utisak da je ovaj recept prepisan od Erdogana na osnovu iskustva susedne Turske u sličnoj situaciji 2013. godine.

Potrebno je pratiti kako će se protesti dalje kretati, ali šansa da dođe do radikalne eskalacije i ugrožavanja opstanka iranskog režima je izuzetno niska. Međutim, iako će najverovatnije na kraju biti ugušeni, aktuelni protesti trebalo bi da upale alarm u iranskim vladajućim strukutrama. Preduslov za pokušaj izazivanja obojene revolucije je tinjajuća frustracija dela društva, koja može biti veštački podstrekivana spolja, ali mora imati realnu osnovu. U Iranu je već dugo uočljiv trend otpora nekoj vrsti formalizovane iranske „duboke države“, koja kontroliše aktivnosti predsednika i vlade.

SAD NEĆE ODUSTATI
Sveprožimajuća islamizacija celokupne političke i kulturne stvarnosti države čiji građani baštine visoku svest o svojoj civilizacijskoj posebnosti očigledno nailazi na protivljenje određenog dela stanovništva. Malo je poznato da je zbog toga čak i Ahmadinedžad dolazio u velike sukobe sa ajatolahom Hamneijem, kada su ga određeni krugovi proglasili za nacionalistu, što je u današnjem teocentričnom Iranu gotovo sinonim za jeres. Skorašnja ubedljiva pobeda Hasana Rohanija u prvom krugu predsedničkih izbora ide u prilog tezi o raširenom nezadovoljstvu, budući da se radilo o najliberalnijem kandidatu koji je prošao strogi filter vrhovnog vođe. Upravo njegovi birači danas protestuju.

Osim toga, teška ekonomska situacija, najvećim delom uzrokovana dugogodišnjim sankcijama UN zbog razvoja nuklearnog programa, očigledno počinje da uzima maha i da ugrožava unutrašnju stabilnost Irana. U tom smislu su protesti delimičo izazvani i razočarenjem zbog izostanka vidljivijeg ekonomskog napretka nakon nuklearnog sporazuma iz 2015. godine, od kojeg je deo Iranaca imao toliko visoka očekivanja da su njegovo potpisivanje proslavili na ulicama. A, s obzirom da na ekonomskom planu ne cvetaju ruže, vlastima je sve teže da građanima objasne potrebu za stalnim regionalnim angažmanom, koji se svodi na zaštitu šiitskih interesa i proksi sukobe sa superbogatom Saudijskom Arabijom.

Sve ovo otkriva još jednu važnu činjenicu koja nije direktno vezana za Islamsku Republiku. Naime, SAD neće odustati od smenjivanja nepodobnih režima svim raspoloživim sredstvima uprkos više puta iznetim Trampovim obećanjima da će prekinuti takvu praksu. To je tiho provučeno i u nedavno predstavljenoj Strategiji za nacionalnu bezbednost, u kojoj se na 35. stranici naglašava potreba za delovanjem u medijima i na internetu kako bi se „aktivirale lokalne mreže“ kao najefikasnije sredstvo u „ideološkim nadmetanjima“ (čitaj promovisanju demokratije). Jasno da jasnije ne može biti.

Na kraju krajeva, ne bi trebalo kriviti SAD što koriste sredstva koja su im na raspolaganju. Bez obzira da li će aktuelni protesti u iranskim gradovima dovesti do ishoda koji priželjkuju u Vašingtonu, Iran je danas slabiji nego pre 10 dana. A uspešna taktika se ne menja tako lako. Red je na Kinu i Rusiju da što pre pronađu efikasan odgovor na ovaj vid unutrašnje destabilizacije.

Pratite nas na YouTube-u