Бранко Милановић: Пол Мејсон и будућност капитализма

Капитализам ће трајати веома дуго зато што је успешан у трансформисању људских бића у рачунске машине обдарене потребама којима нема граница

Приказ књиге Пола Мејсона Посткапитализам: Водич за нашу будућност

 

У питању је веома амбициозна књига. На мање од 300 страна Пол Мејсон тумачи не само протеклих 300 година историје капитализма и покушаја да он буде замењен нечим другим (социјализмом), него и показује како ће се он трансформисати у будућности и предлаже скуп политика које ће олакшати ту трансформацију. Али то није површно написана књига, као што би неко могао помислити поредећи ширину обухваћених тема и невелики број страна. Читаоце не треба да завара ни Масонов популарни стил. Начин на који пише је можда новинарски, али питања која отвара, квалитет расправе и постављени циљеви су прворазредни.

Масонова књига се може читати на више начина. Можемо се фокусирати на завршна три поглавља програмске природе, у којима он излаже позитивно одређене циљеве за нову левицу. Или можемо расправљати о ауторовој вери у циклични развој капитализма, који покрећу дугорочни Кондратијевљеви циклуси (према Масоновој рачуници тренутно смо у узлазној фази петог циклуса). Или бисмо се могли задржати на његовом кратком, али веома упечатљивом приказу историје радничког покрета (7. поглавље), на једном од ретких места где се слаже с Лењином у мишљењу да радници у најбољем случају могу достићи „синдикалну свест“ и да нису заинтересовани за рушење капитализма. Или бисмо могли поставити питање колико је заиста корисно Мејсоново оживљавање Марксове радне теорије вредности.

Нећу урадити ништа од тога, јер је ово релативно кратак приказ. Ограничићу се на Мејсонове погледе на актуелно стање капитализма и објективне силе које, како он тврди, неизбежно воде у посткапитализам. Суштина његовог аргумента је у тврдњи да, захваљујући деловању механизама економије обима, информатичка технолошка револуција своди граничне трошкове производње практично на нулу, будући да количине капитала и рада опредмећене у таквим производима теже нули. Замислите електронски нацрт предмета који треба направити помоћу 3Д штампача или софтвер који управља радом машине: после иницијалне инвестиције у такав производ, ту практично више нема потребе за људским радом, а будући да капитал (софтвер) има такорећи бесконачни радни век, удео капитала „опредмећен“ у свакој јединици производа је минималан („идеал је машина која траје вечно или се може заменити без трошка“, стр. 166).

Када гранични трошкови производње падну на нулу, систем цена више не функционише, па отуда више не може постојати ни стандардни капитализам: ако је профит раван нули, нема капиталистичке класе, нема вишка вредности, нема позитивног граничног производа капитала, па ни рада за надницу. Приближавамо се свету обиља у коме уобичајена правила капитализма више не важе. То је нешто слично свету у којем је температура пала на апсолутну нулу или свету у коме су време и енергија постали једно. Другим речима, свет суштински различит од света у каквом данас живимо, а коме се, тврди Мејсон, неизбежно приближавамо.

Шта капиталисти могу предузети да не буду избрисани из постојања? Постоје три решења која ће познаваоцима марксистичке литературе из друге деценије 20. века, када су се водиле сличне расправе, изгледати познато. Прво решење је успостављање монопола, управо оно што Епл, Амазон, Гугл и Мајкрософт данас покушавају да ураде. Економија се може монополизовати и картелизовати, као што је био случај последњих деценија 19. и првих деценија 20. века.

Друго решење је проширивање заштите интелектуалне својине. И поново, горе поменуте компаније, као и аутори популарних песама и Дизни, управо то и раде, и то све агресивније, користећи моћ државног апарата. (Читаоци вероватно знају да заштита власничких права подиже трошкове по јединици производа и тако спречава да гранични трошкови производње спадну на нулу.)

Треће решење је континуирано ширење „поља деловања“ капитализма: ако се профити у једној области крећу ка нули, време је за прелазак у неку другу област, у „вечној трци ка ивици хаоса“ између растуће понуде и опадајућих цена, или… можемо пронаћи нове ствари које ћемо комерцијализовати и комодификовати.

Читаоци Розе Луксембург ће овде препознати веома сличну идеју – да опстанак капитализма зависи од континуиране интеракције са некапиталистичким начинима производње; када ови једном буду исцрпљени, капитализам ће завршити у свету нултог профита. Иста идеја има још дубље корене код Рикарда, који је сматрао да ће, уколико не буду укинуте протекционистичке мере за заштиту домаћих произвођача хране („Corn laws“), сав капиталистички профит појести земљопоседничке ренте, што ће угушити развој; или код Маркса, у „закону о тенденцији опадања профитних стопа“, која је резултат капитално све интензивније производње.

