Јединство, никад потребније

О важности симфоније државе и вере

Беседећи о вери, Свети Владика Николај Жички приказао нам је на врло прост начин да све што радимо радимо са вером. Цитирајући његову мисао да „посведовно људи живе и опште више са вером него ичим другим“, Свети Владика нам казује да да чобанин тера овце на испашу с вером да му трава није преко ноћи пресушила, да жена носи крчаг са водом са вером да вода из њега неће истећи, да сељак сеје жито са вером да ће нићи…

Свуда око нас је вера. Коначно, казујући и о држави и о власти, он говори да „држава почива на вери грађанина у грађанина и у власт“. Ту долазимо до најбитнијег када говоримо о односу државе и Цркве. Црква је место где се, са вером у Господа, значи у нашег Творца, Њему молимо за спасење душа наших, а држава је та којој је Творац подарио тзв. земаљску власт, по којом се у земаљском животу управљамо, живећи опет по Јеванђељу. Отуда, немогуће је одвојити државу од Цркве, јер једно без другог не могу.

Код нас Срба дубоко се урезала реченица из народне песме, када Свети Кнез Лазар одговара коме ће се Царству приволети: „Земаљско је за малена Царство,/ а Небеско увијек и довијека“. Суштина Лазаревог избора је била у томе да докаже јачину своје вере тиме што ће својом жртвом на пољу Косову оставити у аманет да се боримо за наше мало земаљско царство.

Држава која веру негира, која без вере функционише, она пропада. Уосталом, чињеница је да су српске државе кроз историју пропадале, али је успомену на њих Црква чувала и баштинила, па самим тим увек је српски народ могао да очекује њихово васкрсење. Кад год смо Цркву негирали, ми смо се суочавали са тешким последицама као народ. Кад год смо јој прилазили, јачали смо. Да ње није било, не би било ни очувања српског народа, нити поновног уздизања наше државе. Зато држава и Црква морају да буду у јединству.

Све ово пишем због изјава које су допирале из Митрополије Црногорско-приморске, од Преосвећеног Митрополита Амфилохија, циљајући актуелног српског председника Александра Вучића. Непотребне су нам тако тешке квалификације, које су одмах узроковале реакцију председнику блиских сарадника. Богу захваљујем што је некако читаву ту гунгулу пресекла Његова Светост Патријарх Иринеј, рекавши да се председник Александар Вучић лавовски бори за Косово и Метохију. Да се наставило са реакцијама, раскол у држави и Цркви, а и пукотина између државе и Цркве, били би ужасно изражени, што је по Србе у тешким моментима и великим искушењима које очекујемо може да буде са несагледивим последицама.

Као вернику веома би ми значило да дође до сусрета између председника Вучића са Његовом Светошћу Патријархом Иринејом и Митрополитом Црногорско-приморским Амфилохијем. Истински дијалог и разговор у коме би се евентуалне несугласице решиле, а све у хришћанском духу и доброј вери за спас наше Отаџбине, сматрам да би био изузетно плодотворан.

Отуда, Господа умољавам да до таквог сусрета дође. Између државе и Српске православне Цркве не сме да дође ни до најмање пукотине и свакако да се Српска православна Црква мора консулутовсти о свему везаном за Косово и Метохију.

Када смо код унутрашњег дијалога, он је замишљен да разговарамо, а не да се дописујемо апелима и саопштењима. Зато умољавам и потписнике апела кога је иначе Преосвећени Митрополит Амфилохије потписао, да седну са влашћу и да разговарају. Добацивање са стране ником ништа не доприноси. Уосталом, ако многи тврде да председнику Вучићу нико није оставио Косово и Метохију да га неком преда, без обзира на чињеницу што тако нешто њему ни у лудилу не би пало на памет, онда немојте да дајете изјаве како је само он дужан да преузме одговорност. Његова је одговорност свакако највећа, јер му је народ то на изборима својом вољом исказао, а воља народа је воља Бога. Али одговорност је на свима нама, јер су наши преци свима нама и остављали у аманет да се за Косово и Метохију боримо. Зато је битно да се сви укључимо у дијалог.

Коначно, уз Божију помоћ – драги браћо и сестре – чинимо све да будемо што јединственији, поштујмо и волимо нашу Цркву и по најважнијим питањима за ово наше малено земаљско српско царство будимо изнад глупавих политикантских доскочица.