Оштра и мека моћ Кине

Кина ради на јачању своје меке моћи. Како Запад на то да одговори?

Кина је уложила милијарде долара у своју меку моћ, али тренутно долази до њеног урушавања у демократским земљама. Нови извештај Националне задужбине за демократију сугерише да би требало поново да осмислимо меку моћ, јер „концептуални речник који је коришћен од Хладног рата у тренутној ситуацији није адекватан.“

Извештај нове ауторитарне утицаје који се осећају широм света назива„оштра моћ.“ Скорашњи чланак у Економисту описује „оштру моћ“ као ослањање на „субверзију, насиље и притиске, који заједнички промовишу аутоцензуру.“Док мека моћ користи привлачност културе и вредности како би увећала снагу једне земље, оштра моћ помаже ауторитарним режимима да присилно обликују понашање код куће и манипулишу спољно јавно мњење.

Термин „мека моћ“ – могућност утицаја на друге привлачењем и убеђивањем, а не коришћењем тврде силе принуђивања и плаћања – некад се користи да се опише било која врста пројекције моћи која не укључује коришћење силе. Али то је погрешно. Моћ некад зависи од тога чија војска или економија ће победити, али такође може зависити и од тога чија прича ће однети победу.

Чврст наратив је ресурс моћи. Кинески економски успех повећао је њену тврду и меку моћ, али у оквирима одређених граница. Кинески пакети економске помоћи у оквиру Иницијативе појас и пут могу деловати бенигно и атрактивно, осим уколико се испостави да су услови за њихово добијање болни, као недавно у случају луке у Шри Ланки.

Исто тако, други видови примене економске тврде моћи смањују меку моћ кинеског наратива. На пример, Кина је казнила Норвешку због додељивања Нобелове награде Љу Сијаобоу. Такође је претила да ће  аустралијском издавачу који је издао књигу у којој се критикује Кина забранити приступ свом тржишту.

Ако термин оштра моћ заменимо термином информациони рат, онда контраст са меком моћи постаје очигледан. Оштра моћ је тип тврде моћи. Она манипулише информацијама, што јесте неопипљиво, али неопипљивост не значи нужно да се ради о мекој моћи. Вербалне претње, на пример, истовремено су и неопипљиве и принудне.

Кад сам представио концепт меке моћи 1990. године, написао сам да га карактеришу добровољност и индиректност, док тврда моћ почива на претњама и подстицајима. Ако неко у вас упери пиштољ и одузме вам новчаник, оно што ви у том тренутку мислите и желите је ирелевантно. То је тврда моћ. Уколико вас неко убеди да му дате новац, он је променио оно што ви мислите и желите. То је мека моћ.

Истина и отвореност праве разлику између меке и тврде моћи у јавној дипломатији. Кад званична државна новинска агенција Синхуа отворено послује у другим земљама реч је о коришћењу меке моћи, и требало би са тим да се помиримо. Кад Кинески међународни радио потајно подржава 33 радио станице у 14 земаља, линија оштре моћи је пређена, па би требало указати на прелазак границе добровољности.

Наравно, рекламерство и убеђивање увек укључују неку врсту лажирања, која ограничава добровољност, баш као и структурне особине друштвеног окружења. Али екстремна обмана може се сматрати принудном – иако није насилна – јер спречава свестан избор.

Технике јавне дипломатије које добар део јавности сматра пропагандном не могу произвести меку моћ. У информационој ери најоскуднији ресурси су пажња и кредибилитет. То је разлог што су програми који развијају двосмерну комуникацију и међусобне односе између студената и младих лидера много ефикаснији генератори меке моћи од, на пример, званичног извештавања.

САД су дуго имале програме који младим иностраним лидерима омогућавају посете, а сада Кина следи сличну праксу. То је паметно пројектовање меке моћи. Али кад се манипулише визама или ускраћује приступ појединицма како би се обуздао критицизам и охрабрила аутоцензура, чак и такви програми размене могу прерасти у пројекцију оштре моћи.

Демократије морају пазити да не претерају приликом одговора на кинеску оштру моћ и информационе ратове. Велики део меке моћи демократских држава долази од цивилног друштва, што значи да је кључ у отворености. Кина би могла да генерише више меке моћи ако би релаксирала чврсту партијску контролу над цивилним сектором. Слично томе, медијске манипулације и ослањање на тајне канале комуникације често смањују меку моћ. Демократске државе би требало да одоле искушењу да имитирају ова оруђа оштре моћи ауторитарних држава.

Штавише, гашење легитимних кинеских алатки за пројекцију меке моћи могло би бити контрапродуктивно. Мека моћ се често користи у надметањима која се воде по принципу „све или ништа“, али може имати и неке позитивне аспекте.

На пример, ако Кина и САД желе да избегну конфликт, програми размене који повећавају привлачност Кине Американцима (и обрнуто) иду у корист и једној и другој земљи. Што се тиче међународних питања попут климатских промена, где обе земље могу имати корист од сарадње, мека моћ помаже да се изгради поверење и створе мреже које ту врсту сарадње омогућавају.

Иако би била грешка забранити кинеске алате за пројекцију меке моћи само зато што некад склизну у оштру моћ, такође је важно пажљиво мотрити на ту линију раздвајања. На пример, Ханбан – кинеска државна агенција која управља са 500 Конфучијевих института и 1000 Конфучијевих учионица у којима се уче кинески језик и култура на универзитетима и школама широм света – мора одолети искушењу ограничавања академске слободе. Прелазак те линије довео је до распуштања неких Конфучијевих института.

Овакви примери показују да је најбоља одбрана од програма меке моћи које Кина настоји да користи као алатке оштре моћи отворено указивање на такве тенденције. То је оно где демократске државе имају предност.

Џозеф С. Нај је бивши помоћник министра одбране САД, бивши шеф Националног обавештајног савета САД и професор на универзитету Харвард. Аутор је књиге „Да ли је завршен амерички век?“.

 

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Project Syndicate