Како је умрла револуција у Ирану

Отворена подршка и једна невероватна изјава Бенјамина Нетанјахуа угасиле су протест у Ирану

Првих дана демонстрација и нереда у Ирану, све је ишло наруку страни која је организовала протесте. Све што је требало урадити да би протести дошли до свог логичног завршетка, било је надгледање и финансирање већ започетих процеса. Данас многи себи постављају питање зашто су протести тако нагло престали, баш као што су и почели?

Основна грешка организатора иранске обојене револуције је нескривена подршка демонстрацијама од стране западних медија. После тога, како су у западним медијима почели да преносе догађаје из Ирана, изражавајући притом подршку протестантима, број учесника се значајно смањио, све док се револуција није сасвим угасила.

Од како је у својој првој реакцији амерички Стејт департмент изразио „солидарност са слободом и демократијом, за које се демонстранти боре”, од момента од када је Америка дала подршку иницијативи о „прелазној влади”, број оних који су желели да издају своју државу и на тај начин понове Украјински сценарио смањивао се геометријском прогресијом.

Да би се почетни ентузијазам и енергија обојене деволуције угасила, довољно је било да Стејт Департмент иступи у име „угњетених”. Само једна прес-конференција била је довољна да се у наредним данима са дубоком скепсом односи према свему што се пише и говори у медијима под контролом Запада на тему протеста у Ирану.

Ипак, последњи клин у ковчег иранских протеста, противно свим очекивањима, забио је Бенјамин Нетанијаху. Тај „заклети друг” Ирана, извео је невероватно, у неку руку и сумануто телевизијско обраћање под називом Обраћање иранском народу државе Израел, у којем је пожелео протестантима „успеха у њиховом праведном стремљењу ка слободи”.

Бољи начин за заустављање протеста од обраћања израелског премијера иранском народу немогуће је замислити.

После тог тренутка, кад је Нетанијаху јавно рекао „… када тај режим на крају падне, једном кад се то деси, Иранци и Израелци биће поново најбољи пријатељи”, импулс и трајекторија које су американци пројектовали револуцији изгубили су на својој актуелности.

Ко је наговорио израелског премијера да иступи са таквим текстом, и да ли је та особа знала за могуће последице његовог иступа? Та питања остају отворена.