Мејсонови налази у том погледу нису нови, али ново је њихово ситуирање у садашњу фазу развоја капитализма и окружење информатичке револуције. Сва три метода којима капиталисти покушавају да реше проблем неизбежног пада профитних стопа показали су се као недовољни. Прихватање монопола као начина одржавања капитализма у животу подразумева укидање технолошког развоја. Капитализам би постао „регресиван“ систем. Мало је оних који би се спорили са Мејсоновим ставом да треба спречити монополе које данас граде Амазон и Мајкрософт. Исто важи за заштиту власничких права интелектуалне својине коју је, уосталом, ионако све теже заштитити.

Уз тенденцију опадања профита и немогућност да се власничка права заштите, једино преостало решење је комерцијализација свакодневног живота (ново „поље деловања“). Тако Мејсон објашњава покушаје капиталиста да уђу на подручје трансакција које су некада биле нетржишне: да стварају нове робе од наших домова које издајемо на дан, од наших кола, нашег слободног времена. Практично свака људска интеракција ће морати да се комодификује: мајке ће наплаћивати један пени за гурање туђег детета на љуљашци у парку. Али то, тврди Мејсон, не може дуго трајати, јер постоји природна граница онога што су људи спремни да прихвате у процесу комодификације свакодневних активности: „људе који се бесплатно љубе на улици морали бисмо да третирамо онако како су третирали ловокрадице у 19. веку“ (стр. 175).

Мислим да су Мејсонови аргументи до ове тачке веома уверљиви, али ту сам у искушењу да се разиђем са њим. Његово објашњење зашто живимо у доба незапамћене комодификације приватног живота је на месту. Али он није у праву када оптимистички верује да постоје границе комодификације, као и када наглашава све већи значај нетржишних трансакција (бесплатан софтвер, бесплатно писање блогова сличних овоме итд).

Пођимо од друге тачке. Мејсон претерује у значају који приписује новим технологијама и новим робама које се развијају заједничким радом и бесплатно се дистрибуирају. Да, много тога се може добити бесплатно, али чак и када је то наизглед резултат волонтерског рада, у позадини се крије још нешто: можете бесплатно писати компјутерски код или текстове, али то чините да бисте утицали на друге, да бисте били примећени и коначно плаћени. Мејсон је књигу вероватно писао бесплатно; али њен успех ће осигурати да он буде плаћен за следећу ствар коју уради или напише. Зато је погрешно фокусирање на прво уз занемаривање другог.

Где он греши у тумачењу комодификације? Она нам није само споља наметнута од стране компанија у потрази за профитом. Ми добровољно сарађујемо у том процесу, јер су кроз дуготрајну социјализацију у капитализму и захваљујући његовом глобалном досегу, и отуда мимикрији оних који нису били на тај начин социјализовани – људи постали капиталистичке рачунске машине. Свако је данас мали центар капиталистичког резоновања којим се нашем времену, нашим емоцијама и породичним односима одређују имплицитне цене.

Крунски успех капитализма је у томе што је трансформисао или изградио људску природу на такав начин да смо сви постали калкулатори „задовољства и бола“, „добитка и губитка“, чак толико да и ако би капиталистичка фабричка производња данас нестала, ми бисмо наставили да једни другима продајемо услуге за новац: постали бисмо мале компаније. Замислите економију (наизглед сличну веома примитивним економијама) у којој се сва производња обавља код куће. То би требало да буде савршен модел нетржишне економије. Али ако бисмо такву економију добили данас, она би у целости била капиталистичка, јер бисмо робе и услуге продавали једни другима: комшиница вам не би бесплатно причувала децу; нико вам не би бесплатно поклањао спремљену храну; супружници би плаћали за секс и тако даље. То је свет каквом се приближавамо. Зато је вероватније да поље капиталистичког деловања неће имати граница, јер ће укључивати све и свакога. „У доба когнитивног капитализма фабрика је читаво друштво“ (стр. 139).

Капитализам ће трајати веома дуго зато што је успешан у трансформисању људских бића у рачунске машине обдарене потребама којима нема граница. Оно што је Дејвид Ланд видео као један од главних доприноса капитализма: боље коришћење времена и могућност да све буде изражено кроз апстрактну куповну моћ – сада улази на терен приватног живота. Капиталистички модел производње у фабрикама нам неће бити неопходан ако се сви претворимо у центре капиталистичке активности.

 

Извор Global Inequality/Пешчаник, 04. јануар 2018.